Српски ћирилица Srpski latinica

 

Приказ одлуке у предмету Јанко Јаковљевић против Србије, представка број 5158/12

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 13. октобра 2020. године у седмочланом Већу једногласно донео, а 5. новембра 2020. године јавно објавио одлуку у предмету Јанко ЈАКОВЉЕВИЋ против Србије.

Наведеном одлуком је одбачена као неприхватљива представка коју је господин Јанко Јаковљевић поднео Суду преко пуномоћника, адвоката П. Савића, јер претходно на домаћем нивоу није искористио сва делотворна правна средства.

 

Чињенично стање из одлуке

Из чињеничног стања које је приказано у одлуци може се утврдити да су повод за обраћање Суду биле две изјаве војног судије који је водио истрагу у предмету поводом смрти сина подносиоца и још једног војника.

Обе изјаве је истражни судија дао представљајући сазнања до којих се у истрази дошло приликом гостовања у једној телевизијској емисији и у интервјуу који је објављен у дневним новинама.

Дате изјаве су биле разлог да подносилац предcтавке против истражног судије покрене кривични поступак подношењем приватне кривичне тужбе због кривичног дела клевета.

Подносилац није ни у приватној тужби, нити касније током трајања кривичног поступка, истицао имовинско правни захтев, већ се ограничио искључиво на кривично гоњење.

Кривични поступак је правноснажно окончан доношењем ослобађајуће пресуде за кривично дело изношење личних и породичних прилика.

Подносилац се потом обратио Уставном суду наводећи да кривични поступак није био правичан и да је стога дошло до повреде права на достојанство и слободан развој личности, права на правно средство и права на заштиту података о личности.

 

Притужбе подносиоца Суду

У представци која је поднета Суду, подносилац се притуживао:

1) да је војни истражни судија обелоданио личне податке о његовом покојном сину из списа кривичног предмета, што је утицало и на углед његовог сина и на углед целе породице подносиоца представке (истичући повреду права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције);

2) да су ово обелодањивање надлежни државни органи пропустили да санкционишу (истичући повреду права на правично суђење из члана 6. Конвенције).

 

Оцена Суда

Суд је све наводе подносиоца разматрао искључиво према члану 8. Конвенције који гарантује право на поштовање приватног и породичног живота, и то само у односу на подносиоца лично, а не и у односу на његовог покојног сина.

Наиме, део притужбе који се односио на тврдње о кршењу права на поштовање приватног и породичног живота покојног сина подносиоца представке, Суд је одбацио позивајући се на принцип да права из члана 8. Конвенције нису преносива, те ни у овом конкретном случају није нашао довољне разлоге да одступи од своје устаљене праксе.

У односу на део притужби који се односио на тврдње да је подносиоцу лично повређено право на поштовање приватног и породичног живота изјавама које су се односиле на његовог сина, Суд је истакао да ови наводи спадају у делокруг члана 8, подсећајући да је и у ранијим случајевима прихватао да углед преминулог члана породице, под одређеним условима, може да утиче на приватни живот и идентитет друге особе.

Међутим, Суд је оценио да је подносилац требало да поднесе парничну тужбу, на основу Закона о облигационим односима, позивајући се на своје ставове из пресуда Хајнал против Србије (број 36937/06, став 142, од 19 јуна 2012) и Лакатош и други против Србије (број 3363/08 од 7. јануара 2014, став 114) и одлуке Костић против Србије (број 40410/07од 17. септембра 2013, став 60).

Суд је приликом доношења ове одлуке имао у виду:

1) да je подносилац против XX покренуо само кривични поступак подношењем приватне кривичне тужбе и да у кривичном поступку није истакао имовинскоправни захтев, ограничавајући се искључиво на утврђивање кривичне одговорности, односно на кривично гоњење;

2) да Кривични законик међутим изричито искључује кривичну одговорност у одређеним околностима за кривично дело које је било предмет поднете приватне кривичне тужбе и да је другостепени суд, који је одлучивао о изјављеним жалбама против првостепене пресуде, за своје закључке дао разлоге који нису ни арбитрерни, нити произвољни;

3) да се и подносиочево обраћање Уставном суду углавном заснивало на чињеници да није успео у кривичном поступку – Европски суд је истакао да је, у односу на радње на које је подносилац указивао, обавеза Државе према члану 8 Конвенције да одржи и примени у пракси адекватан правни оквир који пружа заштиту, што не захтева увек ефикасне кривично-правне одредбе која покривају одређено дело, већ се може састојати и од грађанско-правних средстава која могу пружити довољну заштиту - у овом случају такав правни пут је постојао, али му подносилац представке није прибегао;

4) да одредбе чланова 157, 199 и 200 Закона о облигационим односима, обезбеђују, између осталог, да свако ко је претрпео страх, физички бол или душевну бол због кршења његовог угледа, личног интегритета, слободе или других „личних права“, има право да тражи судску забрану, да тужи за новчану компензацију и да затражити друге облике правних средстава који би могли пружити одговарајућу нематеријалну сатисфакцију - штавише, да члан 172. став 1. прописује да правно лице, дакле и држава, одговара за било коју штету коју један од „његових органа“ нанесе „трећем лицу“ - Суд је већ приметио у предмету Лакатош и други против Србије да су домаћи судови наведене одредбе Закона о облигационим односима примењивали;

5) да постоји судска пракса да домаћи судови непосредно примењују Конвенцију и да признају наводне повреде члана 8. Конвенције у контексту „приватног живота“, те да досуђују компензацију тужиоцима;

6) Суд је на крају подсетио да је у одлуци Костић против Србије од 17. септембра 2013. године разматрао притужбе према члану 8 Конвенције (да су војни службеници и војни истражни органи ширили увредљиве и нетачне податке и информације о личном и породичном животу покојног сина тог подносиоца представке) и да их је одбацио као недопустиве због неисцрпљивања домаћих правних средстава према Закону о облигационим односима - Суд је констатовао да подносилац представке није објаснио зашто би овакав правни лек био неадекватан и неефикасан у посебним околностима његовог случаја, нити је показао да постоје посебне околности које га ослобађају овог захтева.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ