Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда Европског суда за људска права Поп-Илић и друге против Србије (бр. 63398/13)

Подноситељке су се притуживале због неизвршења правноснажне пресуде Општинског суда у Власотинцу од 11. јула 2007. године, којом је њиховом бившем послодавцу, АД RETEX, од 2003. године приватном предузећу, наложено да их врати на посао и исплати им неисплаћене зараде, доприносе за социјално осигурање и трошкове поступка. Такође су се жалиле да је Уставни суд одбацио као неблаговремене њихове захтеве за накнаду штете због неизвршења пресуда у њихову корист, иако су били поднети у складу са законом.

Све подноситељке су се позвале на члан 6. став 1 Конвенције (право на правично суђење у разумном року)  и члан 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију (право на мирно уживање имовине).

Суд је утврдио повреду члана 6.1 Конвенције.

Чињенице

У делу пресуде који се односи на чињенице и околности предмета, у ставовима 19-22, о поступку пред Уставним судом, наведено је да су подноситељке 26. априла 2010. године изјавиле уставну жалбу (Уж-2118/2010), због повреде права на правично суђење у разумном року и повреде права на имовину. Што се тиче обештећења, наводи се да су тражиле признање ових повреда, налог Уставног суда за убрзање спорног извршног поступка и "уклањање свих штетних последица које су претрпљене у вези са овим (укључујући исплату неизмирених новчаних потраживања)".

Даље се наводи да су 4. априла 2012. године подноситељке с обзиром на усвојене измене Закона о Уставном суду прецизирале своје захтеве за накнаду штете; конкретно, на име претрпљене материјалне штете захтевале су одговарајуће износе који су им досуђени правоснажном пресудом у питању, док су на име нематеријалне штете захтевале по 2.200 евра.

Такође, наводи се да је Уставни суд у одлуци од 27. марта 2013. године, у изреци одлуке утврдио да су подносиоцима повређена права на суђење у разумном року и на мирно уживање имовине, али да су одбачени су захтеви за накнаду нематеријалне штете. Уставни суд је наложио окончање извршног поступка у складу са законом. Наводи се да је, када се ради о питању накнаде штете, Уставни суд утврдио да су захтеви подносилаца за материјалну и нематеријалну штету поднети неблаговремено, позивајући се само на чл. 36.1(2) и 85.3 Закона о Уставном суду и чл. 40.1 Закона о изменама Закона о Уставном суду.

Допуштеност

У погледу  допуштености представки, Влада је, између осталог, истакла да је подноситељке требало да поднесу захтеве за штету у року од 30 дана од дана ступања на снагу измена Закона о Уставном суду, тј. до 3. фебруара 2012. године; с обзиром да су то учиниле тек 4. априла 2012. године, притужбе о овом питању би требало да буду одбачене због пропуста да правилно употребе правне лекове пред Уставним судом. Влада је такође тврдила и да су, у овим околностима и с обзиром на суштину одлуке Уставног суда, подноситељке изгубиле статус жртве.

У ставовима 37-39. Суд је указао на релевантне принципе у вези са исцрпеношћу домаћих правних лекова, теретом доказивања и статусом жртве. Примењујући ове принципе, у ставу 40. је подсетио да је у пресуди Винчић против Србије утврдио да уставна жалба треба, у принципу, да буде сматрана делотворним правним средством и да се то односи и на притужбе због дужине поступка или неизвршења, у вези са којима је Уставни суд рутински додељивао обештећење за претрпљену нематеријалну штету.

У ставу 41. пресуде, Суд примећује да су подносиоци представки у предметном случају, када су поднели уставну жалбу, а ослањајући се на члан 89. став 2. Закона о Уставном суду из 2007. године, тражили „уклањање свих штетних последица“ претрпљених због спорног неизвршења и тражили исплату својих „неисплаћених материјалних потраживања“. Приближно три месеца након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду из 2011. године и пошто је таква могућност конкретно предвиђена, подносиоци представки су прецизирали своје захтеве за накнаду материјалне и нематеријалне штете коју су наводно претрпели. Уставни суд је, међутим, одбацио ове захтеве као закаснеле, позивајући се, између осталог, на члан 85. став 3. Закона о Уставном суду, измењеног 2011. године, којим се захтева да се такви захтеви “поднесу истовремено са уставном жалбом“ (видети ст. 22. и 27. у горњем тексту). У тим околностима, чини се да је Уставни суд прећутно тражио од подносилаца представки, који су уложили своју уставну жалбу 26. априла 2010. године, немогуће – наиме да се ретроактивно придржавају одредаба измена које су ступиле на снагу 4. јануара 2012. године (видети ст. 24-30. у горњем тексту).

 У вези са тврдњама Владе да је требало да подносиоци представки прецизирају своје захтеве за накнаду у року од 30 дана од датума ступања на снагу Измена Закона о Уставном суду, тј. до 3. фебруара 2012. године, Суд примећује да ни у важећем домаћем законодавству ни, заправо, у образложењу самог Уставног суда не постоји ништа што би дало кредибилитет овом посебном тумачењу.

С обзиром на наведено, Суд је одбацио приговор Владе да подноситељке нису искористиле домаће правне лекове.

У погледу статуса жртве подноситељки, у ставу 44. Суд је, такође, одбацио приговор Владе у вези статуса жртве подноситељки, примећујући да је Уставни суд утврдио да су подноситељкама повређена уставна права еквивалентна онима која гарантује члан 6. став 1 Конвенције, те да је наложио да поступак извршења буде окончан у складу са законом. Међутим, Суд је приметио да то не представља обештећење, јер се „окончање“ само односи на одредбу Закона о стечају која утврђује да се извршни поступак окончава по отварању стечајног поступка у односу на истог дужника. Суд је такође навео да подноситељкама није исплаћена накнада за материјалну и/или нематеријалну штету претрпљену у вези спорног неизвршења и, штавише, да о њиховим захтевима у вези материјалне штете чак није формално одлучено у изреци одлуке Уставног суда.

Основаност

Одлучујући о основаности притужби на основу члана 6. став 1 Конвенције, Суд је констатовао да српске власти нису дале разлоге за пропуст да предузму све неопходне мере у циљу извршења пресуде у питању од 27. јула 2007. године до 21. јануара 2011. године, тј. од датума подношења захтева за извршење до датума покретања стечајног поступка, те да су стога повређена права подноситељки гарантована чланом 6. став 1 Конвенције.

Притужбе подноситељки на основу члана 1. Протокола 1, Суд је одбацио као очигледно неосноване, уважавајући приговор Владе и подсећајући да сматра да када се ради о дужнику који је приватно лице, држава није, према општем правилу, директно одговорна за дугове таквих дужника и њене обавезе су ограничене на пружање неопходне помоћи повериоцу у извршењу судских одлука, укључујући и стечајне поступке. У конкретном случају, дужник је компанија у приватној својини, са очигледно дуготрајним недостатком средстава. Поред тога, нема документованих радњи или пропуштања на страни правосудних органа одговорне државе које су могле да генеришу немогућност извршења дуга из пресуде. Суд је узео у обзир и то што је Уставни суд у својој одлуци, када је утврдио повреду права на имовину, то учинио само на основу спорног кашњења, без установљавања узрочног односа између кашњења у питању и немогућности дужника да подноситељкама измири дуг према пресуди.

Правична накнада

Подноситељке су захтевале да се држави наложи да им исплати из сопствених средстава износе досуђене правоснажном пресудом - у питању су износи од  8.447,56 до 11.361,96 евра; по 3.100 евра на име нематеријалне штете и по 200 евра свакој на име трошкова домаћег извршног поступка и 2.600 евра свима заједно на име трошкова пред Уставним судом.

Суд је одбио захтев за накнаду материјалне штете, јер није нашао везу између утврђене повреде и материјалне штете. На име нематеријалне штете је досудио подноситељкама по 2.700 евра, а на име трошкова у домаћим поступцима досудио је свима заједно 1.700 евра.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ