Српски ћирилица Srpski latinica

 

Приказ одлуке АМИС ТЕЛЕКОМ ДОО против Србије (представка број 40234/16)

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 17. маја 2022. године донео, а 9. јуна 2022. објавио пресуду трочланог судијског одбора у предмету Амис Телеком ДОО против Србије.

Компанија подносилац представке (у даљем тексту: Компанија) притуживала се на повреду слободе изражавања и права на имовину, а нарочито што није добила дозволу за постављање бежичне мреже за реемитовање кабловских телевизијских и радио програма и пружање интернет услуга, као и на непостојање делотворног правног лека и претерану дужину трајања управног поступка у вези са издавањем дозволе, указујући на повреде чл. 6, 10. и 13. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Компанија се 4. марта 2005. године обратила Министарству за капиталне инвестиције (у даљем тексту: Министарство), које је у то време било надлежно за издавање дозвола из конкретне области, тражећи дозволу за постављање и рад мреже предајника у одређеном фреквентном опсегу. Министарство није донело формалну одлуку о наведеном захтеву.

Дана 27. августа 2005. године, ступањем на снагу Закона о телекомуникацијама, успостављена је Регулаторна агенција за електронске комуникације и поштанске услуге (у даљем тексту: Агенција) и постала је надлежна за решавање ових питања.

Том приликом уведен је и нови систем издавања дозвола који је разликовао издавање појединачних дозвола (на основу јавног позива за подношење понуде за ограничене фреквенције) и општих дозвола (која би се издавале на основу стандардних услова).

Агенција међутим није донела ни једну званичну одлуку о захтеву Компаније, те је Компанија 4. јула 2007. године поднела тужбу због ћутања управе.

Управни суд је 8. новембра 2012. године усвојио жалбу Компаније и наложио Агенцији да одлучи о поднетом захтеву.

Након тога, Агенција је два пута одбила захтеве Компаније с образложењем да је предметна дозвола обухватала низ фреквенција који се могу купити само јавним тендером, а да таквог поступка није било, као и да Агенција није надлежна да одлучује о захтеву Компаније поднетом Министарству.

Обе одлуке Агенције је Управни суд поништио дана 28. децембра 2015. године.

У међувремену, Компанија је поднела Уставном суду уставну жалбу.

Уставни суд је у својој одлуци утврдио да је Компанији повређено право на суђење у разумном року и досудио јој износ од 500 ЕУР на име нематеријалне штете, а преостали део уставне жалбе одбацио је као преурањен.

Агенција је 7. јуна 2021.године одбила захтев од 4. марта 2005. године сматрајући да сагласно релевантним плановима дистрибуције фреквенција тражени опсег фреквенција није доступан Компанији.

Поступак пред Управним судом у вези са овом одлуком и даље траје.

ОЦЕНА СУДА

Наводна повреда члана 10. Конвенције

Разматрајући основаност притужбе о наводној повреди права Компаније да саопштава информације и идеје, Суд је пошао од општих принципа плурализма у аудиовизуелном сектору који су изнети у предмету Centro Europa 7 S.r.l. и Di Stefano против Италије ([Вв], број 38433/09, ст. 129. - 135, ЕСЉП 2012). Суд је раније закључио да постојање одрживе алтернативе у организовању емитовања може довести до компатибилности ограничења наметнутих законом у овој области са чланом 10. Конвенције.

Влада Републике Србије је тврдила да ограничење које произилази из измена закона у погледу коришћења фреквенција које је тражила Компанија за своју бежичну мрежу није било несразмерно, јер је Компанија у сваком тренутку могла да пружа своје услуге користећи друге технологије под општим режимом лиценцирања. Додатно, указано је да је од 2012. године, према новим прописима, одређени опсег фреквенција стављен на располагање бежичним мрежама на основу појединачне дозволе издате на захтев и без поступка јавног надметања.

Компанија на горенаведене аргументе Владе није доставила своје коментаре.

Како је нови закон који регулише сектор телекомуникација ступио након нешто више од 5 месеци након што је Компанија поднела захтев а пре него то је надлежно Министарство донело било какву одлуку, те како Компанија није поднела нови захтев за издавање дозволе по новом закону, Суд је нагласио да не може апстрактно испитивати компатибилност овог законодавства са Конвенцијом.

Имајући у виду информације које је доставила Влада и недостатак било каквог објашњења од стране Компаније, Суд је притужбу у вези са мешањем у право Компаније да саопштава информације и идеје одбацио као очигледно неосновану у складу са одредбама члана 35. ст. 3. и 4. Конвенције.

Наводна повреда члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију

У односу на притужбу Компаније која се односи на повреду права на имовину, Суд је констатовао да Компанији никада није била додељена предметна дозвола, те да се због тога не може сматрати да она има било какав имовински интерес повезан са њеним коришћењем.

Додатно, Суд је истакао да не постоји ништа што би указивало да би сам захтев за издавање дозволе довео до финансијских права и интереса који би се могли сматрати „имовином“ у смислу члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију, нити је Компанија изнела такав аргумент.

Стога је Суд оценио да је притужба у овом делу ratione materiae неспојива са одредбама Конвенције у смислу одредбе члана 35. став 3, те је исту одбацио у складу са одредбом члана 35. став 4 Конвенције.

Наводна повреда члана 13. Конвенције

Како су суштинске притужбе Компаније према члану 10. Конвенције и члану 1. Протокола број 1. уз Конвенцију проглашене неприхватљивим, Суд је оценио да не постоји „основан“ захтев према члану 13. Конвенције, те да је и у овом делу представка очигледно неоснована и одбачена је у складу са одредбама члана 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

Наводна повреда члана 6. став 1. Конвенције

У односу на притужбу Компаније у погледу дужине трајања управног поступка у вези са издавањем дозволе, Суд је констатовао да је захтев за издавање дозволе поднет надлежном Министарству 4. марта 2005. године, али да је период који треба узети у обзир почео да тече тек од 4. октобра 2007. године када је Компанија поднела тужбу надлежном суду, уз констатацију да поступак још увек није окончан.

Међутим, Суд је указао да је због прекомерне дужине трајања поступка Уставни суд већ утврдио да је Компанији повређено право на суђење у разумном року и утврдио јој право на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 ЕУР.

Суд је даље нагласио да додељени износ на име накнаде нематеријалне штете одговара износу од 33% који би Суд досудио у складу са својом праксом за период од 4. октобра 2007. до 8. новембра 2012. године (када је Управни суд наложио Агенцији да настави са поступком без даљег одлагања.

Стога је Суд оценио да Компанија, за период који је обухваћен усвајајућом одлуком Уставног суда, нема статус „жртве“ у смислу члана 34. Конвенције.

За период након тога, Суд је оценио да је Компанија требало да се поново обрати Уставном суду.

Полазећи од изнетог, Суд је притужбе делом одбацио као очигледно неосноване, а делом због неисцрпљивања домаћих правних средстава, у складу са одредбама члана 35. ст. 1, 3. и 4. Конвенције.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ