Српски ћирилица Srpski latinica

 

Милуновић и Чекрлић против Србије (п. бр. 3716/09 и 38051/09)

Европски суд за људска права (даље: Суд) је 17. маја 2011. године донео Одлуку о допуштености представки Милуновић (бр.3716/09) и Чекрлић (бр.38051/09) против Србије. 

Представке се односе на неизвршавање домаћих правоснажних пресуда Опшинског суда у Новом Пазару донетих против дужника Рашка Холдинг АД (друштвено предузеће) у корист подноситељки представки. Пресуде домаћег суда су донете на основу потраживања накнаде за рад на коју су имале право за време ткзв. принудног одсуства.

Оне су се жалиле на повреду члана 6. став 1 члана  Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (даље: Конвенција) и члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, као и члана 13. Конвенције.

Суд је у наведеној Одлуци пре свега, разматрао да ли су подноситељке представке исцрпеле домаћа правна средства, односно да ли је уставна жалба делотворно правно средство у оваквим случајевима.   

Разматрајући релевантно домаће право и праксу Суд је узео у обзир релевантне одредбе Устава Републике Србије (Службени гласник бр. 98/06), члан 18. став 3 и члан 170., одредбе Закона о Уставном суду (Службени гласник бр. 109/07), члан 7, став 1, члан 82. ставови 1 и 2, члан 83. став 1, члан 84. став 1, члан 89. став 2. и 3 као и релевантне одредбе које се односе на друштвена предузећа (видети пресуду Качапор и други против Србије, ставови 71-76). Суд је узео у обзир и одредбе Закона о приватизацији са релевантим изменама (ставови 35 – 38 Одлуке).

Разматрајући релевантну домаћу праксу Суд је узео у обзир Одлуку Уставног суда од 21. јануара 2010. године (Уж. 122/0/09), Одлуку Уставног суда од 3. јуна 2010. (Уж. 1416/08), Одлуке Вишег суда у Крагујевцу од 19. маја 2010. године и 10. јуна 2010. (Гж. 209/10 и Гж. 853/10), као и Правно схватање Врховног касационог суда од 24. фебруара 2011. године са образложењем од 25. марта 2011. године.

Поводом питања исцрпљености домаћих правних лекова и приговора Владе да једна од подноситељки није уопште поднела уставну жалбу, а да друга није поднела захтев за накнаду на начин како то прописује домаћи закон (став 56.), Суд је утврдио да би свеобухватна уставна заштита требало да поред утврђивања повреде обухвати и накнаду за претрпљену материјалну и нематеријалну штету (став 62.).

Суд даље констатује да је 16. јула 2009. године Уставни суд утврдио повреду уставних права прве подноситељке представке као и да она има право да захтева накнаду нематеријалне штете, али није обавезао државу да јој исплати из сопствених средстава, материјалну штету, односно износе досуђене домаћим правоснажним пресудама (став 63.)  као што је то Суд учинио у пресудама Качапор и други, Црнишанин и други и Гришевић и други.

Прва подноситељка представке није никада упутила захтев Комисији за накнаду штете у складу са чланом 90. Закона о Уставном суду. Без обзира на ту чињеницу, Суд је сматрао да имајући у виду да је Уставни суд признао да она има само право на накнаду нематеријалне штете и да је пропустио да наложи исплату предметних износа, определивши се само да ургира да Општински суд убрза извршни поступак, Суд сматра да подноситељка представке не би имала реалне шансе да добије накнаду за материјалну штету од Комисије за накнаду штете, као ни у поступку који би уследио пред парничним судом ( став 64.)

У оваквим околностима, Суд је сматрао да је јасно да без обзира на чињеницу да „уставну жалбу треба у принципу сматрати делотворним правним леком у смислу члана 35. став 1 Конвенције у односу на све представке поднете против Србије почев од 7. августа 2008.“(Пресуда Винчић и други против Србије, став 51), овај пут обештећења се не може сматрати делотворним у случајевима који се односе на повреде које су изнеле подноситељке представке (став 66.). У истом ставу, Суд додаје да „у будућности Суд  може преиспитати овај став у вези са предметним правним леком, уколико буду постојали јасни докази да је Уставни суд усагласио свој приступ са релевантном праксом Суда.“

У вези са коментаром Владе да је прва подноситељка представке могла да од извршног суда захтева убрзање извршног поступка на основу Одлуке Уставног суда од 16. јула 2009. године, примећено је да у овом поступку држава не би била дужник, као и да би се подноситељка поново нашла у истој ситуацији која је и довела до њених притужби у домаћим поступцима, као и до притужби изнетих у поступку пред Судом  (став 67).

Такође, Суд уочава да је дошло до очигледног развоја домаће судске праксе у вези са извршним поступцима у којима је дужник предузеће у реструктурирању. Међутим, без обзира на ове покушаје усаглашавања са праксом Суда, није остварен ефекат у односу на захтев Суда да држава треба из сопствених средстава да плати износе досуђене предметним правоснажним пресудама (став 67.)
   
Може се закључити да је Европски суд за људска права на недвосмислен начин указао туженој држави шта треба предузети како би се повреде Конвенције спречиле убудуће. Иако је ценио напоре државе да усагласи своју праксу са ставовима Суда изнетим у раније донетим пресудама које се односе на дуговања друштвених предузећа (Качапор и други, Црнишанин и други, Гришевић и други) Суд је потврдио свој став да држава мора „из сопствених средстава“ да плати износе досуђене домаћим правоснажним пресудама. Према томе, да би се домаћи правни лекови сматрали делотворним у оваквим случајевима, њихов ефекат се не може ограничити само на установљење повреде, већ мора обухватити и одговарајућу накнаду у складу са наведеним ставовима Суда.

Преузми одлуку (српски) или (english).

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ