Српски ћирилица Srpski latinica

 

Добрић против Србије (п. бр. 2611/07 и 15276/07)

Пресудом која је донета по две представке (број 2611/07 и 15276/07), које су против Републике Србије поднели Здравко и Миладин Добрић,  објављеној 21. јуна 2011. године, Европски суд за људска права, утврдио је да Република Србија није прекршила члан 6 став 1 Конвенције о људским правима (право на приступ суду).

У овом случају радило се о питању дозвољености ревизије у случају деноминације динара у току 1994. године и ретроактивне примене ЗПП с тим у вези.

Наиме, према правном схватању Грађанског одељења Врховног суда од 22. маја 2001. године, на које се позвао заступник Републике Србије, бранећи правилност одлуке Врховног суда о одбачају ревизије подносилаца,  рок за измену висине тужбеног захтева након извршене деноминације динара у јануару 1994. године био је 22. јул 1994. године.. С обзиром да су подносиоци то учинили знатно касније, указано је на то да је њихова ревизија правилно одбачена.

Одбијајући наводе подносилаца да им је оваквом одлуком Врховног суда ускраћен приступ суду, Европски суд за људска права у ставу 54. пресуде наводи:

„У погледу горе изнетог, мишљење је Суда, да је Врховни суд тежио ка легитимном циљу и да је постигнута разумна сразмера између употребљених средстава и циља коме се тежило. Посебно, примењени законски праг, није представљао неоправдано мешање у право подносилаца на приступ суду. То је пре представљало легитиман и разуман процесни захтев, имајући у виду саму суштину улоге Врховног суда тј. да се бави стварима од неопходне важности. Даље, као што је предвиђено чланом 392 Закона о парничном поступку из 1977. године, Врховни суд је потпуно овлашћен да одбаци сваку ревизију, коју сматра недозвољеном. (видети став 17 горе). Заиста, како је Влада правилно уочила, Врховни суд, стога није био везан самим позивањем нижестепених судова на износ од 50.000 нових динара као вредност предметног спора. Најзад, Врховни суд имплицитно је засновао предметну одлуку на претходно обавезујућем схватању, у  погледу деноминације српске валуте, укључујући и рок који подносиоци нису поштовали (видети ставове 19 и 22 горе). У таквим околностима, Суд не налази ниједан разлог да верује да је одлука Врховног суда у конкретном случају произвољна.“

Оваквом пресудом у потпуности је афирмисано правно схватање Врховног суда, али и потврђена је пракса Европског суда за људска права да се неће бавити оценом законских решења држава чланица, ако су она правилно примењена.

Са ставом већине нису се сложила двојица чланова судског већа (португалски судија Пинто да Албукерке и српски судија Поповић).  Они су сматрали да није било уопште потребе да подносиоци свој тужбени захтев искажу у новој деноминованој валути, јер то није било неопходно због одлука нижестепених судова, који су у својим одлукама определили вредност предмета спора изнад законског лимита за изјављивање ревизије. Такође, сматрали су да није било потребе да нижестепени судови доносе посебну одлуку у вези са предметом спора, јер није било основа за тако нешто (вредност предмета спора јасно је исказана у њиховим одлукама; није било никакве законске одредбе која би обавезивала на тако нешто у случају деноминације валуте, а сем тога није пружена никаква пракса која би оправдала захтев за исказивање вредности предмета спора у новој, деноминованој валути).

У вези са оваквим ставом судија које су остале у  мањини, заступник је у запажањима већ указао да означавање вредности предмета спора у одлукама нижестепених судова није обавезујуће за Врховни  суд, који дозвољеност ревизије, сходно члановима 392 и 404 ЗПП, цени самостално за сваки појединачни случај, без обзира на то шта се наводи у уводном делу пресуда нижестепених судова, по принципу iura novit curiа, који примењује и сам Европски суд за људска права. Сем тога, по члану 338 ЗПП, који је важио у предметном случају, вредност предмета спора, није била обавезни део увода пресуде.

Сходно томе, инсистирање судија које су остале у мањини на вредности предмета спора која је назначена у уводном делу пресуда нижестепених судова, нема никакво законско, нити принципијелно оправдање, поготово код чињенице да су подносиоци закаснили читаве четири године у погледу означавања вредности предмета спора у односу на рок предвиђен у правном схватању Врховног суда.

Наиме, рочиште одржано 19. новембра 1998. године, на коме су подносиоцу заправо определили вредност предмета спора, није било ни припремно рочиште, нити прво рочиште за главну расправу, у случају да је претходно дошло до укидања пресуде, па није било ниједног оправданог разлога да се вредност предмета спора одређује баш на том рочишту, а не раније. У том смислу ревизија подносилаца може се сматрати недозвољеном и на основу члана 40 став 3 ранијег ЗПП.

Заступник Републике Србије истакао је у односу на другог подносиоца представке и приговоре у вези са временским аспектима допуштености његове представке, који се овом приликом неће детаљније анализирати, како због чињенице да их Суд није прихватио, али још више због чињенице да су приговори заступника у вези са меритумом представки у потпуности прихваћени, на основу чега је Суд и утврдио да није било повреде члана 6 став 1 Конвенције од стране Републике Србије у конкретном случају.

Преузми пресуду (српски) или (english).

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ