Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда у предмету ЦУПАРА против Србије, (представка број 34683/08), објављена 12. јула 2016. године

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 12. јула 2016. године објавио пресуду у предмету Цупара против Србије.

Подносилац представке се, с позивом на члан 6. став 1. Конвенције, жалио на то да је његов тужбени захтев одбијен од стране домаћих судова, док је истовремено од стране истих судова, поводом идентичних тужби које су поднели други тужиоци, усвајан тужбени захтев.

У погледу допуштености представке, Суд је одбацио приговор неисцрпљивања домаћих правних средстава, будући да је подносилац представке поднео представку Суду 4. јула 2008. године, а да је уставна жалба постала делотворно правно средство у односу на све представке поднете против Србије од 7. августа 2008. године.

У погледу основаности представке, Суд је подсетио на главна начела применљива у предметима у вези са питањем опречних судских одлука. Она се могу сумирати на следећи начин:

(i) Функција Суда није да се бави чињеничним или правним грешкама које је наводно направио домаћи суд, осим у оној мери у којој оне могу повредити права и слободе заштићене Конвенцијом (види García Ruiz против Шпаније [ВВ], број 30544/96, став  28, ЕЦХР 1999-I). Исто тако, његова функција није ни да, осим у случају очигледне произвољности, пореди различите одлуке националних судова, чак и ако су донете у очигледно сличном поступку, пошто се самосталност тих судова мора поштовати (види Ādamsons против Летоније, број 3669/03, став 118, 24. јун 2008. године);

(ii) Могућност опречних одлука је својствена карактеристика сваког правосудног система заснованог на мрежи основних и жалбених судова са овлашћењима у оквиру њихове територијалне надлежности. Такво одступање може да наступи и у оквиру истог суда. То се, само по себи, не може сматрати супротним Конвенцији (види Santos Pinto против Португала, број 39005/04, став 41, 20. мај 2008. године, и Tudor Tudor против Румуније, број 21911/03, став 29, 24. март 2009. године);

(iii) Критеријуми који Суд воде у процени услова у којима опречне одлуке разних домаћих судова, пресуђујући у последњој инстанци, крше захтев правичног суђења предвиђеног чланом 6. став 1. Конвенције састоје се од утврђивања да ли постоје „суштинске и дуготрајне разлике“ у судској пракси домаћих судова, да ли домаћи закони прописују кеханизам који може да превазиђе те недоследности, да ли је механизам примењен и, уколико јесте, у којој мери (види Iordan Iordanov и други против Бугарске, број 23530/02, ст. 49-50, 2. јул 2009. године; Beian против Румуније (број 1), број 30658/05, ст. 34-40, ЕЦХР 2007-V (изводи); Ştefan и Ştef против Румуније, бр. 24428/03 и 26977/03, ст. 33-36, 27. јануар 2009. године; Schwarzkopf и Taussik против Републике Чешке (одлука), број 42162/02, 2. децембар 2008. године; Tudor Tudor, цитирана у горњем тексту, став 31; и Ştefănică и други против Румуније, број 38155/02, став 36, 2. новембар 2010. године);

(iv) Оцена Суда се, такође, увек заснивала на начелу правне сигурности које се подразумева у погледу свих чланова Конвенције и представља један од основних аспеката владавине права (види, међу многим другим ауторитетима, Beian (број 1), цитирана у горњем тексту, став 39; Iordan Iordanov и други, цитирана у горњем тексту, став 47; и Ştefănică и други, цитирана у горњем тексту, став 31.);

(v) Начело правне сигурности јемчи, између осталог, одређену стабилност у правним ситуацијама и доприноси поверењу јавности у судове. Истрајност опречних судских одлука, са друге стране, може да створи стање правне несигурности које би вероватно смањило поверење јавности у правосудни систем, при чему је јасно да је то поверење једна од основних компоненти државе засноване на владавини права (види Paduraru против Румуније, став 98, број 63252/00, ЕЦХР 2005-XII (изводи); Винчић и други, цитирана у горњем тексту, став 56; и Ştefănică и други, цитирана у горњем тексту, став 38.);

(vi) Међутим, захтеви правне сигурности и заштита легитимног поверења јавности не представљају стечено право на доследну судску праксу (види Unédic против Француске, број 20153/04, став 74, 18. децемабр 2008. године). Развој судске праксе није, по себи, супротан правилном спровођењу правде, пошто би пропуст да се одржи динамичан и развојни приступ довео у опасност задржавање реформе или унапређења (види Атанасовски против Бивше Југословенске Републике Македоније, број 36815/03, став 38, 14. јануар 2010. године).

Применом ових ставова на конкретан случај, Суд је најпре констатовао да стране у поступку нису оспориле чињеницу да постоје недоследности у одлукама у парничним споровима које су покренула многа лица која су у истој или сличној ситуацији.

Суд је даље констатовао да домаће право прописује механизам који је у стању да превазиђе ове недоследности. Суд је, такође, констатовао да су у једном броју предмета постојале чињенично и правно идентичне ситуације као што је ситуација подносиоца представке у којима је Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење, поништио спорне парничне пресуде и наложио поновни парнични поступак. С обзиром на ову околност, иако се од подносиоца представке није тражило да, у смислу допуштености представке, исцрпе тај правни пут, механизам који је обезбедио Уставни суд и који је био доступан подносиоцу представке је, и поред тога, важан када се посматра систем у целини. Како је у релевантном тренутку Уставни суд био део механизма који је могао да исправи недоследности судске праксе, као што је илустровано у његовој судској пракси, Суд је нашао да је у посебним околностима овог предмета и с обзиром на природу притужбе подносиоца представке, правни систем Србије пружио подносиоцу представке механизам који може да превазиђе недоследност на коју се он жали.

Стога је Суд оценио није дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ