Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда Адамовић против Србије (представка бр. 41703/06)

Дана 2. октобра 2012. године Европски суд за људска права (Суд)  је објавио пресуду у предмету Адамовић против Србије (представка бр. 41703/06). Представку је иницијално поднео Предраг Адамовић 10. октобра 2006. године. По његовој смрти, поступак је наставила његова супруга гђа Ружица Адамовић. Представка је поднета због неизвршења правноснажене пресуде Привредног суда у Београду од 18. новембра 2002. године којом је по налажењу Суда, предузећу наложено да повериоцу/апликанту исплати 4. 258,60 УСД на име накнаде за предметно ангажовање у Русији заједно са доприносима за здравствено и пензијско осигурање, све са законском каматом и трошковима поступка.

Овом пресудом Суд је утврдио да повреду права на суђење у разумном року загарантовано чланом 6. ставом 1 и право на мирно уживање имовине загарантовано чланом 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, позивајући се на установљену праксу у пресудама Качапор и друге против Србије и Марчић против Србије.

Суд је обавезао Републику Србију да исплати подноситељки представке у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе:

(i) износ досуђене пресудом од 18. новембра 2002. године заједно са доприносима за социјално осигурање и каматом, умањено за износе који су можда већ исплаћени;

(ii)  4.700 евра (четири хиљаде седам стотина евра), плус порез који се може платити, на име нематеријалне штете;

(iii)  50 евра (педесет евра, плус порез који подноситељка представке може платити, на име трошкова;

 

ДОПУШТЕНОСТ ПРЕДСТАВКЕ

У погледу допуштености представке у одбрани је истакнуто да је представка недопуштена ratione temporis с обзиром да за разлику од предмета Качапор и други, предметни стечајни поступак отворен пре ступања Конвенције на снагу у односу на РС, па је став државе био да ако је и дошло до ограничавања права, та чињеница се десила пре ступања Конвенције на снагу (1998.). Према томе, захтев подноситељке треба ограничити на оно што је она могла да очекује да оствари у стечајном поступку и да подноситељка није могла да захтева извршење пресуде од 18. новембра 2002. у целости. Суд се није сложио са овим ставом и приметио је да је потраживање подноситељке утврђено у парничном поступку по отварању стечајног поступка, да је стечајни поступак окончан тек 23. фебруара 2010. године, да је и даље у току поступак против стечајне масе. Суд се позвао на пресуду Марчић, пар. 42 – 43.

У погледу допуштености ratione personae, држава је истицала да је даном отварања стечајног поступка предузеће као такво престало да постоји, те да држава не може бити одговорна за стечајну масу. Држава је истакла и раније утврђен став Суда у пресуди Омеровић против Хрватске, да се држава не може сматрати одговорном за ситуације у којима дужник не може да измири своја дуговања. У вези са овим  Суд се позвао на пресуду Р. Качапор и закључио, као и у ранијим сличним случајевима да је држава одговорна за дугове предузећа која су претежно у друштвеној својини, при чему је ирелевантно да ли је стечајни поступак покренут пре или после ступања Конвенције на снагу у односу на тужену, јер је стечајни поступак трајао и даље после ратификације. Суд је приметио да су приликом продаје предузећа продата само права, док су обавезе остале да буду намирене из стечајне масе, не ослобађајући државу на тај начин од одговорности.

У вези са злоупотребом права на представку држава је изнела да је подноситељки представке исплаћено скоро 3000,00 УСД током стечајног поступка, те да подноситељка овај податак није свесно доставила Суду. Међутим, Суд је сматрао да је то учињено на име „солидарне помоћи“, због болести њеног пок.супруга, а не на име извршења предметне домаће пресуде и није нашао да је било злоупотребе права на представку.

ОСНОВАНОСТ

Разматрајући основаност преставке Суд није прихватио став државе да је у питању утврђујућа пресуда, деклараторне природе, а не кондемнаторне природе, па да је у том смислу била подобна за извршење само у погледу трошкова поступка (који су исплаћени). Суд је констатовао да је у стечајном поступку подноситељки признато потраживање утврђено предметном парничном пресудом, као и „обавеза да се изврши, барем делимично“ (видети ставове 19, 29 и 39. пресуде). Суд закључује да обавеза државе произлази из следећих околности: дуг предузећа је установљен  извршном домаћом одлуком, у питању је већински друштвени капитал предузећа, утврђени дуг није био намирен. Према схватању Суда, чињеница да је пресудом од 18. новембра 2002. године „пропуштено да се нагласи обавеза исплате дуга повериоцу“ не утиче на само потраживање јер је домаћом пресудом утврђено да предузеће дугује подноситељки представке тачно утврђен новчани износ укључујући и припадајућу камату и трошкове поступка.

Суд је закључио да држава није изнела чињенице које би биле довољне да убеде Суд да одступи од своје добро установљене праксе у вези са одговорношћу државе за кашњења у извршењу правноснажних домаћих одлука донетих против друштвених предузећа.

КОМЕНТАР

Као што је горе поменуто, у одбрани у овом предмету је било наведено да као тренутак од кога  је настала немогућност подноситељке представке да  намири своје потраживање, треба узети моменат отварања стечаја над предузећем (1998.). Дакле, пресуда на чије извршење се подноситељка позива је донета после отварања стечајног поступка (2002.) ради утврђења потраживања које је стечајни управник оспорио. То значи да је практично до ограничења права подносиоца представке дошло пре ступања на снагу Конвенције. Држава је сматрала да је ово  значајна разлика у односу на пресуду Качапор и други против Србије.

У погледу основаности држава је указивала да утврђујућа пресуда из 2002. године, донета у парничном поступку (покренутом јер је стечајни управник оспорио предметно потраживање), није могла бити у целости извршена већ само сразмерно у складу са чланом 140 Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији („Сл. лист СФРЈ“, бр. 84/89 и „Сл. лист СРЈ“, бр. 37/93 и 28/96) 1: Dugovi dužnika isplaćuju se srazmerno iz deobne mase ako zakonom nije drukčije određeno.

Иако су у пресуди, у делу о релевантном домаћем праву изнете и одредбе Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, које се односе на начин исплате поверилаца у стечајном поступку (видети ставове 19-20.) није сасвим јасно како је Суд дошао до закључка да је предметна пресуда требало у целости да буде извршена. Иако примећује да је постојала обавеза „делимичног“ извршења и констатује да  у стечајном поступку долази до пропорционалног намирења, Суд закључује, позивајући се на добро установљену праксу  о одговорности државе за дугове друштвених предузећа, да је држава одговорна за дуг утврђен извршном домаћом одлуком.

Са становишта државе, у овом предмету и свим другим предметима у којима је стечајни поступак покренут пре ступања Конвенције на снагу у односу на државу, ова чињеница би требало да буде узета у обзир. Чини се да је пресуда у одређеном делу и противречна с обзиром да се с једне стране, узимају у обзир одредбе важећег Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, али с друге се оцењује да је пресуда требало да буде извршена у целости, јер је предузеће у питању било претежно у друштвеној својини. Поставља се питање како би то извршење било практично изводљиво, а да се поступа у складу са домаћим прописима.

Иначе, према тексту ове пресуде који је објављен на званичном сајту Суда, као и из званичног отправка пресуде, који је достављен странама у овом спору, проистиче да је она донета од шесточланог, уместо седмочланог судског већа, како је то прописано чланом 26 Европске конвенције о људским правима.


1 Иако је током 2004. године  донет нови Закон о стечајном поступку ("Сл. гласник РС", бр. 84/2004), у складу са прелазним и завршним одредбама тог закона, стечајни поступак  над овим предузећем је настављен да се води у складу са старим законом.

 

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ