Српски ћирилица Srpski latinica

 

Одлука Злата Станковић против Србије, представка број 41285/19.

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Европски суд) је 19. децембра 2019. године донео одлуку у предмету Злата Станковић против Србије, представка број 41285/19. Одлуку је донело седмочлано Веће Европског суда.

Подноситељка је 17. јула 2019. године поднела представку Европском суду  у којој се  притуживала на повреду члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), због закаснелог извршења домаће правноснажне пресуде донете у њену корист.

Наиме, подноситељка представке је 6. септембра 2004. године покренула поступак пред Општинским судом у Врању, ради извршења пресуде коју је 16. јула 2004. године исти суд донео у њену корист против друштвеног предузећа Памучни комбинат „Јумко“ из Врања.

Након почетка примене Закона за заштиту права на суђење у разумном року, подноситељка представке се 18. априла 2016. године обратила надлежним домаћим органима, због повреде права на суђење у разумном року у конкретном извршном поступку, који су јој по том основу доделили накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра.

Подноситељка представке је 21. марта 2019. године поднела Уставном суду уставну жалбу, у којој се жалила на висину износа накнаде нематеријалне штете од 800 евра. Уставни суд је утврдио да је досуђени износ накнаде правичан.

У међувремену, Основни суд у Врању је наложио да се подноситељки представке из буџета Републике Србије исплате досуђени износи на основу конкретне правноснажне пресуде донете у њену корист против друштвеног предузећа.

Подноситељка је у представци потврдила да су јој исплаћени сви износи на основу правноснажне домаће пресуде, укључујући и припадајућу камату, као и износ накнаде нематеријалне штете, због утврђене повреде права на суђење у разумном року.

Разматрајући питање да ли подноситељка представке има статус жртве, у складу са чланом 34. Конвенције, Европски суд се позвао на критеријуме, које је утврдио у својој досадашњој пракси, и то: 1) да ли су домаћи органи утврдили повреду права на суђење у разумном року (бар у суштини); 2) да ли су домаћи органи досудили правичну накнаду по том основу, а која је одговарајућа и довољна.

У конкретном случају, Европски суд је утврдио да је први критеријум испуњен.

Када је у питању други критеријум, Европски суд је још једном констатовао да су државе, попут Србије, које су се определиле за правно средство којим се истовремено налаже убрзање поступка и додељује накнада штете, слободне да додељују износе накнаде штете који су нижи од оних које додељује Европски суд, ако је та висина разумна.

Европски суд је констатовао да је у конкретном случају досуђени износ накнаде нематеријалне штете нижи од 2000 евра, колико је Европски суд досуђивао у случајевима вишегодишњег неизвршавања домаћих правноснажних пресуда донетих против друштвених/државних предузећа у Републици Србији.

Међутим, Европски суд је истакао да се питање прихватљивости висине досуђене накнаде штете мора процењивати у светлу свих околности конкретног случаја. То подразумева не само дужину трајања оспореног поступка, већ и висину досуђене накнаде у смислу животног стандарда у одређеној држави, али и чињенице да ће накнада штете пред домаћим органима бити додељена и исплаћена много брже него што би то био случај када би се исти предмет разматрао пред Европским судом.

 

Европски суд је у конкретном предмету утврдио:

1) да је наложено убрзање оспореног поступка;

2) да је подноситељки досуђена, и у року краћем од четири месеца исплаћена накнада нематеријалне штете у износу од 800 евра због утврђене повреде права на суђење у разумном року;

3) да су подноситељки у целости исплаћени износи на основу домаће правноснажне пресуде, укључујући и припадајућу камату, и то у року од само месец дана од налога домаћег суда.

Полазећи од свега претходно изнетог, Европски суд је закључио да је висина накнаде нематеријалне штете у износу од 800 евра довољна и одговарајућа, те да се подноситељка не може сматрати „жртвом“ у смислу члана 34. Конвенције и да је њена представка ratione personae неспојива са одредбом члана 35. став 3. (а) Конвенције.

Европски суд је стога једногласно представку одбацио као неприхватљиву, у складу са чланом 35. став 4. Конвенције.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ