Српски ћирилица Srpski latinica

 

Ђермановић против Србије (48497/06)

Поводом представке Душана Ђермановића из Новог Сада која је код Европског суда за људска права заведена под бројем 48497/06 Европски суд за људска права је 23. фебруара 2010. године објавио пресуду.

Подносилац је преко свог адвоката А. Гаћеше из Новог Сада истакао следеће повреде Конвенције: а) повреда члана 3 Конвенције (тортура или нехумано поступање), у вези са неадекватним лечењем за време боравка у притвору и општим условима у притвору; б) повреда члана 5 став 3 Конвенције у вези са предугим боравком у притвору; в) повреда члана 6 став 1 Конвенције у вези са укупном дужином кривичног поступка.

У предметном случају ради се о притвору који је домаћи суд одредио у истражном поступку и који је затим у неколико наврата продужаван.

Истражни поступак је покренут 2003. године због сумње да је подносилац представке извршио кривично дело злоупотребе службеног положаја у стицају са фалсификовањем службене исправе. Подносилац је приликом испитивања од стране истражног судије, обавестио суд о својој привременој адреси. Међутим, у каснијем поступку, како није могао бити нађен на адреси која је означена као његово пребивалиште, одлучено је да буде задржан у притвору на основу члана 142, став 2 Закона о кривичном поступку (опасност од бекства). Против подносиоца представке је издата и међународна потерница.

Подносилац представке се 6. фебруара 2004. године добровољно јавио полицији, а затим је задржан у притвору у Окружном затвору у Новом Саду.

Окружни суд у Новом Саду је 9. новембра 2004. године донео пресуду којом је огласио подносиоца представке кривим за кривично дело преваре и осудио га на затворску казну у трајању од четири године и шест месеци. Врховни суд је  15. јуна 2005. год. укинуо ову пресуду и вратио предмет првостепеном суду, истовремено продуживши притвор због опасности од бекства. Окружни суд у Новом Саду је поново 18. маја 2006. године осудио подносиоца представке на три године затвора. Ову пресуду је Врховни суд укинуо 6. децембра 2006. године и вратио предмет првостепеном суду. При томе је поново продужен притвор због опасности од бекства.

У периоду између 13. децембра 2006. и 30. јануара 2007. године, подносилац представке је био притворен у затвору у Сомбору, у ком периоду је  у неколико наврата добијао дневне дозволе да проведе дан ван затвора.

Подносилац представке је неколико пута понудио јемство, што домаћи суд није прихватио.

На основу чињенице да је подносилац представке био недоступан на почетку кривичног поступка 2003. године, домаћи судови су продужавали притвор.

У јуну 2007. године подносилац је осуђен на четири године затвора и пуштен је из притвора уз обавезу да не напушта место боравка и месечно се јавља у суд.

Подносилац представке је током боравка у притвору имао више здравствених проблема, а између осталог оболео је од хепатитиса Ц (установљен крајем 2006. године), те је неколико пута био хоспитализован током трајања притвора. Према мишљењу лекара од 19. априла 2007. године, подносиоцу представке је обезбеђена одговарајућа нега, те није у животној опасности.

Подносилац представке је започео штрајк глађу 31. јануара 2007, а одбио је и да се подвргне прегледу за време боравка у затворској болници.

На основу наведених чињеница, а поводом повреда Конвенције које је истакао подносилац Суд је најпре прогласио представку недопуштеном у делу услова у притвору, јер је она истакнута ван рока од шест месеци предвиђеног чланом 35 став 1 Конвенције.

Остале притужбе Суд је прогласио допуштеним претходно одбивши приговор неисцрпљивања унутрашњих правних средстава, јер је закључио да се средство предвиђено чланом 245 Закона о извршењу кривичних санкција (надзор притвореника од стране председника Окружног суда) не може сматрати делотворним у погледу притужби у вези са условима у притвору и лечењем притвореника.

У вези са притужбом  у погледу неадекватног лечења за време боравка у притвору, која се своди на позивање на повреду члана 3 Конвенције Суд је најпре утврдио да није било доказа који би указивали на то да код подносиоца није благовремено утврђено постојање хепатитиса Ц. Иако, Суд констатује да је за жаљење то што је подносилац од тренутка утврђивања постојања хепатитиса Ц прегледан тек након два месеца, сматра да је даље лечење подносица било адекватно, благовремено и у континуитету, те да су надлежне власти показале довољан степен бриге за здравље подносиоца. Са друге стране, услед штрајка глађу и одбијања испитивања здравственог стања у притворској болници, сам подносилац суштински је допринео оштећењу своје јетре и показао је веома низак или готово никакав степен бриге за своје здравље. Код таквог стања ствари Суд је закључио да није дошло до повреде члана 3 Конвенције.

Поводом притужбе на члан 5 став 3, Суд је узимајући у обзир три различита временска интервала, у којима је подносилац боравио у притвору, установио да трајање притвора чију дужину треба испитати износи 2 године и 2 месеца. Суд је сматрао да, иако је притвор подносиоцу продужаван на регуларан начин, поступање домаћег суда не може задовољити услове из члана 5 став 3 Конвенције. Наиме, „опасност од бекства“ може бити прихватљив основ за одређивање притвора, али стереотипно позивање на овај основ не може бити разлог за даље продужавање притвора са једне крајње апстрактне тачке гледишта. Домаћи суд је са протеком времена пропустио да провери валидност овог основа за задржавање подносиоца у притвору. Поред тога, суд је пропустио да размотри алтернативе притвору (на пример, одузимање путне исправе). Штавише, захтев подносиоца за пуштање на слободу није прихваћен  ни у случају када је протекао период од три четвртине казне која му је касније изрицана и упркос погоршању његовог здравственог стања. Због свега изнетог Суд је установио повреду члана 5 став 3 Конвенције.

Најзад, притужбу у погледу укупне дужине трајања предметног кривичног поступка Суд је прогласио очигледно неоснованом, јер се поступак који је апроксимативно трајао три године и три месеца на два нивоа јурисдикције, са неколико окривљених, више кривичних дела из области финансија, одређеним степеном правне и фактичке сложености и одсуством доказа о небрижљивом поступању суда не може сматрати неразумно дугим. Због тога је Суд одбацио притужбу на повреду члана 6 став 1 Конвенције.

Подносилац је истакао захтев за исплату 42.272,30 евра на име нематеријалне штете, што је Суд у потпуности одбио. Захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 116.578,80 евра одбијен је преко досуђених 1500 евра, као и захтев за накнаду трошкова поступка у износу од 26.155,98 евра преко досуђених 1500 евра.

Коментар пресуде:

Иако, је у овој пресуди држава била успешнија од подносиоца у већем делу (одбранила се за постојање повреде чланова 3 и 6 став 1 Конвенције), ипак ова пресуда је још једно упозорење домаћим судовима у вези са продужавањем притвора, након пресуда у случајевима Вренчев и Милошевић. Наиме, притвор није кривична санкција, већ мера обезбеђења присуства окривљеног  током вођења кривичног поступка. Ова мера није сврха сама себи, већ би требало да обезбеди присуство окривљеног током вођења кривичног поступка, па самим тим и његово ефикасно одвијање. Једном одређен притвор, мора се стално преиспитивати и разлог због кога је он одређен првобитно не мора постојати и приликом одлучивања о његовом продужењу.

Суд је у овом случају пружио доста јасне смернице домаћим судовима у случајевима када одлучују о продужавању притвора. Најпре, „опасност од бекства“ може бити прихватљив основ за одређивање притвора, али стереотипно позивање на овај основ не може бити разлог за даље продужавање притвора са једне крајње апстрактне тачке гледишта. Домаћи суд је у обавези да провери валидност овог основа за задржавање окривљеног у притвору. Поред тога, суд је у конкретном случају пропустио да размотри алтернативе притвору. Штавише, захтев подносиоца за пуштање на слободу није прихваћен  ни у случају када је протекао период од три четвртине казне која му је касније изрицана и упркос погоршању његовог здравственог стања. Због свега изнетог Суд је установио повреду члана 5 став 3 Конвенције.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ