Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда Европског суда за људска права Хајнал против Србије (бр. 36937/06)

Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) објавио је 19. јуна  2012. године пресуду Хајнал против Србије, бр. 36937/06.

Подносилац представке, г. Тихомир Хајнал, поднео је представку Суду 27. јула 2006. године, преко адвоката Виктора Јухас Ђурића из Суботице.

Притужбе подносиоца представке односиле су се на различите видове повреда чланова 3, 5, 6 и 8. Конвенције.

Суд је утврдио да је у предметном случају дошло до следећих повреда Конвенције:

- повреда члана 3. Конвенције у суштинском и процесном аспекту због тортуре над подносиоцем представке и неспровођења истраге по притужбама подносиоца;

- повреда члана 6. став 1. Конвенције због повреде права на правично суђење;

- повреда члана 6. став 2. због повреде претпоставке невиности у вези са образложењем суда у пресуди од 13. априла 2006. године;

Суд је утврдио да:

- у погледу наводне повреде члана 5. став 1. (ц) представку треба одбацити због протека рока од 6 месеци, имајући у виду да је од дана притварања подносиоца представке до дана подношења представке Суду протекло више од 6 месеци;

- у погледу повреде претпоставке невиности, односно члана 6. став 2. Конвенције, представку треба одбацити такође због протека рока од 6 месеци у вези са решењем домаћег суда од 2. августа 2005. године;

- у погледу наводне повреде члана 6. став 3. (а,б,ц) Суд је сматрао да имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење, није потребно да посебно разматра притужбе у вези са наводним повредама према чл. 6. став 3;

- у погледу наводне повреде члана 8. Конвенције због повреде права подносиоца представке на приватни живот (због наводног фотографисања за време издржавања казне затвора), Суд је одбацио представку због неисцрпљивања домаћих правних лекова.

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу представке исплати износ од 12 000,00 евра на име накнаде нематеријалне штете због утврђених повреда и 9000,00 евра на име трошкова поступка, све у динарској противвредности на дан исплате, у року од 3 месеца од дана правноснажности ове пресуде.

Преостали део захтева подносиоца представке на име накнаде штете и трошкова, Суд је одбио као неоснован. Тражено је  34 615 евра на име нематеријалне штете коју је претрпео због притварања, 3200 евра због изгубљене зараде, 25 000 евра на име накнаде нематеријалне штете због наведених повреда Конвенције, 21 616 евра на трошкова поступка пред домаћим судом и 1815 евра на име трошкова пред ЕСЉП.

Правоснажност пресуде наступа, у смислу члана 44. став 2. Конвенције када странке изјаве да неће захтевати да се предмет изнесе пред Велико веће Суда, када колегијум одбије захтев за обраћање Великом већу и у сваком случају по протеку три месеца после објављивања пресуде (овде 19. септембра 2012. године).

 

 Повреда члана 3. Конвенције

Суд је у предметном случају утврдио повреду члана 3. Конвенције и у суштинском и у процесном смислу.

Притужбе у вези са злостављањем подносиоца представке проистекле су из задржавања (подносилац представке је тврдио да је доведен у 4 сата ујутро) подносиоца представке у полицијској станици у Суботици (без претходног покушаја да му се уручи позив) 17. и 18. августа 2005. године, којом приликом је признао извршење предметних кривичних дела.

У погледу повреде члана 3. у суштинском смислу, Влада Тужене државе је тврдила да није било медицинских доказа којима би се доказало да је апликант био злостављан, да је апликант имао прилику да већ 18. августа 2005. године затражи лекарски преглед или да покуша да ступи у контакт са својим адвокатом, те да је такође пропустио да захтева медицински преглед у смислу члана 228, став 7. Законика о кривичном поступку,  24. августа 2005. године приликом саслушања код истражног судије, после чега је и донето решење о спровођењу истраге (став 75. пресуде).

Суд је указао да се члан 3. Конвенције, односно забрана тортуре, мора сматрати једном од фундаменталних одредаба Конвенције, те да он подразумева поштовање кључних вредности демократског друштва, и мора се примењивати апсолутно и без изузетака (став 77. пресуде). Суд је даље разматрао појам  минималног нивоа озбиљности повреда да би оне биле обухваћене чланом 3. Процена тог минимума је релативна - она зависи од свих околности предмета, као што је трајање поступања, његове физичке и психичке последице, а у неким случајевима битни су и пол, узраст и здравствено стање жртве (ставови 77. и 78.). Такође, Суд је истакао да су притворене особе у рањивом положају и да су власти одговорне за поступање са њима. Када је једно лице задржано у полицијском притвору у добром здравственом стању, па се после пуштања утврди да има повреде, на држави је да обезбеди разумно објашњење о узроку тих повреда, а пропуст да то уради недвосмислено доводи до повреде члана 3. Конвенције (став 81.) Даље, Суд је у погледу оцене доказа пошао од стандарда „ван разумне сумње“, а такви докази могу да произлазе из више довољно јаких, јасних и усаглашених закључака или сличних непобијаних претпоставки.

Анализирајући чињенице овог случаја Суд је посебно узео у обзир да је подносилац представке 17. августа 2005. године одбио да да изјаву полицији, а да је наводно већ 18. августа 2005. године признао бројна кривична дела крађе. Такође, Суд је имао у виду сумњиве околности одређивања адвоката који је заступао подносиоца представке по службеној дужности. Наиме, сам адвокат Н.Д. је током каснијег кривичног поступка, изјавио да му је подносилац представке рекао да је већ ангажовао адвоката, али да је спреман и да прихвати правну помоћ адвоката одређеног по службеној дужности „да би га пустили“. Подносилац представке је затим признао предметна кривична дела, а адвокат Н.Д. је касније потврдио да је подносилац представке одбио да са њим разговара у вези са суштином оптужбе (јер већ има адвоката), и приметио је да није никада видео за 33 године праксе да неко призна кривична дела као што је то учинио подносилац представке.

Што се тиче чињеница да подносилац представке није имао видљиве повреде 24. и 25. августа 2005, када га је саслушао истражни судија, Суд је сматрао да су за једну недељу, у зависности од озбиљности, повреде могле и да зацеле. Последице застрашивања или било каквог другог облика нефизичког злостављања, не би свакако оставиле видљив траг.

Суд је такође имао у виду и Извештаје Комитета против мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања (извештаји објављени 18. маја 2006. и 14. јануара 2009. године), где се наводи да је „у скоро свим полицијским станицама које су посећене у Београду, делегација пронашла бејзбол палице и друге нестандардне предмете у просторијама које се користе за испитивање..“ Комитет је даље утврдио да према информацијама којима је располагао, за особе осумњичене да су извршиле кривично дело постоји значајан ризик да ће бити злостављане од стране полиције у Србији у време њиховог притварања или за време првих сати у полицијском притвору.

Имајући у виду све наведено Суд је закључио да је подносилац представке био физички злостављан 17. августа 2005. године, и барем психички приморан да призна предметна кривична дела 18. августа 2005. године, при чему су ови догађаји били повезани. Суд је приметио и да је сам Општински суд 22. марта 2006. године закључио да се поновљено привођење подносиоца представке може сматрати узнемиравањем од стране полиције усмереним на добијање његовог признања. Напомињемо да је одлуку Општинског суда у вези са издвајањем спорног записника од 18. августа 2005. године преиначио Окружни суд у Суботици 4. априла 2006. године утврдивши  да је саслушање подносиоца представке 18. августа 2005. године било законито.

Један од чланова судског већа (мађарски судија Шајо) издвојио је своје мишљење, јер је сматрао да члан 3 у материјалном аспекту није био повређен, с обзиром на одсуство непосредних доказа о повредама подносиоца

У погледу процесног аспекта повреде члана 3. Конвенције, подносилац представке је тврдио да је више пута судијама изнео притужбе у вези са злостављањем. У одбрани је изнето да подносилац представке није никада поднео кривичну пријаву надлежном тужилаштву, а што би било процесуирано (и што је документовано статистиком прибављеном од Републичког јавног тужилаштва), нити је поднео притужбу у складу са чланом 225. став 4. Законика о кривичном поступку.

Суд је указао да када особа веродостојно тврди да је била изложена поступању у супротности са обавезом из члана 3. Конвенције, код државних органа, ова одредба у вези са општом обавезом према члану 1 Конвенције „да  свакоме у својој надлежности јемчи права и слободе ....дефинисане Конвенцијом“, захтева спровођење делотворне службене истраге (став 96.)

Суд је указао и на став изражен у пресуди Станимировић против Србије (став 39.) да чак и када није било притужбе, истрага мора бити спроведена ако постоје јасне индиције које указују да је било злостављања.

Истрага треба да буде таква да доведе до идентификације и кажњавања одговорних. У супротном, опште правило о забрани тортуре и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања, било би неделотворно у пракси и омогућило би неким државним органима да злоупотребе права оних који су под њиховом контролом тиме што би наведено поступање било практично некажњиво. Неопходно је да власти увек уложе озбиљан напор да утврде шта се заиста десило и не треба да се ослањају на брзе или неосноване закључке ради закључивања истраге. Истрага мора имати довољан елемент увида јавности како би се обезбедила одговорност. Ниво увида јавности може да варира, али притужилац мора имати приступ истрази у свим случајевима (став 98.).

Суд закључује да се у подносилац представке заиста жалио на злостављање од стране полиције: истражном судији и заменику јавног тужиоца, током кривичног поступка и приликом обраћања жалбеним већима. Иако и Конвенција и домаће право налажу да тврдње овакве врсте морају бити истражене ex officio, није покренут посебан поступак ради истраге наводног злостављања, који би био усмерен на идентификацију и кажњавање одговорних.

Повреда члана 5. став 1. Конвенције

У вези са наводном повредом права на слободу и сугурност, односно законитошћу лишавања слободе подносиоца представке, Суд је утврдио да је притужба недопуштена ratione temporis, имајући у виду став да када не постоји делотворан правни лек рок од шест месеци се рачуна од дана акта или радње на коју се подносилац притужује, или од дана сазнања за тај акт или за његове последице по подносиоца (став 104.).

Суд је имао у виду да је подносилац представке пуштен после хапшења 17. и 18. августа 2005. године, да није био у континуираном притвору до 24. августа 2005. године, да касније уложене жалбе подносиоца представке очигледно нису могле бити од значаја за полицијски притвор, а и сам подносилац представке је потврдио да према домаћем праву није имао могућност да поднесе формално жалбу у вези са притварањем 17. и 18. августа 2005. године. У оваквим околностима, пошто је подносилац представке поднео представку 27. јула 2006. године, Суд је закључио да  представку треба одбацити јер је поднета после прописаног рока од шест месеци.

Повреда члана 6. став 1. Конвенције

Подносилац представке је тврдио да с обзиром да су му права повређена на основу члана 3. Конвенције, то аутоматски доводи до повреде члана 6. став 1. Конвенције. Он је да даље тврдио да је његова осуда практично заснована на признању датом 18. августа 2005. године.

У одбрани државе је истакнуто да није било доказа да је подносилац представке био злостављан од стране полиције, па према томе није ни било разлога за искључивања спорног признања из списа предмета. У сваком случају, осуда није била искључиво заснована на признању, а подносилац представке је имао могућност да оспори пред судовима његову аутентичност. Истакнуто је такође, да је адвокат постављен по службеној дужности, упозорио подносиоца представке да дато признање може бити употребљено против њега у каснијем кривичном поступку.

Суд је подсетио да није његова улога да се бави грешкама које су наводно учинили домаћи судови осим у оној мери у којој се то односи на угрожавање права гарантованих Конвенцијом. Члан 6. јемчи право на правично суђење али не поставља правила у погледу допуштености одређених доказа, што је пре свега питање регулисано домаћим правом. Питање на које се мора одговорити је да ли је поступак у целини, укључујући и начин на који су прибављени докази, био правичан. (став 112.)

Суд даље истиче да се посебно мора узети у обзир то ако су у кривичном поступку коришћени докази прибављени у супротности са чланом 3. Конвенције. Допуштеност доказа прибављених тортуром или другим обликом злостављања, да би се установиле релевантне чињенице у кривичном поступку, неминовно доводи до оцене да је цео поступак био неправичан. Ово ће важити без обзира на доказну вредност таквих изјава и без обзира на то да ли су биле одлучујуће за осуду (став 113.).

С обзиром да је Суд утврдио да је дошло до повреде члана 3. Конвенције током испитивања код полиције, те имајући у виду да су домаћи судови користили признање подносиоца представке да би га осудили, без обзира на различита спорна питања у вези делотворношћу заступања од стране адвоката који му је одређен по службеној дужности, утврђена је повреда права на правично суђење.

Суд је приметио да понављање хапшења подносиоца представке рано ујутро, чињеница да није било покушаја да му се упути позив, услови у којима је чекао испитивање, доводе до истог закључка о повреди права на правично суђење.

С обзиром да је нађена повреда члана 6 став 1 Конвенције, Суд је сматрао да није неопходно да испитује посебно наводе подносиоца у погледу постојања повреде члан 6 став 3 Конвенције, везано за ометање права на одбрану.

Повреда члана 6. став 2. Конвенције

Веома је значајна и оцена Суда у вези са применом члана 6. став 2. Конвенције који се односи на претпоставку невиности – свако ко је оптужен за кривично дело сматраће се невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона. 

Суд је разматрао повреду претпоставке невиности у вези са пресудом Општинског суда од 13. априла 2006. године и са решењем од 24. августа 2005. године.

Док је притужба у вези са решењем проглашена недопуштеном због непоштовања рока од 6 месеци, друга притужба у вези са пресудом проглашена је допуштеном.

Наиме, у пресуди од 13. априла 2006. године, домаћи суд је у опширном образложењу пресуде навео околности под којима је по уверењу суда подносилац представке извршио радње продуженог кривичног дела тешке крађе. Домаћи суд је такође навео да је на основу извода из криминалистичке евиденције за окривљеног –подносиоца представке, утврђено да је осуђиван као малолетник због кривичног дела тешке крађе када му је одређен појачан надзор органа старатељства. Суд је узео у обзир различите записнике о увиђају, исказе сведока и друге доказе и дао одговор на примедбе које је изнео бранилац подносиоца представке и дошао до закључка да је окривљени – подносилац представке, извршио више истоврсних кривичних дела: шест кривичних дела тешке крађе у кратком временском размаку (24. јун – 31. јул 2005. године),  да је покушао извршење 5 кривичних дела тешке крађе (15. јун – 8. август 2005. године), те да су сва кривична дела и покушаји кривичних дела у међусобној временској повезаности, па је окривљени оглашен кривим за једно продужено кривично дело тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 1 Кривичног закона. Међутим, ценећи олакшавајуће и отежавајуће околности суд је између осталог, узео као отежавајућу околност ранију осуђиваност подносиоца представке, као и чињеницу да се против њега води још шест кривичних поступака.

Ценећи наводну повреду члана 6. став 2. Суд је указао да ће претпоставка невиности према члану 6. став 2. Конвенције бити повређена уколико се у одлуци суда или изјави службеног лица, рефлектује мишљење или став да је лице против кога се води поступак криво, пре него што је кривица доказана у складу са законом. Довољно је и да се у образложењу одлуке или изјаве службеног лица укаже да се оптужено лице сматра кривим, а преурањена изјава суда којом се изражава такво мишљење неизбежно доводи до повреде претпоставке невиности (став 129. пресуде).

Имајући у виду да је Општински суд у пресуди од 13. априла 2006. године, утврдио да је подносилац представке крив, да је у образложењу пресуде констатовано да се против подносиоца води 6 одвојених поступака, те да је ова чињеница узета као отежавајућа околност, Суд је сматрао да је дошло до повреде претпоставке невиности. Суд је овај став даље образложио тиме да се само раније утврђење да је лице извршило кривично дело, дакле правноснажна пресуда, може сматрати као отежавајућа околност. Прихватање саме чињенице да су против одређеног лица у току други кривични поступци, као отежавајуће околности, значи да се подразумева његова кривица у тим поступцима. То се управо десило у предметном случају, јер је Општински суд имплицитно повредио право подносиоца на претпоставку невиности у поменутих шест одвојених поступака који су били у току.    

Повреда члана 8. Конвенције

Подносилац представке је тврдио да је током боравка у затвору био незаконито фотографисан, због чега је наводно дошло до повреде његовог права на приватни живот.

Суд је прихватио аргументе који су изнети у одбрани, а који се односе на могућност подносиоца представке да у складу са Законом о облигационим односима (чл. 157,199 и 200.) захтева одговарајућу накнаду због повреде права личности. Суд је сматрао да се имајући у виду примере из домаће судске праксе које се заснивају на Закону о облигационим односима и непосредној примени члана 8. Конвенције, представка у погледу повреде члана 8. мора одбацити због неисцрпљивања домаћих правних лекова (видети ставове 67, 68, 69, 140. и 142.).

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ