Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда Европског суда за људска права Младеновић против Србије (бр. 1099/08)

Европски суд за људска права објавио је 22. маја 2012. године пресуду Младеновић против Србије, бр. 1099/08.

Подноситељка представке, гђа Милијана Младеновић, поднела је представку 12. децембра 2007. године преко адвоката Јована Павлице. Суд је одлучио да је представка допуштена и утврдио повреду члана 2. Конвенције због неделотворне истраге. Представка је поднета због неразумно дугог трајања предметног кривичног поступка раније пред Окружним, а сада пред Вишим судом у Београду (нови број 3038/10), али је Суд сматрао да се суштински притужбе односе на неделотворну истрагу, па је предмет и разматрао у светлу повреде члана 2. Конвенције у процесном смислу. Суд је сматрао да није неопходно да разматра наводну повреду члана 6. став 1. Конвенције.

Суд је обавезао Републику Србију да подноситељки представке исплати износ од 4 000,00 евра на име накнаде нематеријалне штете и 5000,00 евра на име трошкова, све у динарској противвредности на дан исплате, у року од 3 месеца од дана правноснажности ове пресуде. Преостали део захтева подноситељке представке на име накнаде штете и трошкова, Суд је одбио.

Напомињемо да правоснажност пресуде наступа, у смислу члана 44. став 2. Конвенције када странке изјаве да неће захтевати да се предмет изнесе пред Велико веће Суда, када колегијум одбије захтев за обраћање Великом већу и у сваком случају по протеку три месеца после доношења пресуде (овде 22. августа 2012. године).

Допуштеност представке
Став Тужене државе је био да је представка недопуштена rationae temporis, те да није била поднета у року од 6 месеци у складу са чланом 35. став 1. Конвенције. Имајући у виду да се фатални догађај десио 30. јула 1991. године (када је убијен син подноситељке представке), да је решење о спровођењу истраге донето 5. августа 1991. године, те да је истрага окончана више него деценију пре него што је Конвенција ступила на снагу у односу на Тужену државу. У одбрани Републике Србије је истакнуто да се представка не може сматрати допуштеном због временске ненадлежности Суда. У прилог томе наведено је да је у предметном истражном поступку обављено низ радњи – саслушање осумњичених и сведока (8), прибављен обдукциони налаз, урађено балистичко вештачење, а затим на предлог Јавног тужиоца поновљено балистичко вештачење и испитан брат погинулог. Став одбране је био да се у овом предмету може разматрати одговорност Републике Србије у светлу члана 6. став 1. због несумњиво неоправдано дугог трајања кривичног поступка, али не и у смислу повреде члана 2. Конвенције.

Суд је међутим, стао на становиште да је представка допуштена. Иако је узето у обзир да „сходно општим правилима међународног права (посебно члан 28. Бечке конвенције о праву међународних уговора), Конвенција ниједну уговорну страну не обавезује у односу на неки поступак или чињеницу који су се десили или неку ситуацију која је престала да постоји пре њеног ступања на снагу у односу на ту уговорну страну (видети Blečić против Хрватске [ВВ], број 59532/00, став 70., ЕЦХР 2006-III), Суд је сматрао да се на овај предмет може применити став установљен у пресуди Šilih против Словеније ([ВВ], број 71463/01, став 159., 9. април 2009. године) да се процесна обавеза да се спроведе истрага развила у посебну и независну дужност, која државу може обавезати чак и када се смрт десила пре ратификације. При томе, када је смрт настала пре ратификације, само процесни поступци или пропусти настали после тог датума могу спадати у временску надлежност Суда.

Процена Суда је била да је, с обзиром да је у периоду од више од осам година било разних процесних радњи/пропуста у спорном кривичном поступку почев од 3. марта 2004. године, укључујући укидање друге ослобађајуће пресуде од стране Врховног суда, што указује на озбиљне недостатке ранијег поступка (видети ст. 17 – 30. пресуде), притужба подноситељке представке спојива ratione temporis са Конвенцијом у оној мери у којој се односи на догађаје од ступања Конвенције на снагу у односу на Србију.

У погледу поштовања рока од шест месеци у одбрани је истакнуто да је подноситељка представке требало да поднесе представку чим је Конвенција ступила на снагу (3. марта 2004. године),  с обзиром да је поступак то тада трајао већ 13 година. Подноситељка је се обратила Суду 12. децембра 2007. године. Суд је у вези са овим питањем дао опширно образложење и указао да  је „одлука Врховног суда од 20. априла 2004. године морала повећати очекивања подноситељке представке у смислу да можда ипак може да добије накнаду на домаћем нивоу (видети став 17. пресуде). Истовремено се, међутим, чини разумним да је, као што је и сама подноситељка представке тврдила, 19. септембра 2007. године она изгубила наду с тим у вези, пошто је сазнала да је Тужена држава послала „Б“ у мисију Уједињених Нација у Либерији на неодређено време (видети став 21. у горњем тексту). После мање од три месеца она је Суду поднела своју представку.“ Дакле, Суд је кључним сматрао моменат када је подноситељка представке сазнала да  оптужени није у земљи.

Суд је подсетио „да се када национални систем дозвољава могућност да породица жртве преузме кривично гоњење у предмету у сопствено име, тај поступак после ратификације мора такође узети у обзир...“(видети став 39. пресуде).
Основаност

У погледу основаности Суд је нагласио да обавеза заштите живота према члану 2. Конвенције, тумачена у вези са општом обавезом државе према члану 1. Конвенције да „сваком осигура у оквиру своје надлежности права и слободе дефинисане Конвенцијом“, захтева постојање неке врсте делотворне званичне истраге када су појединци убијени због употребе силе, било од стране државних службеника или од стране приватних лица (видети, на пример, предмет Branko Tomašić и други подносиоци представке против Хрватске, број 46598/06, став 62., 15. јануар 2009. године). Та истрага мора бити делотворна у смислу да може довести до идентификације и кажњавања одговорних (видети Oğur против Турске [ВВ], број 21594/93, став 88., ЕЦХР 1999-III). То није обавеза циља већ обавеза средстава. Власти су према томе морале предузети све разумне кораке на располагању да обезбеде доказе у вези са тим догађајем.“

Суд је приметио да је „после ратификације Конвенције од стране Тужене државе, 20. априла 2004. године, Врховни суд укинуо пресуду Окружног суда, констатујући да је његово образложење скоро искључиво узело у обзир доказе у корист оптуженог и да је остале доказе игнорисало или погрешно протумачило. Врховни суд је стога наложио Окружном суду темељно поновно разматрање предмета и чињеница. После више од осам година предметни поступак и даље је у току пред  првом инстанцом.

Суд је такође указао да је постојала могућност да јавни тужилац преузме кривично гоњење по службеној дужности све до закључења главног претреса (иако је подноситељка представке већ преузела кривично гоњење), на основу чланова 64. став 2. и 379. Законика о кривичном поступку.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ