Српски ћирилица Srpski latinica

 

ИЛИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ ПОВОДОМ ОРОЧЕНИХ ДЕВИЗНИХ ДЕПОЗИТА ГРАЂАНА ПОЛОЖЕНИХ КОД ДАФИМЕНТ БАНКЕ АД

Дана 14. септембра 2010. године Европски суд за људска права (Суд)  донео је Одлуку у предмету Илић Милосав против Србије.  Наводи подносиоца представке  односили су се на повреду члана 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и на повреду члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију. Суд је резимирао да су се притужбе подносиоца односиле пре свега на а) континуирано одбијање тужене државе да му исплати девизну штедњу депоновану код Дафимент банке, са првобитно уговореном каматом; б) на непостојање делотворног правног средства у вези са претходно наведеним; и ц) континуирано одбијање тужене државе да му исплати девизну штедњу депоновану код Српско-моравске банке и неизвршење правоснажне пресуде донете против ове банке.

ПРИКАЗ ОДЛУКЕ

Дафимент банка


Разматрајући повреду члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију Суд је утврдио да су предузете мере и ограничења били у складу са законитим циљем, па је утврдио да су наводи подносиоца очигледно неосновани и  одбацио их у складу са чланом 35. пар. 3. и 4. Конвенције.

Разматрајући наводе страна у вези са девизном штедњом код Дафимент банке, Суд је уважио аргументе Владе у вези са усвајањем закона у условима велике финансијске кризе чији је циљ био заштита јавног интереса, односно ликвидности државе. Суд је такође уважио аргумент да законске мере не представљају посебан терет за подносиоца представке, већ су биле усмерене на регулисање дуговања у односу на велики број штедиша у складу са принципом правичности. Наиме, Суд је уважио аргумент да оспораване мере доводе до контроле коришћења имовине (слично је Суд утврдио у Одлуци Трајковски против Бивше Југословенске Републике Македоније, бр.53320/99 од 7. марта 2002. године). У вези са захтевом подносиоца представке за моменталну исплату његове девизне штедње, Суд је констатовао да је сличне околности разматрао у пресуди Молнар Габор против Србије  (бр. 22762/05, пар.43-51, од 8. децембра 2009. године). У овој пресуди Суд је, између осталог утврдио да је остварен правичан баланс између општег интереса заједнице и законитог интереса подносиоца представке да захтева своја девизна средства која је депоновао. Овакав став Суд је усвојио имајући у виду реалност српске економије у датом тренутку и широк простор за слободну процену дат државама у вези са питањима која се односе на економску политику, спорне законе, омогућавање постепене исплате средстава у питању, као и интересе свих других (штедиша) који се налазе у истој ситуацији као подносилац представке.

Суд је закључио да нема разлога да у предметном случају донесе другачију одлуку. Такође је приметио да је Закон који регулише статус штедиша Дафимент банке само незнатно другачији од „општег законодавства у вези са девизним депозитима“, посебно у вези са умањењем камате и исплатама које су већ извршене штедишама Дафимент банке. У том смислу, Суд констатује да се став Владе у вези са неопходношћу спорног закона, чини разумним. Даље се констатује да је подносилац представке предузео банкарску трансакцију, која је по својој природи, подразумевала одређени ризик. Очигледно високе камате је требало да укажу подносиоцу да постоји озбиљан ризик да ће у одређеном тренутку доћи до колапса целог пирамидалног система, те да неће моћи да дође до депонованих средстава, као ни до камате која је иницијално била уговорена.
С обзиром на све наведено Суд сматра да подносилац није претрпео „појединачни и прекомеран терет“, те да су предметна законска ограничења била у складу са законитим циљем који се спроводио. Стога, Суд је представку одбацио као очигледно неосновану.
У погледу наводне повреде члана 13 Конвенције подносилац представке је сматрао да чињеница да је на основу члана 22. Закона о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана (Службени лист СРЈ бр. 36/02), био онемогућен да покрене судски поступак ради остваривања свог права на девизне депозите код Дафимент банке. Суд је сматрао да се члан 13 може применити само када појединац има аргументован захтев да је жртва повреде права гарантованог Конвенцијом. Имајући у виду своју одлуку у погледу повреде члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, Суд је сматрао да подносилац представке нема аргументован захтев у смислу члана 13. Конвенције, па је и у овом делу одбацио представку као очигледно неосновану.

Српско-моравска банка

Подносилац представке се жалио на немогућност извршења правоснажне пресуде донете 1994. године у његову корист против Српско-моравске банке. Суд је приметио да Српско-моравска банка није имала посебну дозволу за рад коју издаје Народна банка Србије која је касније и одузела дозволу за рад овој штедионици (1993). Такође, Суд је приметио да су оспоравани закони забранили извршење пресуде подносиоца представке почевши од 12. децембра 1998. године и искључили утицај правоснажне пресуде у питању много пре него што је тужена држава ратификовала Конвенцију. На крају, Суд је приметио да чак и ако се претпостави да подносилац представке има било какво право да захтева извршење предметне пресуде, тужена држава није никада прихватила да конвертује у јавни дуг девизна средства депонована код ове „неовлашћене штедионице“, која је у сваком случају престала да постоји 2000. године (отворен и закључен стечај).

Суд је закључио да чак и ако се претпостави да су притужбе подносиоца представке допуштене ratione temporis, Суд сматра да су у сваком случају недопуштене ratione personae и у том смислу Суд их одбацује у складу са чланом 35. став 3 и 4. Конвенције.

КОМЕНТАР

Ова Одлука Европског суда веома је важна с обзиром на велики број представки које се односе на девизне депозите положене код Дафимент банке.

Европски суд за људска права је сматрао у складу са раније донетом пресудом Молнар Габор против Србије, да је предметно законодавство (Закон о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана, Сл. лист СРЈ бр. 59/98, 44/99 и 53/01; Закон о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана, Сл. лист СРЈ бр. 36/02 и Закон о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по уговорима о девизним депозитима грађана ороченим код Дафимент банке АД, Београд, у ликвидацији......, Сл. лист СРЈ бр. 36/02)  којим се ограничава могућност исплате положених девизних средстава, у складу са чланом 1. Протокола бр. 1. односно да је постојао законит циљ коме је држава тежила, те да су предузете мере биле у складу са економском ситуацијом, великим бројем штедиша и потребом да се очува ликвидност државе.

Суд је ценио и чињеницу да је подносилац представке преузео и одређени ризик тиме што је закључио уговор о штедњи који предвиђа очигледно високе камате, те да се могло очекивати да се цео систем уруши и онемогући му да добије уложена средства као и иницијално уговорену камату.

У погледу Српско-моравске банке и немогућности подносиоца представке да изврши правоснажну пресуду донету 1994. године, главни аргумент државе је био да је представка недопуштена ratione temporis имајући у виду да су се све релевантне чињенице десиле много пре ступања Конвенције на снагу у односу на тужену државу. Иако је Суд у много пресуда раније донетих (нпр. Аћимовић против Хрватске, Блечић против Хрватске) сматрао потребним да размотри аргументацију која се односи на временску надлежност Суда, у предметном случају је закључио да „чак и ако се претпостави да су притужбе подносиоца представке допуштене ratione temporis, Суд сматра да су у сваком случају недопуштене ratione personae“с обзиром да предметна Српско-моравска банка никада није била „овлашћена банка“ нити су икада средства положена код ње конвертована у јавни дуг.

Илић против Србије одлука (21811/09)

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ