Српски ћирилица Srpski latinica

 

Приказ одлуке у предмету Марковић против Србије бр. 53661/13

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) 10. октобра 2019. године објавио одлуку о недопуштености представке у предмету Марковић против Србије бр. 53661/13.

Подносилац представке се жалио, ослањајући се на чланове 6. и 10. Конвенције, да пресуде парничног суда донесене против њега представљају повреду његовог права на правично суђење и слободу изражавања, с обзиром на његову накнадну ослобађајућу пресуду у кривичном поступку у погледу иста два новинска чланка у којој су наведени чланци описани као друштвена критика, која као таква не може бити подвргнута кривичној одговорности.

Наиме, подносилац представке је био новинар и главни уредник локалних недељних новина  који је током 2009. године објавио чланак под насловом „Занемоћали мандарин“ и  чланак под насловом „Долази време за полагање рачуна: Д., Ј., Ш., нека се спреми...“  у коме се напомиње да је г. А. био позната српска политичка личност која је током своје каријере обављала различите функције. У време када су наведени чланци објављени, он је био члан Скупштине Србије и лидер политичке странке.

Убрзо након објављивања ових чланака, г. А. је против подносиоца представке поднео грађанску тужбу за накнаду нематеријалне штете, тврдећи да су чланци нанели штету његовој части и угледу. Виши суд је усвојио тужбени захтев и досудио накнаду нематеријалне штете, а Апелациони суд је умањио додељени износ на име трошкова и потврдио преостали део првостепене пресуде.

Подносилац представке је 2010. године поднео уставну жалбу у којој је навео да је повређено његово право на правично суђење и слободу изражавања, јер: (i) су га парнични судови сматрали одговорним за нешто што чак није ни споменуто у објављеним чланцима - банковни рачун на Кипру и трошење одређених општинских средстава од стране г. А ради куповине некретнина; и (ii) његови ставови, представљени у чланку под насловом „Занемоћали мандарин“, су у почетку били прихваћени од стране парничних судова као део шаљиве приче (хумореске), али су их касније описали као да су засновани на неистинитом представљању чињеница - два становишта које су очигледно била истовремено неодржива. Уставни суд је одбацио жалбу подносиоца представке услед недостатка одговарајућих Уставом утврђених претпоставки за вођење поступка сматрајући саму уставну жалбу још једним покушајем да се тражи само преиспитивање исхода предметног парничног поступка, као и да се жали на наводно неправилно утврђено чињенично стање и погрешну примену релевантног закона.

У току 2011 године г. А је поднео и приватну кривичну тужбу против подносиоца представке. Кривични поступак је резултирао ослобађајућом пресудом. У току 2013. године подносилац представке је поднео захтев за поновно отварање горе наведеног парничног поступка на основу своје правноснажне ослобађајуће пресуде у кривичном предмету. Виши суд је одбио тај захтев јер правни заступник подносиоца представке није приложио одговарајуће пуномоћје за заступање.  Подносилац представке је поднео нови, мада идентичан, захтев за поновно отварање предметног парничног поступка, међутим, тај захтев је одбијен као неблаговремен.

У својим запажањима, Влада је истакла приговор злоупотребе права на представку у смислу члана 35, став 3. Конвенције јер је подносилац пропустио да обавести Суд о својим покушајима да поново покрене парнични поступак након правноснажне ослобађајуће пресуде у кривичном поступку.

Суд је одбацио овај приговор Владе и констатовао да подносилац представке заиста није обавестио Суд о томе, али с обзиром да парнични поступак никада није поново покренут и да је правноснажна пресуда парничног суда остала нетакнута, чињеница да је покушавао да покрене поново парнични поступак иако се не може сматрати безначајном (и можда би била споменута из разлога општег контекста), се сигурно не може описати као да се тиче „саме суштине предмета о коме се пресуђује“.

Други приговор Владе се односио на неисцрпљивање правних средстава на домаћем нивоу. Наиме, Влада је тврдила да подносилац представке није правилно представио чињенице у својој жалби пред Уставним судом јер се у својој уставној жалби није позивао на кривични поступак, нити је  извршио допуну предметне жалбе након што му је 24. јануара 2013. године уручена ослобађајућа пресуда - а што је много пре пресуде Уставног суда од 5. марта 2013. године. Такође, Влада је тврдила да подносилац представке није поднео свој захтев за поновно отварање парничног поступка на начин који је био у складу са релевантним домаћим процесним захтевима.

Одлучујући о допуштености представке, Суд је уважио приговор Владе и констатовао да се навод о кршењу права подносиоца представке према Конвенцији "с обзиром на његову накнадну ослобађајућу пресуду у кривичном поступку у односу на предметна два чланка" не налази у уставној жалби и да је подносилац представке могао, иако је кривични поступак окончан тек након подношења уставне жалбе, да допуни своје аргументе пред Уставним судом након своје ослобађајуће пресуде. Наиме, подносиоцу представке је уручена ослобађајућа пресуда 24. јануара 2013. године, док је одлука Уставног суда донесена скоро шест недеља касније, дана 5. марта 2013. године. Подносилац представке, међутим, то никада није учинио, те је уместо тога, у својим запажањима пред Судом, признао да се његова уставна жалба односила искључиво на пресуде у парничном поступку.

С обзиром на горе наведено, Суд је утврдио да подносилац представке није изнео пред Уставним судом једини чињенчни елемент своје притужбе коју је накнадно изнео пред Судом у Стразбуру, а то је наводна недоследност у одлучивању о истој ствари између парничног и кривичног суда на домаћем нивоу. Сходно томе, Суд је нашао да се представка у целости мора одбацити у складу са чланом 35, ставовима 1. и 4. Конвенције услед пропуста подосиоца представке да правилно исцрпи домаће правне лекове.

Суд је истакао да би другачија пресуда Суда била супротна супсидијарном карактеру механизма Конвенције, и да би представљала ускраћивање могућности туженој држави да ствари исправи кроз сопствени правни систем.

С обзиром на овај закључак, Суд је прогласио представку недопуштеном.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ