Српски ћирилица Srpski latinica

 

Милановић против Србије (п. 44614/07)

Пресудом објављеној 14. децембра 2010. године, донетој по представци Животе Милановића, Европски суд за људска права, дајући приоритет овој представци, по први пут до сада, утврдио је да је Република Србија прекршила чланове 3 (забрана мучења и нехуманог поступања) и 14 (забрана дискриминације) у вези са чланом 3 Конвенције о људским правима. У вези са повредом члана 3 одлука је донета једногласно, док  је поводом налажења повреде члана 14, мишљење издвојио италијански судија Г. Рајмонди, сматрајући да у конкретном случају члан 14 није повређен.

Налазећи да није било потребе да испитује постојање повреда Конвенције из чланова 2 (право на живот) и 13 (право не делотворно правно средство), на које је подносилац такође указао у својој представци, Суд је подносиоцу досудио 10.000 евра у динарској противвредности од тражених 20.000 евра на име накнаде нематеријалне штете и 1.200 евра на име трошкова поступка, колико је подносилац и тражио преко свог пуномоћника Т. Дробњак.

Наведени износи би подносиоцу требало да се уплате у року од три месеца од тренутка правоснажности ове пресуде, а која би сходно члану 44 Конвенције требало да наступи 14. марта 2011. године, уколико не буде упућен захтев за изношење предмета на Велико веће, у ком случају правоснажност наступа по евентуалном одбијању тог захтева или по доношењу пресуде Великог већа, уколико би захтев био прихваћен.

Околности овог случаја, на начин како су приказане од стране Европског суда за људска права, су следеће:

Подносилац је припадник верске заједнице Харе Кришна и живи у Јагодини. У 2000. и 2001. години био је изложен претњама, а затим у септембру 2001., јулу 2005., јуну 2006., и јуну 2007.  године и физичким нападима, од стране непознатих лица, за које је он сумњао да припадају десничарским организацијама (Српски витезови и Образ).

Сви ови напади одиграли су се у близини стана његовог рођака у Јагодини, у коме је подносилац боравио само повремено, док су се последња два напада одиграла на самим улазним вратима од тог стана. Само први напад десио се по дану, док су се сви остали напади одиграли у раним јутарњим часовима, поводом свих напада није било сведока, а ни сам подносилац није могао да пружи конкретније податке о нападачима (то се констатује и у извештају полиције од 13. јула 2005. године, видети став 20. пресуде), осим што је он претпостављао да су га напали припадници неке од десничарских организација и да су напади били верски мотивисани. У случају првог напада подносилац је након добијене медицинске помоћи пријавио напад полицији, а код осталих напада то је учињено од стране болнице у којој му је указана помоћ. Након пружене медицинске помоћи подносилац је одмах отпуштан из болнице.

Полиција је поводом свих напада одмах излазила на лице места, спроводила увиђај, узимала изјаве од подносиоца, који није увек био спреман на сарадњу (на пример, полиција је након другог напада у периоду од 13. до 27. јула 2005. године у пет наврата узалудно покушавала да контактира подносиоца, што се десило и након првог напада, подносилац није непосредно након напада звао полицију, иако је имао мобилни телефон код себе, а што би олакшало истрагу, након његове изјаве дате у селу Белица, после другог напада на њега, подносилац није желео даљи контакт са полицијом, више пута је подносилац био недоступан за контакт са полицијом у циљу пружања додатних информација итд.), саслушавала бројне сведоке (након првог напада, испитана су тројица припадника локалних „скинхедса“ и директори свих школа у вези са идентификовањем евентуалних нападача; након другог напада опет су саслушана тројица припадника локалних „скинхедса“, након трећег напада полиција се распитивала о евентуалним нападачима на подносиоца код суседа на  месту напада, саслушала је возача таксија који је подносиоца превезао у болницу одмах након напада,  саслушала је локалног свештеника, јер је подносилац тврдио да се у православној цркви налази седиште локалне организације Образ, саслушао два представника једне политичке партије итд.), одмах након првог напада полиција је израдила акциони план у циљу откривања нападача на подносиоца, покушавала да нађе било какве материјалне трагове у вези са нападом, што није било могуће (индикативно је на пример, да ни након четвртог напада на подносиоца када је подносилац убадан по грудима, рукама, ногама није било никаквих материјалних трагова на његовој одећи итд.), подносила кривичне пријаве против непознатих извршилаца због напада на подносиоца итд.

Што се тиче других релевантних фактора, које Суд наводи у пресуди, указано је на то да је у извештају полиције од 27. септембра 2001. године наведено да је подносилац, када је отишао у просторије локалне телевизије да протествује због емисије у којој је Харе Кришна приказана као опасна секта, био удаљен од службе обезбеђења телевизије због вређања уредника и новинара; да је Генерални инспектор МУП, поводом напада из септембра 2001. године и јула 2005. године, утврдио да полиција тада није довољно марљиво поступала, због чега су одговорни кажњени умањењем плате; да је МУП у децембру 2005. године неколико организација означио за екстремистичке, а Образ је означен, као клерофашистичка организација, што проистиче из извештаја медија; да није остварена потребна координација између полиције и надлежног тужилаштва, јер полиција није доставила тражене податке на захтев тужилаштва у вези са поднетим кривичним пријавама које су поднели Иницијатива младих за људска права и  адвокат подносиоца представке поводом напада на њега; да је 7. марта 2008. године подносилац истражном судији изјавио да верује да је на улици препознао младића који га је напао 29. јуна 2007. године и који је носио мајицу са годином 1389 и ишао у друштву младића обријане главе; да је вештак медицинске струке, који је прегледао подносиоца, повреде које је он задобио квалификовао 23. априла 2008. године као лаке телесне повреде, те да је тим поводом надлежни тужилац 7. маја 2008. године захтевао акцију од полиције, те да је полиција у периоду од 10. октобра 2008. године до 20. јануара 2009. године испитала шест осумњичених лица, али није дошла до корисних информација; да је полиција посебно 25. новембра 2008. године испитала Б.М. као осумњиченог за напад на подносиоца, али он није пружио никакве информације; да је полиција саветовала подносиоца да не излази увече, јер „очигледно провоцира“ друга лица, што према подносиоцу сведочи о већем интересовању полиције за његова верска уверења, од намере да се напади на њега расветле; да је у септембру 2009. године РЈТ Уставном суду поднео захтев за забрану организација Образ и Српски народни покрет 1389; да је у извештају полиције од 12. априла 2010. године, између осталог наведено да су се сви напади догодили око верског празника Видовдана, да је подносилац о нападима на њега говорио у штампи, при чему је истицао своју припадност, да су повреде подносиоца такве природе да се не искључује самоповређивање или велику вештину оних који су повреде нанели, да ће истрага у вези са нападом бити настављена, што се види и по томе да је полиција саслушала још нека лица у најскорије време.

У оквиру приказа релевантног права, поред одредаба Закона о кривичном поступку и налаза Европске комисије против расизма и нетолеранције (ECRI), наведено је и мишљење Форума 18, хришћанске норвешко-данске добротворне веб иницијативе, што у најмању руку делује чудно, због начина на који је Европски суд за људска права схватио концепт „меког права“ у овом случају и релевантности мишљења једне веб иницијативе за одлуку једног међународног суда.

Што се тиче правне аргументације Суда најпре, Суд је одбио приговор Републике Србије у вези са временском прихватљивошћу овог случаја у односу на напад из 2001. године, сматрајући да би конкретну ситуацију требало због контеста испитати у целости.

У вези са постојањем повреде члана 3 Конвенције, Суд се није сложио са аргументацијом Републике Србије да у конкретном случају није остварен потребан ниво грубости за примену члана 3 Конвенције. Суд није прихватио аргументацију да су истражни органи Републике Србије учинили све како би расветлили овај случај и утврдили нападаче (бројни сведоци су саслушани, прибављен је налаз вештака о природи повреда подносиоца, па је чак и одговорни полицајац дисциплински кажњен због непредузимања потребних мера). Није прихваћен ни аргумент у вези са амбивалентним ставом подносиоца, који није желео да сарађује са истражним органима и чији су описи нападача били крајње неодређени, нити да тражи надзирање његове телефонске линије, што је као могућност постојала након телефонских претњи из 2001. године. Суду је указано да није било сведока напада, нити материјалних трагова везаних за напад, чему је допринео сам подносилац, јер није одмах након напада обавештавао полицију, која би благовременим увиђајем можда успела да дође до неких материјалних трагова, што такође није прихваћено. Најзад, Суду су достављене неке пресуде домаћих судова у циљу доказивања чињенице да српски судови изричу осуде за злочине мржње.

Суд је као генералне принципе у вези са овим случајем истакао постојање позитивне обавезе државе да заштити све појединце у оквиру своје надлежности од мучења и нехуманог поступања, па макар оно долазило и од приватних лица, с тим што то не сме бити тумачено на такав начин да држави намеће несразмеран терет. Ова позитивна обавеза постоји нарочито онда када су власти знале или требало да знају да постоји ризик од малтретирања, па су пропустиле да предузму потребне мере у оквиру своје надлежности.да би се избегао тај ризик. При томе, власти би требало да ову обавезу испуњавају уз пуно поштовање других гаранција које легитимно намећу извесне рестрикције у погледу њихове обавезе да истражују кривично дело. Обавеза државе је да спроводе истрагу у циљу проналажења и кажњавања оних који су извршили неко кривично дело, при чему је то обавеза средства, а не циља (постоји обавеза предузимања разумних мера у циљу обезбеђивања доказа као и обавеза хитности у спровођењу истраге).

У конкретном случају, по мишљењу Суда (ставови 88. до 91. пресуде) подносилац није на одговарајући начин информисан о току истраге, нити му је дата могућност да лично види и идентификује нападаче на њега. Посебно се указује на то да је полиција сматрала да се подносилац сам повредио, мада није било никаквих медицинских или других доказа за то. Примећено је да сарадња полиције и тужилаштва у конкретном случају није била одговарајућа, те да је била сконцентрисана само на подручје Јагодине, мада је очигледно да припадници екстремних десних групација делују на територији читаве државе. Такође, Суд је сматрао да нису предузете никакве истражне радње на откривању нападача међу припадницима Српског народног покрета 1389, мада је подносилац указао и на њих. Као припадник једне рањиве религиозне мањине, подносилац је систематски нападан и будући напади би вероватно уследили, посебно у јуну или јулу непосредно пре или после верских празника, те ништа није урађено да се такви напади спрече. Посебно Суд наводи да није предузет видео надзор или осматрање у близини места на коме су се напади дешавали, нити је подносиоцу икад понуђена заштита специјалних полицијских снага. Са друге стране, Суд примећује постојање објективних тешкоћа, укључујући подносиочеве донекле неодређене описе нападача и очигледно одсуство сведока, али на крају закључује да власти државе Србије нису предузеле разумне и делотоврне мере да спроведу адекватну истрагу нити да спрече нове нападе на подносиоца, па налази да је услед тога дошло до повреде члана 3 Конвенције.

У вези са повредом члана 14 Конвенције Суд није прихватио тврдње Републике Србије да подносилац није пружио ниједан доказ везан за дискриминацију, да је истрага вођена непристрасно и да су сви наводи о верски мотивисаним  нападима били детаљно проверени, те да није био пријављен ниједан напад на још неког припадника Харе Кришна на подручју Јагодине.

Наиме, Суд је сматрао да надлежне српске власти нису направиле неопходну разлику између верски мотивисаног насиља и других облика насиља, те да нису биле свесне да су напади у конкретном случају вероватно мотивисани верском мржњом и да се дозволило да истрага траје годинама, без предузимања адекватне акције у погледу проналажења и кажњавања починиоца. Посебно је Суд указао на то да је полиција имала озбиљне сумње да је подносилац заиста био жртва напада, руководећи се пре свега верским уверењима и „чудном појавом подносиоца“. Оцењујући активности које је полиција спроводила на откривању мотива напада на подносиоца као pro forma истрагу, Суд је установио и повреду члана 14 у вези са чланом 3 Конвенције.

Италијански судија Рајмонди је у делимично издвојеном мишљењу једини био мишљења да у конкретном случају није било повреде и члана 14 у вези са чланом 3 Конвенције, те да би обавеза успостављања видео надзора и других мера заштите на месту где су се десили напади представљала несразмеран терет за државу.

Коментар:

Као централно питање након једне овакве пресуде намеће се питање докле се протежу обавезе државе у заштити појединаца од напада приватних лица. Став Суда у овом случају имплицира веома велике обавезе за државу на овом плану, што би могло да представља питање од опште важности, али и значајно питање везано за тумачење Конвенције, на начин како то захтева члан 43 Конвенције када регулише питање упућивања предмета Великом већу.

Ипак, досадашње искуство нас учи, да је петочлано судско веће, које се, попут филтера, налази између седмочаланог  и Великог већа у изузетним случајевима дозвољавало могућност преиспитивања одлуке седмочланог већа.

Шта је то што у овом случају указује на то да се у овом случају ради о „озбиљном питању од опште важности“. Наиме, за то постоје, како унутрашњи, тако и спољашњи разлози. Унутрашњи разлози су ти што се овим питањем бави читав низ органа у туженој држави (од полиције до Уставног суда). Спољни разлози леже у чињеници да је свуда у Европи, па и у свету борба против екстремизма и екстремистичких група један од приоритетних задатака сваке државе.

Када је у питању значај конкретног питања за тумачење Конвенције свакако би требало имати у виду принцип истицан пуно пута у пракси Суда, према коме позитивне обавезе државе у вези са чланом 3 Конвенције не би требало тумачити на такав начин да се држави намеће несразмеран терет. Поставља се питање да ли је за државу несразмеран терет ако јој се у случају какав је случај Животе Милановића замера то што није предузет видео надзор или осматрање у близини места на коме су се напади дешавали, или што подносиоцу није понуђена заштита специјалних полицијских снага.

По нашем мишљењу, сви ти разлози, као и многи други, који овде нису поменути, указују на то да се ради о изузетном случају због кога би петочлано веће требало да дозволи да овај случај буде још једном размотрен од већа које ће бити састављено од 17 судија Европског суда за људска права.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ