Српски ћирилица Srpski latinica

 

Молнар Габор против Србије (22762/05)

Пресудом Европског суда за људска правa која је објављена 8. децембра 2009. године поводом представке Иштван Молнар Габора из Суботице заведене под бројем 22762/05, утврђено је да није било повреда члана 6 став 1 (право на суђење у разумном року) Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода  и члана 1 Протокола 1 уз поменуту Конвенцију (право на мирно уживање имовине).

Чињенично стање

Овај случај односи се на немогућност извршавања правноснажне пресуде Општинског суда у Суботици П 1854/93 од 27. септембра 1993. године по којој је Војвођанска банка обавезана да са штедне књижице подносиоца исплати износ од 15.584,41 ДЕМ (немачких марака) са трошковима поступка и каматом. Немогућност извршења настала је по основу члана 22 Закона о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана из 1998. године, којим је прописано да се сви спорови, укључујући и извршне поступке, који се воде у вези са исплатом старе девизне штедње обустављају.

Подносилац, коме је према наведеном закону као и Закону о регулисању јавног дуга СРЈ по основу девизне штедње грађана из 2002. године извршена у више рата исплата од 2088.18 евра, сматрао је да тиме што није дошло до извршења  правоснажне пресуде Општинског суда у Суботици начињена повреда члана 6 став 1 Конвенције и члана 1 Протокола 1 уз Конвенцију.

Допуштеност представке


Поводом приговора заступника Републике Србије у вези са временском надлежношћу Суда, Суд је сматрао да постоји његова надлежност, јер су и предметна пресуда и поменуто законодавство, иако усвојени пре ступања на снагу Конвенције у односу на Републику Србију, тесно повезани са меритумом представке, пошто се односе на питања која су трајног карактера.

У вези са питањем исцрпљивања унутрашњих правних средстава Суд је сматрао да подносилац извршење правоснажне пресуде може захтевати у било ком тренутку, што је коначно и учинио у априлу 2001. године, иако је пресуда постала правоснажана марта 1996. године, тако да је приговор заступника да је подносилац пропустио да захтева извршење у време када је то било могуће (пре ступања на снагу законодавстава које је спречавало извршење) обијен на као неоснован. Исто тако, одбијен је и приговор заступника да подносилац није захтевао промену средстава извршења, јер оно свакако није било законски могуће почев од 1998. године, због чега је Суд то питање сматрао ирелевантним. Најзад, приговор у вези са вођењем посебне парнице за накнаду штете, Суд је одбио као неоснован, јер је тако чинио и у ранијим пресудама у односу на Републику Србију.

Меритум представке


Суд је прихватио становиште заступника да је држава суочена са финансијском кризом великих размера, која је доводила у питање њено функционисање, усвојила предметно законодавство у легитимном циљу заштите јавног интереса. При томе, поменуто законодавство није представљало прекомерни терет за подносиоца, који је као и сваки други штедиша у истој ситуацији, постепено подизао депоновани износ штедње.

У вези са дејством поменутог законодавства на право подносиоца да захтева извршење правоснажне пресуде донете у његову корист Суд је заступао тезу да су јој закони из 1998. и 2002. године одузели својство извршног наслова, због чега подносилац није могао да има легитимно очекивање по домаћем праву да ће сву штедњу добити одједном. Све се то десило пре ратификације Конвенције од стране Србије.Сходно свему изнетом, Суд је сматрао да се није радило о трајној ситуацији.

Позивајући се на своју праксу поводом сличне ситуације (одлука Трајковски против БЈР Македоније) Суд је сматрао да су у светлости економске ситуације српске власти уживале велико поље слободне процене да кроз поменуто законодавство поступно ослобађају штедна средстава подносиоца, при чему је нађена права мера између општег интереса и интереса подносиоца.

Под таквим околностима Суд је већином гласова (4:3) сматрао да није било повреде члана 6 став 1 Конвенције и члана 1 Протокола 1 уз Конвенцију.

Заједничко издвојено мишљење

Троје судија који су остали у мањини (белгијски судија Тулкенс, српски судија Поповић и турски судија Каракаш) приложили су заједничко издвојено мишљење.

Они су пошли од тога да није дошло до извршења правоснажне пресуде донете у  корист подносиоца (позивање на случај Бурдов), по чему се ситуација у којој се налази подносилац знатно разликује од положаја других штедиша који нису имали правоснажну пресуду у своју корист (позивање на случај Јеличић). Због тога ове судије сматрају да није било оправдана законска интервенција у процесу извршења правоснажне пресуде, услед чега је доведено у питање право подносиоца на приступ суду гарантовано чланом 6 Конвенције, а чиме се задире и у право  подносиоца на мирно уживање имовине.

Најзад, ове судије позивале су се и на потребу очувања конзистентности јуриспрудениције Суда, која је оваквом пресудом, по њиховом мишљењу, доведена у питање.

Коментар


Ова пресуда поред тога што се одликује веома подељеним ставовима судског већа, важна је и због тога што представља прву пресуду везану за стару девизну штедњу, која је донета у односу на Републику Србију у меритуму.

Већинско, као и мањинско мишљење, Суда темеље се на јаким аргументима и реално се може очекивати да Суд у вези са овим питањем није рекао своју последњу реч.

Мањинско мишљење Суда је формално правно исправно, али чини се да не води довољно рачуна о стварним околностима. Оне су такве да се фактички пресуда домаћег суда извршава и да је држава морала да нађе неки модус за велики броја „старих девизних штедиша,“ уз постизање неопходне сразмере између  општег интереса (финансијска стабилност) и појединачног интереса (долазак у посед својих средстава). Тај модус за Суд био је прихватљив у случају Трајковски, па се не види разлог због кога би у пресуди Молнар Габор Суд одступио од њега. Управо, би мањинским мишљењем Суда била доведена у питање конзистентност јуриспруденције Европског суда за људска права. При томе, имамо у виду и недавну пресуду Суда донету у случају Суљагић против Босне и Херцеговине у којој је Суд подржао квалитет законских решења БиХ у вези са исплатом девизне штедње, али је утврдио повреду Конвенције, не због законских решења БиХ у овој области, која су  оцењена као квалитетна, него због њиховог неспровођења у пракси. Овакав став указује на то да се предметне законодавне мере своде на мере прихватљиве контроле имовине у оквиру става 2. Протокола 1 уз Конвенцију.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ