Пресуда у предмету Батић против Србије и још два подносиоца, водећа представка број 2866/16, објављена 17. октобра 2017. године

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 17. октобра 2017. године oбјавио пресуду у предмету Батић против Србије и још два подносиоца, водећа представка број 2866/16.

О овом предмету, као о предмету у коме постоји добро установљена пракса Суда, упркос противљењу Владе, одлучивао је трочлани Одбор, па је пресуда правоснажна.

Подносиоци представки притуживали су се због пропуста Тужене државе да изврши правоснажне домаће одлуке донете у њихову корист, a против дужника, друштвених предузећа. У наставку су извршни поступци обустављни због отварања стечајних поступака против друштвених предузећа, дужника (ДП „ПК Делишес“, „ЕИ- 7 октобар“ и  ДП „Филип Кљајић“). Суд je сматраo да ове притужбе треба разматрати према чл. 6. став 1. и 13. Конвенције и члану 1. Протокола број 1.

У вези са првим подносиоцем представке, Влада је изнела примедбу да је његова представка преурањена, пошто је стечајни поступак против предузећа дужника још увек био у току. У вези са другим и трећим подносиоцем представке, Влада је изнела да су представке поднете ван рока, односно да су подносиоци представки могли директно поднети представке Суду до 22. јуна 2012. године, без претходног улагања уставне жалбе, а што нису учинили. Тужена је даље изнела да су представке другог и трећег подносиоца такође недопуштене по основу неисцрпености, пошто се подносиоци представке нису на правилан начин обратили Уставном суду (улагањем уставне жалбе ван рока од тридесет дана и пропустом да се притужују на дужину стечајног поступка).

Суд је прво одбацио примедбу Владе да су притужбе подносилаца представки преурањене и у том смислу се позвао на своју пресуду у предмету доо „Бројлер Доње Синковце“ против Србије. У вези са роком од шест месеци и питањем исцрпености, Суд је одбацио и ове примедбе Владе, наводећи да су све представке поднете 2015. године и 2016. године, у року од шест месеци од датума када су им уручене одлуке Уставног суда, те да су уставне жалбе подносилаца била делотворна правна средства.

Суд је даље констатовао да су домаће пресуде у питању остале неизвршене до дана доношења ове пресуде.

Суд је затим констатовао да је често налазио повреде члана 6. Конвенције и/или члана 1. Протокола број 1 у предметима који покрећу питања слична онима покренутим у конкретном случају (Р. Качапор и други против Србије; Црнишанин и други против Србије).

Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд је истакао да Влада није истакла ниједну чињеницу, нити убедљив аргумент који би могли да убеде Суд да донесе другачији закључак о основаности притужбе подносилаца представки.

Последично, Суд је утврдио да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1. Пошто је донео овај закључак, Суд је истакао да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције.

Суд је наложио Туженој држави да исплати подносиоцима представки, из сопствених средстава износе досуђене домаћим правоснажним пресудама које су остале неизвршене.

Такође, Суд је наложио Туженој држави да сваком од подносилаца представи исплати износ од 2.000 евра, на име накнаде претрпљене нематеријалне штете и претрпљених трошкова, умањено за износе који су с тим у вези већ плаћени на домаћем нивоу.