Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда Митић против Србије (представка бр. 31963/08)

Европски суд за људска права закључио да нема одговорности на страни Републике за самоубиство у затвору

Европски суд за људска права је 22. јануара 2013. године објавио пресуду по представци бр. 31963/08 коју је против Србије том суду упутио Најдан Митић. Пресудом је једногласно утврђено да је ова представка неоснована, те да Србија није одговорна за наводну повреду члана 2 Европске конвенције о људским правима (право на живот) у вези са позитивном обавезом да заштити право на живот и обавезом да спроведе делотворну истрагу ради утврђивања узрока смрти сина подносиоца.

Подносилац представке је преко свог адвоката тврдио да су 8. октобра 2007. године Јовицу Митића, сина подносиоца убиле затворске власти затвора у Лесковцу, где је издржавао јединствену казну затвора од једне године и девет месеци због више имовинских кривичних дела. Даље, тврдио је да, у  случају да је његов син заиста извршио самоубиство вешањем, постоји одговорност затворских власти, које су пропустиле да га заштите; да је тучен од стране других затвореника; да није требало да после покушаја бекства буде смештен у самицу, као и да је дисциплински поступак против њега исфабрикован од стране затворских власти. У вези са истраживањем узрока смрти, тврдио је да околности смрти његовог сина нису правилно утврђене и истражене. Указао је на противречности између извештаја истражног судије и обдукционог записника у погледу времена када је нађен леш његовог сина, као и изјаве затворског чувара и времена смрти установљене обдукцијом. Такође, тврдио је да су затворске власти одбиле да издају видео снимак ћелије који је направљен путем сигурносне камере.

Суд је, оценивши сваку од ових притужби појединачно, у целости одбио ове наводе као неосноване и тиме прихватио доказе и аргументацију коју је изнео заступник државе.

Најпре, у вези са тврдњом да је његов син убијен, подносилац је само остао при тој тврдњи, без изношења икаквих доказа који би оповргли једногласну тезу да се радило о самоубиству, на шта упућује обимна документација из истраге, коју је Суду презентовао заступник тужене државе.

У вези са тврдњом да је држава одговорна због пропуста да заштити живот подносиочевог сина, Суд је истакао да на страни државе постоји обавеза да заштити затворенике од било каквог повређивања, а нарочито смрти. Међутим, ова обавеза не сме се тумачити на такав начин да држави намеће немогући и несразмерни терет. У случају затворника са суицидним тенденцијама мора се установити да ли су власти знале или требало да знају у датом тренутку о постојању стварног ризика по живот појединца и у случају позитивног одговора на ово питање, пропустиле да предузму мере у оквиру своје надлежности, којим би,  разумно судећи, могао да се избегне ризик.

У вези са конкретним случајем Суд је установио да Јовица Митић није имао никакву историју у погледу евентуалних проблема са менталним здрављем нити је показивао суицидне тенденције. За све време док је боравио у затвору он се понашао нормално без знакова психичке узнемирености. Увек му је био омогућен приступ затворском лекару и у контакту са њим, као и са другим затворенцима или чуварима у затвору,  није примећено ништа необично у његовом понашању. Његова медицинска документација указује да се жалио на инсомнију и лакши облик узнемирености, у погледу чега је медицински третиран. На дан самоубиства видели су га лекар и два затворска чувара, који нису приметили ништа необично у његовом понашању. Исто тако, ни његова родбина никада није упозорила затворске власти на ризик самоубиства.

Из наведених разлога Суд је закључио да затворске власти нису разумно могле да предвиде да ће се Јовица Митић обесити у затвору.

Суд је у конкретном случају доста детаљно анализирао стандарде и препоруке Комитета за спречавање мучења (CPT), у вези са лицима код којих је утврђена склоност ка самоубиству. Међутим, из околности овог случаја очигледно је да ментално стање подносиочевог сина, за време његовог боравка у затвору, није захтевало такве превентивне заштитне мере.

У вези са притужбама подносиоца да је његов син тучен од стране других затвореника и да су затворске власти пропустиле да га заштите, Суд је утврдио да је приликом лекарског прегледа подносичевог сина 21. септембра 2007. године, затворски лекар установио модрице старе три дана на његовом левом рамену, али је Јовица Митић одбио да каже нешто о пореклу тих модрица. Такође, с тим у вези није подносио никакву притужбу затворским властима, па је Суд закључио да би било неразумно сматрати да су затворске власти пропустиле да предузму неопходне мере, како би заштитиле подносиочевог  сина.

Такође, поводом притужби о неадекватности медицинског третмана подносиочевог сина, Суд је приметио да су му били преписани седативи против инсомније и блаже узнемирености. Он никада није истакао било какву жалбу везану за стање свог менталног здравља, што би захтевало специјалне психијатријске прегледе. Такође, никада се није притуживао на квалитет медицинске услуге, примењену терапију, нити му је икада одбијен захтев за специјалистом. На основу тога, Суд је сматрао да није било доказа о томе да је медицински третман подносиочевог сина био неадекватан.

Приликом испитивања наводне арбитрерности дисциплинског поступка у коме је подносиочев син кажњен боравком у самици, Суд је имао у виду да је ова мера прописана чланом 146 став 2 Закона о извршењу кривичних санкција за покушај бекства из затвора и да није примењена селективно тј. није била изречена само подносиочевом сину, већ свим лицима који су покушали бекство из затвора заједно са подносиочевим сином. Стога боравак у самици није одређен на незаконит начин.

На основу детаљног испитивања свих побројаних елемената Суд је извео закључак да члан 2. Конвенције, у вези са наводним пропустом домаћих власти да спрече истински и непосредни ризик самоубиства у конкретном случају, није повређен.

Суд је посебно испитивао наводе у вези са постојањем независне и непристрасне службене истраге, која би на делотворан начин утврдила узрок смрти. У случајевима смртног исхода у затвору, надлежне власти морају по сопственој иницијативи спровести ревносно, хитну истрагу којом би најпре, утврдиле околности под којима се инцидент догодио и мањкавости у функционисању система, а затим идентификовали представнике власти који су били умешани у читав случај. У сваком случају, обавеза спровођења истраге није обавеза циља, већ обавеза средства, а њено испуњење цени се у зависности од околности случаја. Посебно је значајно обезбедити увид јавности, пре свега најближих рођака жртве, у резултате истраге.

У конкретном случају истрага у вези са смрћу Јовице Митића требало је прво, да установи узрок смрти и друго, пошто установи да се радило о самоубиству, да испита да ли су власти на било који начин биле одговорне, јер је нису спречиле.

Све захтеве у вези са истрагом узрока смрти и евентуалне одговорности надлежних власти, Суд детаљно анализира у ставу 57. пресуде, тако да би наведени елементи могли да послуже као индикатор надлежним властима у свим  случајевима сумњивих смртних исхода.

Најпре, Суд је установио да је истрага била независна, јер је вођена од стране истражног судије, уз асистенцију полиције, а касније јавног тужиоца и да није ни структурно ни фактички била повезана са затворским властима.

Посебно је цењен захтев хитности истраге у контексту увиђаја који је спроведен одмах након инцидента, укључујући фотографисање тела и лица места, што указује и на потпуност спроведених увиђајних радњи. Испуњењу услова у погледу хитности истраге иде у прилог и чињеница да је обдукциони записник од стране форензичара, сачињен истог дана када се десила смрт. Сем тога, по пријави подносиоца, случај је у року од 5 месеци испитан од стране јавног тужиоца и надлежних правосудних органа, укључујући и Врховни суд.

Када је реч о захтеву потпуности истраге, Суд је имао у виду чињеницу да је испитан велики број затворских службеника, укључујући затворског лекара и стражара који је открио леш. Такође, обдукциони записник био је детаљан (леш је описан у потпуности, како споља, тако и изнутра; детаљно су анализирани хистопатолошки узорци), на основу чега је јасно закључено да се радило о самоубиству вешањем.

С обзиром да прецизно време смрти није кључни елеменат у конкретном случају, Суд је занемарио извесне разлике у вези са тачним часом смрти између извештаја истражног судије и обдукционог записника и изјаве затворског чувара и времена смрти установљене обдукцијом.

Суд је такође имао у виду да је подносилац био укључен у истрагу, јер је након његове пријаве полиција поново испитала неколико затворских службеника и чувара, а од тренутка када је он од тужиоца преузео кривично гоњење, истражни судија је затражио нови извештај од затворских власти и сакупио је и друге доказе. Међутим, након оцене свих прикупљених доказа закључено је да нема довољно елемената за подизање оптужнице, па је истражни судија одлучио да истрагу обустави, што су потврдили и Окружни суд у Лесковцу, као и Врховни суд Србије.

Најзад, Суд је одбацио тврдњу подносиоца да су затворске власти одбиле да издају видео снимак ћелије који је направљен путем сигурносне камере, јер таквог снимка није ни било, с обзиром да је камера омогућавала само да има увид у ћелију, али не и да сачини снимке.

У контексту свег изнео Суд је закључио да није дошло до повреде процесног аспекта члана 2 Конвенције, у конкртном случају.

Напомињемо да ова пресуда још није правоснажна и да ће њена правоснажност наступити под условима из члана 44 Конвенције.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ