Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда Луковић против Републике Србије (представка бр. 43808/07)

Пресудом од 26. марта 2013. године Европски суд за људска права је, у вези са представком под бројем 43808/07, коју је против Републике Србије поднео Велибор Луковић из Краљева, преко свог пуномоћника Биљане Кајганић из Београда, установио да Република Србија није одговорна за кршење члана 5 став 3 Европске конвенције о људским правима у вези са  дужином притвора одређеном подносиоцу представке, док је представку у вези са наводном повредом члана 5 став 1 (законитост притвора), прогласио недопуштеном по основу њене очигледне неоснованости. Ова одлука донета је већином гласова, с обзиром да је један члан судског већа (мађарски судија Шајо) имао супротно мишљење.

У овом случају подносилац је 28. новембра 2006. године ухапшен и притворен од стране полиције под сумњом да је вођа организоване криминалне групе у вези са корупцијом на царини (случај тзв. царинске мафије).

Истражни судија Окружног суда у Београду је 1. децембра 2006. године испитао разлоге за одређивање притвор и исти му одредио по основу основане сумње да је починио кривична дела која му се стављају на терет, а имајући у виду њихову тежину, опасност од бекства и опасност да ће изласком на слободу поновити кривично дело.

Оптужница против подносица подигнута је 28. маја 2007. године и истог дана му је продужен притвор, а одлука о томе му је уручена 31. маја 2007. С обзиром на наводно прекорачење рока од 24 часа за уручење наведених аката сходно члану 270 став 1 ЗКП, бранилац подносиоца поднео је 31. маја 2007. године захтев за његовим пуштањем на слободу, који је Окружни суд у Београду одбио 11. јуна 2007. године. Оптужница је подносиоцу уручена 13. јуна 2007. године.

Врховни суд Србије 22. јуна 2007. године потврдио одлуку о продужењу притвора од 28. маја 2007. године године, истакавши да је актуелни моменат за оцену поштовања шестомесечног рока за притвор пре ступања оптужнице на снагу моменат доставе оптужнице суду, а не окривљеном. Истог дана, председник Окружног суда обавестио је пуномоћника подносиоца да му отужница није уручена благовремено због сложености предмета и оптерећености послом поступајућег судије.

Јавни тужилац је 16. августа 2007. године одлучио да не улаже захтев за заштиту законитости у корист подносиоца поводом одлука од 28. маја и 22. јуна 2007. године.

Притвор је подносиоцу редовно испитиван и продужаван на свака два месеца по основу тежине кривичних дела и запрећених казни, опасности од бекства и опасности да ће изласком на слободу подносилац поновити кривично дело.

Подносилац је у четири наврата подносио захтеве за пуштање на слободу, које је суд редовно одбијао. Поводом његовог захтева за пуштање на слободу од 5. јула 2010. године Виши суд у Београду је 9. јула 2010. године прихватио понуђено јемство, али је Апелациони суд у Београду укинуо ову одлуку 20. јула 2010. године. Виши суд је 16. августа 2010. године прихватио јемство, а ту одлуку је потврдио 23. августа 2010. године Апелациони суд у Београду, па је подносилац пуштен на слободу 27. августа 2010. године.

Притужбе подносиоца изнете у представци односиле су се на дужину притвора у конкретном случају (од 28. новембра 2006. године до 27. августа 2010. године), која је по мишљењу подносица била супротна захтеву из члана 5 став 3 Конвенције о људским правима. Такође, истакнуто је и да разлози наведени од стране домаћег суда за продужење притвора нису били „довољни и релевантни“, а да је притвор одређен супротно закону, па се радило о повреди члана 5 став 1 Конвенције.

Разматривши наводе обе стране у поступку, Европски суд за људска права најпре је притужбу у вези са незаконитошћу притвора прогласио за очигледно неосновану, одбацивши је као недопуштену.

Наиме, подносилац је тврдио да је притвор у периоду од 28. маја до 13. јуна 2007. године био незаконит, јер му оптужница није уручена у року од 24 часа, како се то захтева чланом 270 став 1 ЗКП из 2007. године.

Суд је, сходно примедбама изнетим од стране тужене државе, приметио да, према праву Републике Србије (одлука Уставног суда Уж 1503/2009 од 3. децембра 2009. године), датум предаје оптужнице суду, а не њеног уручења окривљеном, представља релеватан моменат за одлучивање о томе да ли је оптужница подигнута у року од 6 месеци од момента лишења слободе, у смислу члан 144 ЗКП из 2007. године.

У конкретном случају подносилац је лишен слободе 28. новембра 2006. године, а оптужница је предата суду 28. маја 2007. године. Сходно члану 269 став 2 ЗКП суд је у року од три дана од подизања оптужнице одлучио о даљем продужењу притвора према окривљеном, због чега је касније уручење оптужнице подносиоцу (13. јуна 2007. године), супротно члану 270 став 1 ЗКП (24 часа од предаје оптужнице суду), ирелавантно за питање законитости притвора, с обзиром да му је решење о притвору уручено у законском року.

По питању притужбе на дужину притвора у конкретном случају Суд најпре констатује да је притвор трајао три године и девет месеци.

Даље, Суд примећује да се предметни случај тиче веома озбиљног кривичног дела,  код кога је подносилац имао улогу организатора криминалне групе, чији су припадници оптужени за корупцију, па како се радило о класичном примеру организованог криминала, дужи период притвора може се сматрати разумним.

У вези са разлозима за одређивање и продужавање притвора Суд је констатовао да су се домаћи судови бавили специфичним чињеницама случаја и да нису коришћени „општи и апстрактни“ аргументи приликом продужавања притвора, те да су ти разлози били „релеванти“ и „довољни“. Домаћи судови су свака два месеца испитивали разлоге за продужавање притвора, дајући детаљне разлоге за одлуку о продужењу, уз детаљно разматрање бројних жалби подносиоца у вези са тим одлукама.

Постепено су бројни основи за продужење притвора престајали да постоје, тако да је након 4. децембра 2009. године, као једини разлог за притвор, остала опасност од бекства, с обзиром на бројне међународне контакте које је подносилац, као цариник остваривао. У таквим околностима, коначно прихватање јемства од стране домаћег суда, након више безуспешних покушаја у том правцу и пуштање подносиоца да се брани са слободе, Европски суд за људска права, прихватио је као позитиван корак на плану поштовања одредбе члана 5 став 3 Конвеницје.

Посебно у контексту исказане марљивости у поступању домаћих судова, имајући у виду, сложеност случаја, број окривљених, обиман доказни материјал и примену специјалних мера које са предузимају у случајевима организованог криминала, Суд је оценио да дужина притвора у конкретном случају није била прекоморна, па стога није дошло до повреде члана 5 став 3 Конвенције.

Једини судија који се није сложио са већинским мишљењем био је мађарски судија Шајо. У детаљном образложеном издвојеном мишљењу овај судија је указао на то да у пракси Суда постоји само један случај у коме је Суд установио да није било повреде члана 5 став 3 Конвенције у случају четворогодишњег притвора. То је случај W против Швајцарске, али се тај случај доста разликује од случаја Луковић, по мишљењу овог судије, због чега је у конкретном случају требало утврдити повреду члан 5 став 3 Конвенције.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ