Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресудa Европског суда за људска права од 16. јуна 2015. године, у предмету Рафаиловић и Стевановић против Србије – поводом две представке (бројеви 38629/07 и 23718/08)

Пресуду од 16. јуна 2015. године, Европски суд за људска права (даље, Суд), донео је у предмету у коме је спојио две појединачне представке, број 38629/07 од 28. августа 2007. године, коју је поднео Милан Рафаиловић и број 23718/08 од 12. маја 2008. године, коју је поднела Светлана Стевановић.

Подносиоци су у представкама, између осталог, истицали  повреде чланова 6. и 13. Европске конвенције о људским правима и основним слободама (даље, Конвенција), члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију - повреду права на суђење у разумном року, права на делотворно правно средство и права на заштиту имовине.

Наведене повреде Конвенције се односе на домаће поступке у којима подносиоци нису успели да наплате своја потраживања на основу правоснажних пресуда којима су установљена дуговања месних заједница за услуге које су им пружили подносиоци као приватни предузетници. Прва представка се односи на дуг месне заједнице Поцерски Метковић (Шабац) а друга, на дуг месне заједнице Сокобања.

Допуштеност ratione personae

Основно питање које је Суд поставио је да ли се чињење или нечињење српских месних заједница, укључујући и неиспуњење обавеза због неспособности плаћања, могу приписати држави, по Конвенцији (видети став 62. пресуде). 

Разматрајући ово питање Суд је поновио да државни органи не би могли бити само Владини или централни органи државе. Где је надлежност децентрализована, државни орган може да буде било који орган националне или локалне самоуправе који има јавна овлашћења, без обзира на степен његове самосталности у односу на централне органе (видети, став  63. пресуде). При том, одговорност државе за дугове општина или других субјеката или предузећа под контролом локалних власти већ је утврђена у великом броју ранијих пресуда против других држава (видети, став  64. пресуде). Због тога је Суд сматрао да када је пресуда против државе, њених тела, или истоветних субјеката који такође не уживају „довољну институционалну и пословну независност од државе“, држава мора предузети иницијативу да изврши пресуду у потпуности и благовремено. Држава је непосредно одговорна за њихове дугове и не може да наводи ни недостатак сопствених средстава ни лош финансијски положај дужника као оправдање за неизвршење тих одлука (видети став  61. пресуде).

Примењујући наведене принципе на конкретан случај, на основу документације коју је имао на располагању,  Суд је сматрао да имајући у виду карактеристике месних заједница у Србији, као и намеру националног законодавства да децентрализује управу, Суд не може да прихвати аргумент Владе да те заједнице не спадају у делокруг локалне самоуправе. Иако месне заједнице заиста нису изричито признате као јединице локалне самоуправе или њихова тела, Суд примећује, посебно, да (a) су кључни елементи њихове организације и обим надлежности, у начелу, предвиђени законом о локалној самоуправи и општинским прописима; (б) њих оснивају и финансирају општине да обављају одређене услуге од јавног интереса; (в) оне уживају посебне надлежности: на њихова акта примењује се управно право и, као последица тога подложни су преиспитивању пред управним судовима; (г) месне заједнице о којима је реч су пред судовима заступали општински правобраниоци односних општина, при чему се подразумева да су њихови задаци били да штите интересе тих општина; и (д) не постоје механизми преко којих грађани контролишу месне заједнице, пошто локални избори не служе у ту сврху (видети став 65. пресуде).

Исто тако, упркос специфичној природи месних заједница у Србији, разматрање релевантног домаћег права и тумачења домаћих судова показују постојање њихових јаких институционалних веза са локалним органима, што их ставља у категорију нижих органа локалне самоуправе (видети ст. 36-45. у тексту приложене пресуде). Суд сматра да њихове поступке и пропусте треба, према Конвенцији, приписати општинском органу о коме је реч, па према томе Туженој држави. Коментаришући приговоре државе, Суд је приметио да то што су месне заједнице засебна правна лица, само по себи, не може бити пресудно у погледу приписивања одговорности (види, уз одговарајуће измене, Р. Качапор и друге подноситељке, цитирана у горњем тексту, став 98; Mykhaylenky и други против Украјине, бр. 35091/02, тим редом, став 45, ЕЦХР 2004‑12; Lisyanskiy против Украјине, број 17899/02, став 19, 4. април 2006. године; и Кооператива Agrikola Slobozia-Hanesei против Молдавије, број 39745/02, ст. 18-19, 3. април 2007. године). Пропуст државе/локалних самоуправа да осигурају одговарајуће механизме контроле управљања јавним услугама и делегираним надлежностима месних заједница, или да регулишу на довољно прецизан начин одговорност за њихове дугове, не може бити одлучујући с тим у вези (видети став 66. пресуде).

У том смислу Суд је одбио приговор одбране да су представке недопуштене  ratione personae нашавши да је држава одговорна за дуговања месних заједница.

Основаност

Разматрајући основаност представке Суд је подсетио да кашњење у извршењу пресуде може да се оправда у посебним околностима, али кашњење не сме бити такво да угрози суштину права заштићеног чланом 6. став 1. (види Immobiliare Saffi против Италије [ВВ], број 22774/93, став 74, ЕЦХР 1999-V). У истом контексту, немогућност тужиоца који је успео у спору да оствари извршење пресуде донете у његову корист, ако та ситуација траје у релативно дугом периоду, може представљати мешање у његово право на мирно уживање имовине, у смислу прве реченице првог става члана 1. Протокола број 1 (види, међу многим ауторитетима, Burdov против Русије, број 59498/00, став 40, ЕЦХР 2002 III). Приликом утврђивања да ли је кашњење оправдано, Суд разматра колико је сложен извршни поступак, како су се понашали подносилац представке и власти, и каква је природа одлуке (види Raylyan против Русије, број 22000/03, став 31, 15. фебруар 2007. године).

Оцењујући околности конкретног случаја Суд је приметио да су пресуде донете у корист подносилаца представке 2001. године, односно 2004. године и до данас нису извршене. Период после 3. марта 2004. године, а то је скоро 10 година, спада у надлежност Суда ratione temporis.

Суд је закључио да  током целог периода који се разматра „....пресуде изгледа нису биле извршене због наводног недостатка средстава месне заједнице као дужника и даљег недостатка средстава у општинском буџету за ту намену“. Општински органи нису се сматрали обавезним да измире дугове према пресуди.

Разматрајући да ли несолвентност дужника може оправдати одређена кашњења у извршењу, Суд је прво приметио да неизвршење пресуда донетих у корист подносилаца представке, које траје 10 година, prima facie није у складу са Конвенцијом. Суд подсећа даље да, с обзиром на постојање одговорности државе за дугове подносиоцима представке у овом случају, непостојање сопствених средстава државе или сиромаштво њених локалних органа не представља „објективну немогућност“ која би Тужену државу ослободила обавеза да измири преостале дугове благовремено и на одговарајући начин (видети став 81. пресуде).

Суд је такође приметио да наводна неактивност првог подносиоца представке и уништење списа предмета не може да ослободи Тужену државу обавезе да осигура делотворно учешће њеног целог апарата у благовременом извршењу пресуда на сопствену иницијативу, наиме да успостави ефикасан систем евидентирања исплата дугова пре уништења списа предмета. Суд не види ниједан разлог зашто је подносилац представке требало да тражи информације од извршног суда (он је то тражио од Народне банке) у вези са наведеним банкарским преносом само да би надокнадио непостојање комуникације између два државна органа (став 82. пресуде)

Имајући у виду све наведено, Суд је утврдио повреде члана 6. став 1 Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, сматрајући да нема потребе да посебно разматра притужбе према члану 13. Конвенције.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ