Српски ћирилица Srpski latinica

 

ПРЕСУДА ЂЕКИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (бр. представке 32277/07)

Европски суд за људска права објавио је 29. априла 2014. године пресуду у случају Ђекић против Србије и утврдио је да није било повреде права из чланова 3, 6. и 13. Конвенције као што су тврдили подносиоци представке.

Подносиоци представке, Драган Ђекић  и Зоран Ђекић из Прокупља и Драган Кончар из Београда  поднели су представку Европском суду за људска права због наводне повреде чланова 3, 6. и 13. Конвенције. Наиме, подносиоци су се жалили да су 18. септембра 2004. године били злостављани од стране полицијских службеника у полицијској станици у Прокупљу у коју су исте ноћи приведени због мањег саобраћајног удеса. Такође, они су истакли да поводом злостављања које су наводно претрпели, није предузета ефиксана истрага од стране надлежних државних органа.  Подносиоци су се жалили на правичност кривичног поступка који је вођен против полицијских службеника оптужених за злостављање, као и на непостојање делотворног домаћег правног средства поводом наводног злостављања у полицијској станици у Прокупљу.

Околности случаја

По тврђењу подносилаца, одмах по доласку полиције на место саобраћајног удеса, они су са лисицама на рукама спроведени у полицијску станицу где су претучени од стране полицијскох службеника.  Са друге стране, полицијски службеници су тврдили да да су подносиоци били под дејством алкохола и агресивно се понашали, због чега су им руке биле везане лисицама, и да су неколико пута били ударени службеним палицама јер су пружали отпор. По проведеној ноћи у полицијској станици, подносиоци су одведени код лекара који је констатовао модрице на разним деловима тела. Два дана после догађаја на који су се жалили подносиоци, два дневна часописа објавила су њихове тврдње о злостављању. Генерални инспекторат МУП-а Србије наредног дана спровео је интерну истагу о догађајима на које  су указали подносиоци. У оквиру те истраге, саслушано је, поред подносилаца 18 полицијских службеника и 19 цивила од којих су неки били присутни приликом хапшења подносилаца, као и лекара који је извршио предглед. Генерални инспекторат је у свом извештају од 27. септембра 2004. године утврдио да је полиција поступала у складу са законом.

Подносиоци су поднели кривичну пријаву против тројице полицијских службеника за злостављање крајем 2004. године. Јавни тужилац одустао је од кривичног гоњења на основу поменутог извештаја да је полиција поступала у складу са законом. Подносиоци су преузели кривично гоњење. У поступку који је вођен пред Општинским судому Прокупљу  саслушани су окривљењи службеници, подносиоци и више сведока хапшења. Суд је донео 18. априла 2006. године пресуду којом је ослободио је оптужбе окривљење полицајце и  утврдио да је употреба силе била у складу са законом. Ову пресуду потврдио је и Окружни  суд у Прокупљу 24. октобра 2006. године.  Захтев за заштиту законитости је одбијен.

Оцена Суда у вези са наводном повредом члана 3. Конвенције

Осврћући се на материјални апект члана 3. Конвенције, Суд је утврдио да је домаћи суд био у прилици да саслуша бројне сведоке и оцени веродостојност њихових исказа. Велики број сведока потврдио је да су подносиоци  били под дејством алкохола и агресивни  у тренутку хапшења, па је домаћи суд поклонио веру исказу полицијских службеника да је понашање подносилаца у полицијској станици било такво да је употреба силе била неопходна. Суд је истакао да му нису предочени никакви материјални докази којима би се довео у питање закључак домаћих судова и да Суд у таквим околностима нема основа да одступи од њиховог налаза. На основу наведеног, Суд је једногласно заузео став да члан 3. Конвенције у материјалном смислу није повређен од стране органа Републике Србије.

Што се тиче процесног аспекта члана 3 Конвенције, Суд је, истакао одређене недостатке у поступању државних органа. Осврћући се на истрагу коју је спровео Генерални инспекторат МУП-а, Суд је истакао да је та истрага била брза и детаљна  али није била независна јер су полицијски службеници који су је спровели припадали истом командном ланцу као и они који су били под истрагом. Суд је посебно нагласио да овај закључак не сме да се тумачи тако да полицијски службеници не могу ну у ком случају спроводити истрагу против других службеника полиције, већ у таквим случајевима морају постојати одређена обезбеђења која гарантују независност. У овом случају тих обезбеђења није било.  Поред тога, Суд је сматрао да истрага којом је руководило тужилаштво такође није била независна. Наиме, јавни тужилац је одустао од кривичног гоњења искључиво на основу извештаја полиције и није предузео ниједан независни корак, на пример да испита подносиоце, окривљене или сведоке. Такође, Суд је истакао да нема назнака да је тужилац био спреман да у било ком погледу критички разматра верзију догађаја коју је дала полиција.

Као суштинско,  Суд је поставио питање да ли су у судском поступку отклоњени недостаци у истрази коју је спровело Министарство унутрашњих послова као и јавни тужилац.

Суд је утврдио да је домаћи суд поступао са дужном пажњом, да је поред већ поменутих саслушаних лица, обавио и унакрсно саслушање кључних сведока и да је уложио напор да утврди да ли је употреба силе од стране полицијскох службеника била претерана. Суд је посебно нагласио да чињеница да су окривљени полицијски службеници ослобођени оптужбе није довољна да би се утврдила повреда члана 3. Конвенције, јер, према релевантној судској пракси, ефикасна истрага је обавеза средства а не циља (видети Владимир Федоров против Русије, број представке 19224/04, пресуда од 30. јула 2009. године, пар.67).

Дакле, разматрајући истрагу о злостављању које су наводно претрпели подносиоци, „као целину“, (ослањајући се при том на поступак спроведен од стране надлежног суда) Суд је утврдио да је она била ефикасна. Због свега наведеног Суд је једногласно закључио да није било повреде процесног аспекта члана 3. Конвенције.

Оцена Суда у вези са наводном повредом члана 6. Конвенције

Тврдњу подносилаца да им је повређено право на правично суђење Суд је одбацио као неприхватљиву rationae materiae. Суд је истакао да члан 6. Конвенције у кривичном поступку штити лица која се суочавају са оптужбом и у том смислу не може се применити на овај случај. При том, подносиоци нису покренули грађанску парницу у контексту догађаја који су били предмет кривичног поступка. Даље, по домаћем праву осуда у кривичном поступку није неопходан услов да би се тражила накнада штете у парници, па исход кривичног поступка у том смислу није одлучујући за остваривање „грађанских права“ подносилаца.

Што се тиче тврдње подносилаца да им је повређено право на делотворан прави лек Суд језаузео став да је ова тврдња очигледно неоснована, упућујући на пар. 34-38 пресуде.

Коментар

Овом пресудом Европски суд је још једном  оцењивао да ли су државни органи спровели делотворну истрагу о наводним повредама члана 3. Конвенције. Слична питања била су раније разматрана у различитим контекстима у пресудама Оташевић против Србије, Милановић, Станимировић, Младеновић.

И овде је Суд поновио да је неопходно да истрага буде независна (видети став 35.), те да је потребно да постоје одређена обезбеђења да би се обезбедио услов независности. Суд је оценио да у овом предмету није било таквих гаранција.

У погледу истраге коју је спровео Јавни тужилац констатовано је, да је јавни тужилац засновао своју одлуку да одбаци кривичну пријаву подносилаца представке само на извештају који је полиција доставила ..... Он није предузео никакве самосталне кораке, као што је разговор са подносиоцима представке, умешаним полицајцима и другим сведоцима. Нема назнака да је постојала спремност  да се на било који начин испита полицијски извештај о догађајима ... Суд је такође нагласио да подносиоци представке нису имали обавезу да сами кривично гоне полицајце оптужене за злостављање (видети Оташевић против Србије, број 32198/07, став 25, 5. фебруар 2013. године), подносиоци представке су и поред тога преузели кривично гоњење...

Према томе Суд јасно указује да су мањкавости у истрази о наводним повредама постојале у раду полиције и тужилаштва, али да су оне ипак отклоњене током кривичног поступка пред судовима који су према оцени Суда обрадили сва релевантна питања и размотрили све релевантне доказе.

Пресуда Ђекић против Србије - српски
Пресуда Ђекић против Србије - енглески

 

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ