Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда Јовичић и други против Србије (представке број 37270/11, 37278/11, 47705/11, 47712/11, 47725/11, 56203/11, 56238/11 и 75689/11)

Европски суд за људска права je 13. јануара 2015. године донео пресуду у предмету Јовичић и други против Србије.

Подносиоци представке, некада запослени у предузећу Ракета–Путнички саобраћај а.д.Ужице поднели су представке Европском суду за људска права због неизвршења правноснажних пресуда Општинског суда у Пожеги донетих у њихову корист против наведеног предузећа, од кога су потраживали неисплаћене зараде и доприносе за пензијско и здравствено осигурање. Пресуде су донете у периоду од 2006. до 2009. године.

Предузеће Ракета-Путнички саобраћај а.д. Ужице приватизовано је крајем 2002. године. Током 2007. године раскинут је уговор о купопродаји друштвеног капитала јер купац није испунио своје уговорне обавезе. По раскиду уговора држава је имала у власништву 58.18% акција које је продала приватном предузећу 2008. године. Над предузећем Ракета-путнички саобраћај отворен је стечајни поступак 2010. године, па су извршни поступци који су против њега вођени, обустављени. Подносиоци су своја потраживања благовремено пријавили и она су делимично призната 2011. године, а стечајни поступак је и даље у току.

Подносиоци представке обратили су се Европском суду за људска права због повреда чл. 6. и 13. Конвенције и члана 1. Протокола 1. уз Конвенцију.

Одлучујући о представкама Суд је подсетио (став 35. пресуде) да у случају извршења правоснажне судске одлуке донете против приватног лица, држава није, према општем правилу, непосредно одговорна за дугове приватних лица. Њене обавезе према члану 6. Конвенције и члану 1. Протокола број 1 ограничене су на обезбеђење неопходне помоћи повериоцу у извршењу одлука суда, на пример, путем извршног или стечајног поступка (видети, уз одговарајуће измене, Kotov против Русије [ВВ], број 54522/00, став 90, 3. април 2012. године). ...... Задатак Суда у таквим случајевима је да разматра да ли су мере које су власти примениле биле одговарајуће и довољне и да ли су поступале марљиво како би помогли повериоцу у извршењу пресуде (видети Fociac против Румуније, број 2577/02, став 70, 3. фебруар 2005. године).

Међутим, Суд даље наводи (у ставу 36), да када је реч о извршењу правоснажних судских одлука донетих против државе или лица која не уживају „довољну институционалну и пословну независност од државе“, држава нема могућност да наводи или недостатак сопствених средстава или немаштину дужника као оправдање за неизвршење тих одлука (видети Р. Качапор и друге подноситељке представке против Србије, цитирана у горњем тексту, став 114). Штавише, „чињеница да је држава продала велики део свог удела у предузећу који је дуговала приватном лицу, не би могла да државу ослободи обавезе да измири дуг према пресуди, који је настао пре продаје акција. Ако држава такву обавезу пренесе на новог власника акција...држава мора осигурати да нови власник испуњава захтеве, који се подразумевају према члану 6. став 1. Конвенције и члану 1. Протокола број 1, „да правоснажна, обавезујућа судска одлука не остане неизвршена на штету странке“ (видети Solovyev против Украјине, број 4878/04, став 21, 14. децембар 2006. године).

Суд закључује да је држава непосредно одговорна за дугове предузећа под њеном контролом чак и након њихове приватизације, под условом да је судска одлука у питању постала правоснажна у време када је предузеће било под контролом државе (видети Маринковић, цитирана у горњем тексту, став 39). Држава је непосредно одговорна за дугове предузећа под њеном контролом, чак и ако је то предузеће пословало као прииватно лице када је неизвршена судска одлука постала правоснажна, ако је приватизација у питању касније поништена.

Примењујући ове ставове на конкретан случај, Суд је утврдио да је држава  одговорна за неизвршење судских одлука донетим у корист подносилаца које су постале правноснажне пре датума коначне приватизације дужника 11. децембра 2008. године. У том смислу, Суд је утврдио повреду члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију. Такође, у наведеним околностима Суд је заузео став да није неопходно разматрати притужбе по основу члана 13. У односу на остале судске пресуде због чијег су се неизвршења подносиоци жалили Суд је утврдио да није било повреде права из Конвенције.

Обавеза државе по овој пресуди је исплата износа од 2.000,00 евра на име нематеријалне штете и трошкова поступка, као и исплата износа досуђених судским одлукама донетим у корист подносилаца, које су постале правноснажне пре 11. децембра 2008. године, умањених за износе који су можда већ исплаћени по том основу.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ