Српски ћирилица Srpski latinica

 

Бодрожић против Србије (32550/05)

Европски суд за људска права је поводом представке Жељка Бодрожића 23. јуна 2009. године објавио пресуду којом је утврдио повреду члана 10 Конвенције (право на слободу изржавања) и обавезао Републику Србију да подносиоцу плати износ од 500 евра у динарској протвивредности, а на име правичне накнаде.

Притужбу у вези са повредом члана 6 став 3б (право на припрему одбране у оквиру права на правично суђење) Суд је као очигледно неосновану прогласио недопуштеном. Такође, Суд је одбио вишак тужбеног захтева преко досуђених 500 евра (тражено 10.000 евра).

Чињенично стање и притужбе подносиоца

Овај случај проистекао је из осуде, новинара и члана једне политичке партије у Србији, Жељка Бодрожића, због увреде и клевете Ј.П. пред Општинским судом у Зрењанину на новчану казну, коју је потврдио и Окружни суд у Зрењанину.

Инкриминисане радње састојале су се у објављивању текста подносиоца у новинама „Кикиндске“ од 3. октобра 2003.године под насловом „Реч има фашиста“ у коме је приватни тужилац Ј.П. назван фашистом и идиотом (обележја кривичног дела увреде), док је на рочишту од 17.новембра 2003.године, поводом поступка за прво кривично дело,  подносилац одбио да се мири са Ј.П., јер је он „припадник фашистичког покрета у Србији“ (обележја кривичног дела клевете).

Подносилац је даље тврдио да му домаћи суд није оставио довољно времена за припрему одбране, наводећи да је његов бранилац, кога је ангажовао непосредно пред главни претрес, тражио његово одлагање ради припреме за одбрану, те да му је суд одобрио само 20 минута за упознавање са предметом и саветовање са окривљеним и то у самој судници, након чега је по спроведеном доказном поступку, одбивши све додатне доказне предлоге одбране, донео пресуду којим је подносиоца представке огласио кривим за кривична дела која су предмет приватне кривичне тужбе.

У оваквом поступању Општинског суда у Зрењанину подносилац је видео повреде члана 10 и 6 став 3б Европске конвенције о људским правима, поводом чега се обратио Суду са захтевом да се утврде истакнуте повреде и да му се досуди 10.000 евра на име правичне накнаде због учињених повреда.

Повреда члана 10 Конвенције

Допуштеност; Поводом приговора тужене државе у вези са неисцпљивањем унутрашњих правних средстава Суд је нашао да је подношење тужбе за накнаду штете супротно сврси кривичних санкција, јер се у парничном поступку не може тражити стављање ван снаге кривичне пресуде којом је неко правоснажно осуђен за неко кривично дело. За остала правна средстава на која се позвала тужена држава Суд је указао на своју ранију судску праксу у односу на Републику Србију.

Меритум; Испитујући испуњеност услова из члана 10 став 2 Конвенције, Суд се ограничио првенствено на испитивање испуњености услова „неопходан у демократском друштву“, пошто је нашао да су друга два услова („прописаност у закону“ и „легитимни циљ“) били испуњени у конкретном случају.

Најпре, желећи да утврди да ли је осуда подносиоца била „неопходна у демократском друштву“ Суд је размотрио карактер предметних изјава („вредносни суд“ или „изјава о чињеницама“).

По мишљењу Суда, иако, нападачког карактера изрази „идиот“ и „фашиста“ могу бити схваћени у виду прихватљиве критике у одређеним околностима.

Наиме, ове изјаве биле су реакција на контраверзне изјаве Ј.П. у вези са постојање и историјатом националних мањина у Војводини (Суд наводи да се ради о мулти-етничком региону, у коме 35% становника чине несрби, према цензусу из 2002. године).У тим изјавама Ј.П. је Мађаре назвао колонистима, негирајући присуство Хрвата у Војводини, што је утицало да подносилац реагује на начин због кога је оглашен кривим за увреду Ј.П. Суд је реакцију подносиоца сматрао оправданом, јер се она може сматрати вредносним судом, али ова изјава, по мишљењу Суда није била претрерана, с обзиром да је заснована на извесној чињеничној основи. Наиме, изјаве Ј.П. садрже извесни степен нетолеранције према националним мањинама, што је изазвало разумљиву реакцију подносиоца, који има друга политичка уверења од Ј.П.

По питању статуса самог Ј.П. Суд је сматрао да се ради појединцу који се нашао на јавној сцени, због чега би он требало да има већи степен толеранције за јавно изговорене речи. Такав став Суд је поткрепио тиме да је Ј.П., као историчар,  добро позната личност, извесно време је обављао и јавну функцију (директор Историјског архива Србије), а уједно је објављивао књиге и појављивао се на телевизији.

Предметна тема, по оцени Суда представља тему од јавног интереса, а због изнетих ставова Ј.П. је био критикован од неких невладиних организација, политичких партија и истакнутих јавних личности.

Иако, Суд сматра да оштре речи изговорено јавно, како је поступио подносилац, критикујући Ј.П., делују нападачки, истовремено закључује да оне представљају реакцију на провокативни интервју, у контексту отворене и слободне дебате о питању од општег интереса за демократски развој.

Суд посебно указује на пропусте домаћих органа који нису утврдили да ли изјаве подносиоца представљају вредносни суд који није подложан доказивању, као и на то да није спроведена адекватна анализа контекста у коме су изговорене инкриминисане речи и њихове чињеничне основе.

Због свега тога Суд сматра да разлози које је навео домаћи суд не представљају „релевантне и довољне“ разлоге за осуду подносиоца.

Као потпору свом закључку да предметна осуда није била „неопходна у демократском друштву“ Суд наводи и чињеницу да у случају неплаћања изречене новчане казне она може бити замењена затвором.

Повреда члана 6 став 3б Конвенције

Тужена држава успешно је оспорила наводе у вези са повредом члана 6 став 3б Конвенције. Наиме, током поступка Суду су достављене доставнице за претресе заказане за 15. април и 23. септембар 2004. године, а које је потписао подносилац, као окривљени у поступку пред домаћим судом, а као доказ да је уредно позван на претрес. Поред тога, указано је Суду да је подносилац био упознат са садржајем приватне тужбе, јер је прву кривичну тужбу добио на рочишту од 17. новембра 2003. године, док му је друга уручена заједно са судским позивом за претрес од 15. априла 2004. године. Такође, предочено је Суду на то да је на претересу од 15. децембра 2004. године подносиоцу дато 30 минута за консулатације са адвокатом, те да је адвокат након 20 минута изјавио да су они спремни за суђење. Исто тако, изнет је аргумент да је суд могао одложити претрес, да је адвокат подносиоца то заиста и тражио.

Подносилац је на општи начин оспорио ове наводе оспоривши уредност урчуења позива за горе наведене претресе, јер су му они били уручени на радном месту његовог ранијег послодавца.

Суд је указавши на смисао члана 6 став 3б, као средства да се успостави једнакост одбране и оптужбе, сматрао да је подносилац на ваљани начин информисан о оптужбама против њега, те да је имао могућснот да слободно комуницира са својим адвокатом и припреми одбрану. Адвокат подносиоца сам је исказао спремност за одбрану пре истека времена које му је одређено од стране суда, због чега је Суд сматрао да је подносиоцу остављено довољно времена да припреми одбрану, па је представку у том делу прогласио очигледно неоснованом, одбацивши је у смислу члана 35 став 3 и 4 Конвенције.

Коментар пресуде

Суд се у овој пресуди држао принципа установљених ранијом праксом у вези са чланом 10 Конвенције. Међутим, с обзиром да је иступање Ј.П. изазвало реакције неких невладиних организација, политичких партија и истакнутих јавних личности, (став 55 пресуде), а не само подносиоца, може се оправдано поставити питање због чега је само иступање подносиоца резултирало кривичним прогоном. Очигледно је да је такво иступање било претерано, поготово у вези са тврдњом да је „Ј.П. припадник фашистичког покрета у Србији“, што је Суд окарактерисао као вредносни суд. По нашем мишљењу, ова инкриминисана изјава више има елементе изјаве о чињеницама, коју је требало доказати, јер асоцира на постојање „фашистичког покрета у Србији“, дакле нешто што представља чињеницу.

Ипак, очигледно је да домаћи суд направио извесне пропусте током процесуирања овог предмета, што примећује и Суд указујући на то, јер није утврђена околност да ли изјаве подносиоца представљају вредносни суд који није подложан доказивању и није спроведена адекватна анализа контекста у коме су изговорене инкриминисане речи и њихове чињеничне основе.

У сваком случају, то може послужити као добар оријентир домаћим судовима у неким будућим случајевима процесуирања кривичних дела клевете и увреде.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ