Српски ћирилица Srpski latinica

 

ОДЛУКА О НЕДОПУШТЕНОСТИ У ПРЕДМЕТУ САША ПОПОВИЋ И 6 ПРОТИВ СРБИЈЕ (број представке 75915/12)

Европски суд за људска права 23. септембра 2014. године донео одлуку у предмету Саша Поповић и други против Србије. Подносиоци представке жалили су се на повреду члана 6 став 1 (право на правично суђење), повреду члана 13 (право на делотворни правни лек) и члана 14 (забрана дискриминације) Европске конвенције, као и повреду члана 1 Протокола 1 (заштита имовине) и члана 1 Протокола 12 (општа забрана дискриминације). У суштини, они су се притуживали на незаконито прикупљање самодоприноса на територији локалне самоуправе Мајданпек, истичући да им касније, у судском поступку није омогућено да остваре повраћај вишка уплаћених средстава. Уз то, подносиоци су истицали различито поступање судова на територији Републике Србије по питању надлежности за одлучивање у споровима о самодоприносу.

Суд је прихватио аргументе Републике Србије да разматрање основаности захтева за повраћај самодоприноса спада у надлежност управног органа и Управног суда. Домаћи закони и пракса јасно сугеришу да је управни поступак одговарајући пут као и да су општински управни органи надлежни за одлучивање о питањима из области самодоприноса. Такође, подносиоци су могли поднети тужбе Управном суду који би одлучио о основаности њихових захтева. Прва четири подносиоца представке обратила су се надлежном управном органу само у првој инстанци, док су се преостала два подносиоца искључиво определила за парнични поступак чиме су искључили могућност да органи локалне самоуправе разматрају спорно питање. Упркос наведеним чињеницама, подносиоци нису ослобођени обавезе да исцрпе управни поступак као одговарајући правни пут због чега је суд одлучио да њихове притужбе морају бити одбачене због неисцрпљивања домаћих правних лекова, у складу са чланом 35 став 1 и 4 Конвенције.

 

 У ставу 81. Одлуке Суд је истакао да су парничне тужбе подносилаца представки осмишљене за обезбеђење повраћаја оних плаћања која су наводно погрешно извршена и која је општина Мајданпек задржала, с обзиром да се од подносилаца представки није тражило да их изврше. Можда би се могло тврдити, као што су подносиоци представки сугерисали, да тужба за добијање повраћаја новца уплаћеног према укинутим одредбама о порезу може да се, у одређеним околностима, сматра „грађанским питањем, и да се грађанска тужба по основу стицања без основа може поднети у одређеним правним системима. Међутим, с обзиром на одредбе релевантног домаћег закона и начин на који су их домаћи судови тумачили, Суд не може а да не примети да надлежност, у оквиру српског правног система, за разматрање основаности захтева за повраћај самодоприноса имају управни органи и Управни суд. Конкретно, (i) разни домаћи закони и пракса сугеришу да је управни поступак одговарајући пут и да су општински управни органи надлежни ....; (ii) и домаћи парнични судови и Уставни суд сматрали су да је повраћај самодоприноса управна ствар, искључили парничну надлежност у споровима подносилаца представки по основу фискалне природе спора и утврдили да је порески поступак одговарајући пут обештећења, дајући прихватљиво образложење у том смислу; и (iii) првостепени и другостепени управни органи прихватили су надлежност у овом питању, укључујући општинске првостепене органе у предметима прва четири подносиоца представки.

Суд је даље приметио да би били потребни снажни разлози да одступи од усаглашених одлука до којих су дошли национални судови о питању тумачења националног права о судској надлежности, што је процесно питање од општег значај. Иако су подносиоци представки су тврдили да је првенствено на подносиоцу представке да изабере најприкладније правно средство када постоји избор правних средстава, Суд је оценио да у неким  другим случајевима за које подносиоци представки тврде да су исти или слични конкретном предмету, Уставни суд прогласио релевантну општинску одлуку о увођењу самодоприноса неуставном и незаконитом, и ставио је ван снаге ретроактивно. У конкретном случају, одлука о самодоприносу остала је на снази, а само неки доприноси су погрешно преплаћени. Осим тога, све пресуде достављене да се поткрепе аргументи подносилаца представки у вези са надлежношћу парничних судова усвојене су пре тумачења Уставног суда  о одговарајућем путу за обештећење у вези с повраћајем самодоприноса

У вези са делотворношћу управног спора Суд се такође позвао на предмет Јухас Ђурић против Србије. Такође, Суд је приметио да је у Одлуци Величковић, у предмету који се односио на управну ствар (одбацивање захтева подноситељке представке за субспецијализацију), Суд истакао да је ово правно средство стекло потребан ниво правне сигурности да омогући и да обавеже подноситељку представке да га употреби у сврхе члана 35. став 1.  Конвенције (видети Величковић, цитирана у горњем тексту, ст. 50-51).

Што се тиче притужби подосилаца на неједнакост судске праксе, Суд је подсетио на свој став из пресуде  Винчић и други против Србије (број 44698/06 од 1. децембра 2009. године, став 51) по коме се уставна жалба сматра делотворним правним леком за све представке поднете после 7. августа 2008. године. Уставне жалбе које су изјавили поднсоиоци биле су довољно јасне али не и поткрепљене релевантним доказима. Осврћући се на наводе подносилаца да Уставни суд није тражио да доставе примерке пресуда који указују на наводно неуједначену судску праксу, што је по њиховом мишљењу требало да учини, суд се позвао на став који је заузео по том питању у одлуци Голубовић против Србије (број 10044/11 од 17. септембра 2013. године). Наиме, у овој одлуци Суд је сматрао да је разумно очекивати од подносилаца да изнесу доказе о неједнакој судској пракси на коју се притужују у поступку по уставној жалби и да Уставни суд није имао обавезу да их упозори да би њихове уставне жалбе без одговарајућих доказа биле одбачене. Сходно томе, Суд је утврдио да су притужбе подносилаца на неједнаку судску праксу очигледно неосноване и некомпатибилне rationae materiae у односу на члан 6 став 1 Конвенције, па их је одбацио због неисцрпљивања домаћих правних средстава, у складу са чланом 35 став 1 и 4 Конвенције.

На основу ове Одлуке, Европски суд је одбацио 75 сличних представки против Републике Србије које обухватају више од 500 лица.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ