Српски ћирилица Srpski latinica

 

Одлука Матић и Полониа ДOO против Србије (број 23001/08), од 23. јуна 2015. године, објављена 16. јула 2015. године

У наведеном предмету Европски суд  за људска права (даље Суд) је први пут разматрао  у предметима против Републике Србије усклађеност са чланом 7. Конвенције.

Суд је донео Одлуку да представку одбаци  као очигледно неосновану у складу са чланом 35. ставови 3. и 4. Конвенције.

Пре приказа ставова и оцене Суда ради бољег разумевања суштине предмета указујемо да је конкретна представка поднета због различитих притужби на царински поступак (у поступку увоза брода чија је процењена вредност 545000,00 евра), као и на коначну пресуду тадашњег Врховног суда поводом захтева за ванредно преиспитивање правноснажног решења. Конкретније, подносиоци су се притуживали према члану 6. став 1, 6. став 3 (г) и 14. Конвенције, као и према члану 1. Протокола број 1: (a) због немогућности да испитају одређеног сведока у првој инстанци; (б) правичности и произвољности исхода поступка покренутог против њих; и (в) пресуде у њиховом предмету која није била у складу са устаљеном управном/судском праксом у релевантном тренутку.

Суд је представку првог подносиоца прогласио недопуштеном сматрајући да није поднета у складу са роком од 6 месеци. Наиме, захтев подносиоца представке за ванредно преиспитивање правноснажног решења Врховни суд је одбацио, па је према томе, последњи делотворан правни лек који је употребио први подносилац била жалба поднета Министарству финансија. Решење Министарства финансија по жалби је донето 11. октобра 2006. године, а подносилац је наведено решење примио 25. октобра 2006. године. Имајући у виду да је представка поднета 2008. године, одбачена је због непоштовања правила о року од 6 месеци.

Притужбе према члану 6. ставови 1. и 3 (г) Конвенције

У одбрани је изнето да би представка требало да буде одбачена у односу на притужбе подносиоца које се тичу наводних повреда члана 6. став 1. Конвенције јер су ван оквира важења Конвенције ratione materie у односу на Републику Србију, имајући у виду резерве (у складу са чланом 57 Конвенције) садржане  у инструменту ратификације Конвенције и Протокола уз њу, који је депонован код Савета Европе, 3. марта 2004. године, од стране државе потписнице Државне заједнице Србија и Црна Гора. Према овој резерви одредбе члана 6. став 1 и 3 неће утицати на примену Закона о прекршајима РС.

Разматрајући конкретне околности предмета, Суд је закључио да су националне власти спровеле спорни поступак пре него што је Тужена држава одлучила да повуче своју резерву и засновале своје одлуке на релевантним одредбама Закона о прекршајима како је у њима обухваћен (објављен у „Сл. гласнику РС“, бр. 44/89, са изменама објављеним у бр. 21/90, 11/92, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98 и 65/01). Измене Закона о прекршајима усвојене 2004. године, нису биле од утицаја на другачији став Суда јер суштински нису утицале на текст Закона о прекршајима како је био обухваћен резервомСуд је приметио да иако се резерва односила на надлежност судова који поступају поводом прекршаја, не наводећи посебно управне органе, правоснажну одлуку у случају другог подносиоца представке коначно је донео суд, тј. сам Врховни суд, са надлежношћу да пресуђује о питањима која укључују прекршаје.

Суд је закључио да наведене притужбе другог подносиоца нису ratione materiae у складу са одредбама Конвенције. и да се морају одбацити сходно члану 35. став 4.

Притужба разматрана према члану 7. Конвенције и члану 1. Протокола број 1

У погледу наводних повреда члана 7. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију Суд је подсетио на опште принципе у њиховој примени.

Суд подсећа да гаранцију предвиђену у члану 7. Конвенције треба тумачити и примењивати тако да се обезбеди делотворна заштита од произвољног гоњења, осуде и кажњавања..... .... само закон може дефинисати кривично дело и прописати казну. ..Израз „закон“, међутим, подразумева квалитативне захтеве, укључујући и доступност и предвидљивост. Појединац мора знати из текста релевантне одредбе, и по потреби, уз помоћ њеног тумачења од стране суда, због којих дела и пропуста би био кривично одговоран и која би казна била одређена за извршено кривично дело (види Kafkaris против Кипра [ВВ], број 21906/04, ст. 139-140, ECHR 2008). Међутим, према члану 7. Конвенције није незаконито постепено разјашњење правила кривичне одговорности судским тумачењем појединачних случајева, „под условом да је исход доследан са суштином прекршаја и да се могао разумно предвидети“ ..Најзад, закон још увек може испунити услов предвидљивости чак ако лице о коме је реч мора да тражи одговарајући правни савет да процени, у мери која је разумна у околностима, последице које дата оптужба може имати...(став 46. одлуке).

У погледу члана 1. Протокола број 1 Суд подсећа да свако мешање јавне власти у мирно уживање нечијег поседа треба да буде законито... Када се очигледно одступајућа судска пракса, која се односи на исто питање, меша у право на мирно уживање нечије имовине за шта се не може дати разумно објашњење, таква мешања не могу се сматрати законитим у смислу члана 1. Протокола број 1. Сматра се да неуједначена  судска пракса нема потребну прецизност да појединцима омогући да предвиде последице њихових радњи..(став 47. одлуке).

Оцењујући конкретне околности предмета (став 50. одлуке)  Суд је констатовао да је члан 340. Царинског закона заиста наводио да су предузеће и његов овлашћени представник одговорни за недостављање тачних информација након подношења царинске декларације.

Суд је такође приметио да расположива судска пракса даље јасно говори да није потребна намера да се власти обману да би овај конкретан прекршај постојао.

Суд закључује да .... су осуда другог подносиоца представке и изречена казна биле потпуно предвидиве, и као такве „законите“ у смислу члана 7. Конвенције и члана 1. Протокола број 1. Суд даље разјашњава да се подразумева да овај услов не значи да се сва лица која се окриве за исти прекршај морају огласити одговорним или, заправо, да су сви морали бити новчано кажњени у истом износу ако је утврђено да су криви, или да се морају казнити на исти начин. Суд такође примећује да је, према образложењу садржаном у спорним домаћим одлукама, други подносилац представке дао упутства шпедитеру да брод у питању сврста као поморски брод упркос томе, што је, у једном тренутку посаветован од шефа царинарнице да је то првенствено речни брод и упркос постојању атеста који су издале немачке власти у том смислу ….

Имајући у виду све изнето, Суд закључује да је представка очигледно неоснована и да мора бити одбачена у смислу члана 35. ст. 3 и 4. Конвенције.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ