Српски ћирилица Srpski latinica

 

Фелбаб против Србије (п. бр. 14011/07)

Налози из пресуде

У наведеној пресуди објављеној 14. април 2009. године  Европски суд за људска права у Стразбуру (Суд) је утврдио, са 6 гласова за и 1 гласом против, да су подносиоцу представке, господину Недељку Фелбабу повређена права заштићена члановима 6 став 1 (право на суђење у разумном року), 8 (право на поштовање породичног живота) и 13 (права на делотворно правно средство) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (Конвенција, у даљем тексту).

У складу са тим Суд је, такође са 6 гласова за и 1 гласом против, обавезао Републику Србију да:

- плати подносиоцу представке 4.000,00 евра у динарској противвредности на име нематеријалне штете, најкасније у року од три месеца од наступања правоснажности пресуде, уз обавезу исплате камате за износ накнаде који је плаћен након протека та три месеца.

Најзад, Суд је одбио остатак захтева за правичну накнаду (тражено 20.000 евра) и у целости је, због непоткрепљености доказима, одбио захтев за накнаду трошкова поступка (тражено 5.000 евра).

Допуштеност представке

У вези са питањем допуштености представке Суд није прихватио навод заступника тужене државе да коришћење увредљивог језика у поднеску пуномоћника подносиоца представке представља злоупотребу права на представку.

Наиме, Суд је најпре истакао да се проглашавање представке недопуштеном по основу њене злоупотребе права на представку чини само у изузетним случајевима. Такође, у неким изузетним случајевима Суд је проглашавао представке недопуштеном, због увредљивог и провокативног језика на рачун тужене државе.

У конкретном случају, иако је Суд терминологију коју је користио пуномоћник подносиоца представке оценио „неодговарајућом, претерано емоционалном и очигледно за жаљење,“ сматрао је да га то не дисквалификује у поступку пред Судом, нити утиче на допуштеност представке, поготово што је то изнето у завршним коментарима пуномоћника подносиоца представке.

Са оваквим ставом није се сложио судија кога је делегирала Република Србија – Драгољуб Поповић, због чега је издвојио своје мишљење.

Повреда члана 6 став 1 Конвенције

У вези са меритумом већина Суда од шест судија је сматрала да постоји повреда члана 6 став 1 Конвенције због тога: 1) што је правоснажни налог за остваривање контакта између подносиоца представке и његове деце од 6. јуна 2000. године остао неизвршен у периоду од 6. октобра 2000. године до 22. маја 2008. године; 2) што је суд након усвајања овог налога био дужан да поступа по службеној дужности; 3) што је будући да је Конвенција ратификована од стране Србије 3. марта 2004. године, предмеетни поступак био у временској надлежности Суда више од 4 године и 2 месеца; 4) што је у том периоду Општински суд једино потврдио новачану казну коју је претходно одредио, наредио бившој супрузи подносиоца М.Ф. да плати трошкове и отказао заказано рочиште; 5) што  је Општински суд пропупстио да примени неку принудну меру упркос очигледно некооперативног става бивше супруге подносиоца представке. Без обзира што се радило о осетљивом односу и што су се деца виђала са подносиоцем неформално, што Суд констатује у наставку параграфа 63 пресуде, у коме је исказао овакав став, Суд заузима коначан став да српске власти нису предузеле довољне кораке да изврше налог од 6. јуна 2000. године, због чега утврђује повреду члана 6 став 1 Конвенције.

Повреда члана 8 став 1 Конвенције

У вези са повредом члана 8 Конвенције Суд у ставу 69 пресуде наводи да су српске власти пропустиле да предузму све што је у њиховој моћи, а што је разумно могло да се очекује од њих. Мада је подносилац имао спорадичне контакте са својом децом, његово право приступа није никада извршено, да би коначно било ограничено пресудом суда од 12. априла 2007. године. Како легитимни интерес подносиоца да развија и одржава везе са својом децом није размотрен на ваљан начин Суд је утврдио и засебну повреду члана 8 Конвенције.

Повреда члана 13 Конвенције

Повреду члана 13 Суд је утврдио самим утврђивањем претходних повреда, али и из своје раније праксе (на пример случај В.А.М.), закључивши да није постојало ефикасно средство за предметно неизвршење налога о остваривању контакта подносиоца са својом децом.

Издвојено мишљење судије Јочиене

Са ставом већине није се сложила једино литванска судија Дануте Јочиене. Најпре, она је сматрала да је централно питање у овом случају неизвршење правоснажне судске одлуке о виђању са децом, због чега није потребно посебно разматрање члана 8 Конвенција, већ једино члана 6 Конвенције.( у ставу 3 свог мишљења позвала се на поступање Суда на овакав начин у једном турском случају).

Сматрала је да подносилац у конкретном случају није био довољно активан, при чему је као параметере узела наводе заступника да је подносилац наставио да има неформалне контакте са децом од 2001. године, да је Центар за социјални рад 2003. године обавестио домаћи суд да подносилац није био у контакту са њим и да је М.Ф. изјавила да подносилац није показао никакву иницијативу у покушајима да се виђа се децом, због чега је Центар за социјални рад предложио окончање поступка извршења.

С обзиром да се временска надлежност Суда простире од 3. марта 2004. године, ова судија узела је у обзир следеће чињенице:

  • - контакт између подносиоца и његове деце је поново успостављен у лето 2005. године;
  • - Центар за социјални рад потврдио је да једно од деце подносиоца З.Ф. фактички живи са њим од 22. априла 2006. године;
  • - извршни поступак није био ефикасан не само због несарадње мајке, него и деце;
  • - за самог подносиоца се не може рећи  да је имао позитиван утицај на своју кћер З.Ф.;
  • - у децембру су обе кћери биле код подносиоца, због чега је Општински суд наложио да се оне врате својој мајци;
  • - мајка је такође могла да истакне да се налог суда од 6. јуна 2000. године не спроводи, јер су деца повремено живела код оца;
  • - активност Центра за социјални рад била је праћена и активношћу суда (наводи се наплата новчане казне М.Ф.);
  • - понашање подносиоца такође заслужује критику (неплаћање алиментације за децу у периоду од 8. октобра 2001. године до 8. марта 2005. године);
  • - српске власти су предузеле све неопходне кораке да олакшају извршење, а укупно извршење не може се сматрати претераним.


На основу свег изнетог ова судија сматрала је да нема повреда Конвенције које су истакнуте од стране подносиоца.

Коментар

Ова пресуда представља пример формалног приступа Суда питању заштите људских права, јер се пошло првенствено од неизвршавања налога суда од 6. јуна 2000. године. Са друге стране, чињеница да подносилац није плаћао алиментацију за децу у периоду од 8. октобра 2001. године до 8. марта 2005. године, што је утврђено правоснажном пресудом, стављена је у други план. Самим тим, за Суд је био пресудан легитимни интерес подносиоца представке, што се изричито и каже у параграфу 69 пресуде, приликом анализе постојања повреде члана 8 Конвенције, а не „најбољи интерес деце,“ што би у области породичних односа требало да буде пресудно. Да је оваквим приступом занемарен „најбољи интерес детета“ очигледно је и из чињенице да се за самог подносиоца не може рећи да је имао позитиван утицај на своју кћер З.Ф., што закључује и судија Јочиене. 

У сваком случају, ако се на известан начин може прихватити став о постојању повреде из члана 6 став 1 Конвенције, онда је сасвим нејасно због чега је утврђена повреда члана 8 Конвенције.

Преузми пресуду (english) или (српски).

Напомена: Ова пресуда ће постати правоснажна под условима прописаним чланом 44 став 2 Конвенције. Могуће су редакторске промене текста пресуде.

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ