Српски ћирилица Srpski latinica

 

ОДЛУКА О НЕДОПУШТЕНОСТИ У ПРЕДМЕТУ ЖИВОТА МИЛОСАВЉЕВИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (бр. 21603/07)

Европски суд за људска права је 5. новембра 2013. године донео Одлуку у предмету Живота Милосављевић против Србије (бр. 21603/07) којом је представку одбацио с обзиром да подносилац представке нема статус „жртве“ у смислу члана 34. Конвенције.

У конкретном случају подносилац се притуживао на основу чланова 6. и 13. Конвенције и с тим у вези на наводне повреде члана 1. Протокола број 1 и 12 уз Конвенцију.

С обзиром да су исте притужбе подносиоца разматране и пред Уставним судом, у одбрани су изнети разлози и закључци Уставног суда и указано да само утврђење повреде у конкретном случају и убрзање спорног парничног поступка представља довољну накнаду за повреду права подносиоца представке на суђење у разумном року и да је, према томе, подносилац представке изгубио статус жртве. Такође је указано да  је понашање подносиоца представке великим делом, ако не и искључиво, било разлог за претерану дужину спорног парничног поступка, односно, подношење непотпуних, недоследних, неразумљивих, површних и закаснелих поднесака. Влада је позвала Суд да представку прогласи недопуштеном због тога што је очигледно неоснована.

Суд је поновио свој став да  уставна жалба остаје,  правно средство које би требало исцрпети, у оквиру значења члана 35. став 1. Конвенције, у вези са притужбама поднетим од 7. августа 2008. године (видети Винчић и други против Србије, цитиран у горњем тексту, став 51), док се у вези са свим притужбама поднетим раније, као што је предметна представка, свака накнада коју пружи Уставни суд цени кроз призму тога да ли се подносилац представке може и даље сматрати жртвом у оквиру значења члана 34. (видети Видаковић против Србије (одлука), број 16231/07, став 34., 24. мај 2011. године).

Суд подсећа да статус подносиоца представке као „жртве“ зависи од чињенице да ли су домаћи органи признали, било изричито или прећутно, наводну повреду Конвенције и, ако је неопходно, пружили одговарајућу накнаду с тим у вези. Тек када се ови услови испуне, супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције искључује разматрање представке.

С тим у вези примећено је да је Уставни суд утврдио да је право подносиоца представке на одлучивање о његовом захтеву у разумном року повређено – потврђујући тиме притужбе и, делотоворно, испуњавајући први услов утврђен судском праксом Суда.

 Примећено је и да је Уставни суд наложио да се поступак подносиоца представке убрза. После одлуке Уставног суда у јуну 2011. године, Основни суд је за мање од годину дана, 23. маја 2012. године, прогласио тужбу подносиоца представке недопуштеном, док је поступак по жалби подносиоца још у току пред другостепеним судом. С обзиром на тренутни статус предмета, Суд не може а да не закључи да је поступак благовремено убрзан, а да статус жртве подносиоца представке зависи од тога да ли је требало доделити накнаду штете у посебним околностима овог предмета.

У погледу накнаде  Суд је истакао  да постоји веома јака али оборива правна претпоставка да да ће на статус жртве подносиоца у предметима због дужине поступка утицати и висина досуђене накнаде. Суд је приметио да фактори као што су понашање подносиоца представке и значај предмета спора за њега или њу, заједно са другим релевантним аспектима, може утицати у различитој мери на досуђивање накнаде на име нематеријалне штете (видети Apicella против Италије, број 64890/01, став 26., 10. новембар 2004. године) и изузетно, довести до тога да се накнада уопште не досуди (видети Scordino (број 1), цитиран у горњем тексту, став 204.). Домаћи судови ће онда морати да оправдају своју одлуку наводећи довољне разлоге због којих нису досудили накнаду (Šedý против Словачке, број 72237/01, ст. 90-92, 19. децембар 2006. године).

У околностима овог случаја, Суд примећује да је, иако је Уставни суд приписао шест година и девет месеци кашњења у поступку  надлежним судовима, подносилац представке допринео дужини поступка достављањем недоследних и непотпуних поднесака, одлагањем измене свог тужбеног захтева и повлачењем притужби против судија и тужилаца. Уставни суд је одбацио захтев подносиоца представке за накнаду нематеријалне штете, а с обзиром на наведене чињенице, Суд је сматрао да су разлози на које се Уставни суд ослонио, довољни.

У том смислу Суд закључује да подносилац представке више не може да тврди да је „жртва“ наводне повреде права на суђење у разумном року у оквиру значења члана 34. Конвенције, па је притужба одбачена у смислу члана 35. ст. 3 (a) и 4. Конвенције.

Остале притужбе подносиоца Суд је такође одбацио као неосноване.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ