Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда Европског суда за људска права Милосављев против Србије - (бр. 15112/07)

Пресудом Европског суда за људска права која је објављена 12. јуна 2012. године поводом представке Живка Милосављева из Кикинде утврђена је повреда члана 1 Протокола 1 уз Конвенцију о људским правима и подносиоцу је на име накнаде материјалне штете за одузети ауто поводом царинског прекршаја досуђено 7500 евра, као и 700 евра на име трошкова поступка. Суд је одбио захтев преко досуђених износа (тражено је 26.978 евра на име материјалне штете и 1.420 евра на име трошкова поступка). Такође, Суд је због неисцрпљивања унутрашњих правних средстава одбацио тврдњу подносиоца у вези са наводном повредом претпоставке невиности (члан 6 став 2), јер ова повреда није била истакнута у домаћем поступку.

Чињенице случаја од којих је Суд пошао у овом случају укратко се могу сумирати:

У септембру 2000. године подносилац представке увезао је аутомобил (Mercedes 190D), преко Босне и Херцеговине и на тај начин избегао плаћање царинских трошкова.  Дана 6. маја 2004. године полиција је одузела аутомобил подносиоцу представке због кршења царинских прописа. Дана 5. јула 2004. године Комисија за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин обуставила је прекршајни поступак који се водио против подносиоца представке због застарелости, али му је возило ипак одузето. У жалбеном поступку жалба подносиоца је одбијена од стране Министарства финансија, а такође и Врховни суд је одбио захтев за ванредно преиспитивање правоснажне одлуке. Ипак, његов ауто је царинска управа продала трећем лицу.

Заступник државе је посебно истакао да је подносилац поводом истог догађаја правоснажно осуђен због кривичног дела навођење на оверавање неистинитог садржаја, што је чињеница коју је подносилац прикрио од Европског суда за људска права. Због тога је указао да је подносилац злоупотребио право на представку.

Међутим, Суд је овај аргумент одбио нашавши да је подносилац желео да што једноставније представи свој случај пред Судом. Са друге стране, Суд је извео закључке да у прекршајном поступку није било никаквог позивања на кривичну пресуду; у самој кривичној пресуди није изречена мера одузимања возила, а подносиочево возило продато је трећим лицима пре саме кривичне пресуде. Најзад, Суд закључује да се подносиочеве притужбе односе само на прекршајни, а не и кривични поступак. (став 38 пресуде). Имајући у виду изнете закључке, Суд је нашао да то што подносилац није обавестио Суд o кривичној пресуди нема такав значај да је онемогућило Суд да адекватно размотри овај случај.
У вези са меритумом овог случаја Суд је установио повреду члана 1 Протокола 1. Наиме, иако се радило о законитој мери предузетој са легитимним циљем, Суд је утврдио да мера одузимања возила подносиоца није била сразмерна циљу који се желео постићи и подносиочевом праву на мирно уживање имовине, из следећих разлога: прво, возило подносиоца одузето је у прекршајном поступку, иако је овај поступак окончан због застарелости, а без утврђивања кривице подносиоца; друго, аутомобил је продат трећим лицима пре него што је апликант осуђен у засебном кривичном поступку; треће током ниједне фазе прекршајног поступка није било позивања на оптужбе у кривичном поступку;  четврто, кривична пресуда не садржи наредбу о заплени аутомобила подносиоца, мада је кривични суд одлучивао у том погледу; пето, ни у прекршајном поступку, а ни у релевантном домаћем законодавству није размотрена могућност да се неконтролисана регистрација возила увезених из иностранства може постићи другим средствима; најзад занемарана је околност да се ради о возачу таксија коме је аутомобил средство за рад, као и то да он раније није био осуђиван за неки други царински прекршај.

У погледу висине материјалне штете која је досуђена подносиоцу Суд је узео у обзир податак из кривичне пресуде тј. да је подносилац за аутомобил платио 5000 немачких марака, па је одредио да му по том основу припада 2500 евра, имајући у виду однос 2 марке за 1 евро. У вези са захтевом за накнаду изгубљене добити, иако је у ставу 69. пресуде Суд навео да су подаци које је подносилац доставио с тим у вези непоуздани, досудио му је апроксимативно 5000 евра, по том основу, тако да је укупан износ досуђене материјалне накнаде 7500 евра.

Коментар:
Оно што се може назвати интересантним у овој пресуди су два, тачније три њена става. Најпре, то је став 38, у коме Суд објашњава због чега није прихваћен аргумент у вези са злоупотебом права на представку поводом прећуткивања осуде подносиоца за кривично дело проистекло из истог догађаја у вези са којим је поднета представка Суду.

Најпре, објашњење да је подносилац хтео да тиме поједностави случај не слаже се са ставом 42. који је Суд изнео у својој одлуци у случају Милошевић против Србије, где је кривична осуда подносиоца узета у обзир на другачији начин од стране Суда, него у овом случају. Сем тога, упутно је запитати да ли је намера подносиоца заиста била да случај поједностави или да прикрије нешто што је важно за правилну одлуку Суда.

Са друге стране, неки од закључака Суда из овог става чини се да нису исправни. Најпре, то је закључак да у прекршајном поступку није било никаквог позивања на кривичну пресуду. Наиме, то није ни било могуће, јер је прекршајни поступак у другом степену окончан 18. фебруара 2005. године, док је првостепена пресуда у кривичном поступку донета након тога тј. 23. марта 2005. године.


Затим, Суд наводи да у самој кривичној пресуди није изречена мера одузимања возила. Поставља се питање, да ли би изрицањем одузимања возила и у кривичној пресуди, ако је то већ учињено у прекршајном поступку, било повређено право гарантовано чланом 4 Протокола 7 (право да се не буде кажњен два пута), чију је повреду Суд утврдио у случају Марести против Хрватске (бр. 55759/07, пресуда од 25. јуна 2009), поводом осуде за прекршај и кривично дело у вези са истим догађајем.


Такође, тврдња да је подносиочево возило продато трећим лицима пре саме кривичне пресуде, одступа од онога што је Суд утврдио у ставу 13 ове пресуде, јер се тамо наводи да је продаја извршена „неутврђеног дана“, па је нејасно због чега је Суд извео закључак о продаји пре кривичне пресуде.


Најзад, Суд закључује да се подносиочеве притужбе односе само на прекршајни, а не и кривични поступак.  Другим речима, Суд указује на то да не сме ићи изван онога на шта се притужује подносилац. То би било исправно, када би било доследно. Међутим, мора се приметити да Суд у пресуди Младеновић против Србије, упркос позивању подноситељке представке само на члан 6 став 1 Конвенције, представку испитује само по члану 2 Конвенције, указујући на то да је он тај који квалификује чињенице (master of characterization). Дакле, оно на шта се притужује подносилац некад је релевантно, а некад не. Поставља се питање, јасних критеријума по којима Суд одлучује да одступи од онога на шта се подносилац притужује.

Још већу дилему може изазвати начин на који је у ставовима 69 и 70 пресуде Суд определио износ износ материјалне накнаде. Наиме, иако је у ставу 69 Суд сасвим исправно констатовао да су подаци у погледу изгубљене зараде недовољни и непоуздани, Суд већ у следећем ставу закључује да је подносилац као возач таксија, и поред тога, услед одузимања возила претрпео извесну штету, коју Суд опредељује на 5000 евра, по некој својој слободној процени.
 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ