Пресуда Европског суда за људска права Љајић против Србије (бр. 58385/13)
Подносилац представке притуживао се због неизвршења правоснажне судске пресуде донете у корист његове покојне супруге. Покојна супруга подносиоца представке, госпођа Садија Љајић била је запослена у “Рашка” Холдинг компанија АД Нови Пазар (у даљем тексту: „дужник“), која је у датом тренутку била предузеће са претежно друштвеним капиталом.
У одбрани је изнето да представку треба прогласити недопуштеном с обзриром да у време подношења представке, оставински поступак није био окончан, и да је требало сачекати исход оставинског поступка ради утврђивања постојања тестамента, или евентуално основа који искључује наследна права неких наследника, да ли наследници прихватају наследство и колики је њихов наследни део.
Међутим, Суд није прихватио аргументе одбране, полазећи од своје праксе, у којој је утврђивао да блиски рођаци покојних подносилаца представки могу износити притужбе у вези са разним аспектима члана 6. Конвенције под условом да за то имају довољан интерес. У случају када је подносилац представке близак сродник непосредне жртве и поднесе представку Суду након смрти непосредне жртве, Суд је прихватао статус тог подносиоца представке ако су испуњени следећи критеријуми: преносивост права, законити интерес и непосредно дејство на наследна права.
У овом предмету, Суд је констатовао да је подносилац представке проглашен за јединог наследника Садије Љајић. Он спада у први наследни ред, као и у нужне наследнике покојне Садије Љајић. Суд даље констатује да се представка без сумње односи на преносива права, да подносилац представке има „дефинитиван имовински интерес“ у предметном поступку и да је наводна повреда члана 6. и члана 1. Протокола број 1 могла имати непосредан утицај на његова наследна права.
С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и сопствену судску праксу Суд је утврдио да Тужена држава треба да исплати господину Фуаду Љајићу, у року од три месеца износе досуђене правоснажном домаћом пресудом од 14. децембра 2005. године, као и утврђене трошкове извршног поступка, умањене за износе који су му можда већ исплаћени по овом основу као и, 2.000 евра (две хиљаде евра) на име нематеријалне штете и трошкова, заједно са порезом који се може наплатити на овај износ.
