Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда у предмету Димовић против Србије, представка број 24463/11, објављена 28. јуна 2016. године

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 28. јуна 2016. године донео пресуду у предмету Димовић против Србије, представка број 24463/11.

Подносиоци представке су се, с позивом на повреду члана 6. ст. 1. и 3 (г) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), жалили на општу правичност кривичног поступка који је вођен против њих, посебно на то да су њихове осуде које су биле засноване на изјави лица С.К. које никада нису имали прилику да унакрсно испитају и које је, у сваком случају, касније опозвало своју изјаву.

Суд је одбацио приговор Владе о злоупотреби права на појединачну представку, као и приговор неблаговремености представке и неисцрпености домаћих правних лекова.

Испитујући основаност навода о повреди члана 6. ст. 1. и 3 (г) Конвенције, Суд је пошао од општих начела из своје праксе. Суд је, најпре, подсетио да је допуштеност доказа првенствено питање које регулише национални закон, те да је према општем правилу на националним судовима да оцене доказе пред њима. Задатак Суда, према Конвенцији, није да доноси одлуку о томе да ли су изјаве сведока прописно прихваћене као докази, већ да утврди да ли је поступак у целини, укључујући и начин на који је доказ узет, правичан. Суд је даље указао на то да су гаранције у ставу 3 (г) члана 6. посебни аспекти права на правично суђење утврђеног у ставу 1. ове одредбе Конвенције, а који се морају узети у обзир при оцени правичности поступка. Осим тога, примарна обавеза Суда је према члану 6. став 1. Конвенције да оцени општу правичност кривичног поступка.

Члан 6. став 3 (г) Конвенције предвиђа начело да се, пре него што оптужени буде осуђен, морају нормално извести сви докази против њега, у његовом присуству, на јавном претресу, ради изношења супротних аргумената. Могући су изузеци од овог начела, али права одбране не смеју бити повређена, што, по правилу, захтева да оптужени добије одговарајућу и прописну прилику да их оспори и испита сведока против њега, било када сведок даје изјаву или у каснијој фази поступка.

Суд је даље указао да је, складу са начелима развијеним у пракси Суда, неопходно да се у три фазе размотри спојивост поступка у ком су изјаве сведока који није био присутан и испитиван на суђењу употребљене као доказ са чланом 6. ст. 1. и 3 (г) Конвенције.   Прво, Суд мора да размотри да ли је постојао добар разлог да се прихвати доказ одсутног сведока, имајући у виду да по општем правилу сведок треба да изнесе доказ током суђења и да треба учинити све разумне напоре да се обезбеди њихово присуство. Суд нормално прихвата као доказ сам по себи да смрт сведока представља добар разлог да се дозволи да се њихове претходно дате изјаве прихвате као доказ, а да се одбрани не да прилика да унакрсно испита овог сведока лично. Међутим, то прихватање није безусловно. У свим случајевима који су наведени у пресуди, смрт сведока десила се убрзо након што је изјава дата у припреми суђења или, у сваком случају, пре завршетка првостепеног суђења. Анализа ових предмета јасно показује да се немогућност одбране да испита такве сведоке не може оправдано приписати недостатку марљивости на страни домаћих судова.

Друго, неопходно је да се утврди да ли је одсуство сведока било искључиви или одлучујући основ за осуду оптуженог. Према „правилу искључивости и одлучивања“, ако је осуда оптуженог искључиво или углавном заснована на доказима сведока које оптужени не може да испита у некој фази суђења, његова права одбране су неоправдано ограничена. У овом контексту, реч „одлучујући“ треба уско схватити као доказ који указују на важност или значај који ће вероватно бити одлучујући за исход предмета. Када је непроверени доказ сведока поткрепљен другим потврдним доказом, оцена да ли је то одлучујуће зависиће од јачине поткрепљујућег доказа: што је други инкриминишући доказ јачи, то је мања вероватноћа да ће се доказ одсутног сведока третирати као одлучујући. Међутим, како члан 6. став 3. Конвенције треба тумачити у контексту општег разматрања правичности поступка, правило искључивости и одлучивања не треба примењивати круто. Посебно, када је препричана изјава једини или одлучујући доказ против оптуженог, њено прихватање као доказа неће аутоматски имати за резултат повреду члана 6. став 1. Конвенције. Међутим, пошто прихватање таквог доказа носи значајну тежину у оцени опште правичности поступка, Суд мора тај поступак подвргнути најтемељнијем испитивању.

Суд је даље указао да је ово улога треће фазе у којој Суд мора да утврди да ли је било довољно контра уравнотежујућих фактора, укључујући и јаке процесне гаранције, да се надокнаде потешкоће нанете одбрани због прихватања непровереног доказа и да се осигура да суђење, у целини, буде правично. Ови контра уравнотежујући фактори укључују мере које дозвољавају правичну и правилну оцену поузданости непровереног доказа. То би дозволило да се осуда заснива само на таквом доказу ако је довољно поуздан, с обзиром на његову важност за случај. Обим контра уравнотежујућих фактора неопходних да би се суђење сматрало правичним зависиће од тежине доказа одсутног сведока. Што је тај доказ важнији, то ће контра уравнотежујући фактори морати да носе већу тежину да би се поступак као целина сматрао правичним.

Суд је нагласио да су ове три фазе међусобно повезане и, узете заједно, служе да се утврди да ли је кривични поступак у питању, као целина, био правичан. Непостојање доброг разлога за одсуство сведока не може, само по себи, бити довољно да се закључи да суђење није правично, иако то остаје веома важан фактор за одмеравање равнотеже оцене опште правичности и оног факора који може да пребаци равнотежу у корист утврђивања повреде члана 6. ст. 1. и 3(г) Конвенције. Штавише, с обзиром да је његова задатак да утврди да ли је поступак у целини био правичан, Суд не треба само да разматра постојање довољних контра уравнотежујућих фактора у предметима у којима је доказ одсутног сведока био једини или одлучујући основ за осуду подносиоца представке, већ такође и у случајевима где је утврдио да је нејасно да ли је доказ у питању једини или одлучујући, али је и поред тога задовољавајући и да је имао значајну тежину и да би његово прихватање могло бити штетно за одбрану.

Примењујући напред наведене опште ставове на конкретан случај, Суд је оценио да није постојао добар разлог за одсуство С. К. на суђењу и за непризнањем његове изјаве као доказа до времена након његове смрти. Суд је закључио да је немогућност одбране да разматра спорни доказ личним суочавањем сведока, како се захтева чланом 6. ст. 1. и 3(д) Конвенције, углавном била резултат недостатка марљивости од стране домаћих судова.

У вези са питањем да ли је изјава одсутног сведока која је призната као доказ представљала искључиви или одлучујући основ за осуду оптуженог, Суд је приметио да је изјава С. К, као једини нови доказ приказан за време новог суђења, била довољно важна да се направи разлика између ослобађања подносилаца представке и њихове касније осуде. Суд је даље консттаовао да је једини други доказ у извесној мери комплементаран верзији догађаја тужилаштва била изјава коју је дала наводна жртва, док су је све друге изјаве сведока оспоравале. Коначно, Суд је констатовао да на суђењу није изнет ниједан материјални доказ. Стога је Суд оценио да је изјава С. К. била одлучујући основ за осуду подносилаца представке.

У трећем кораку, Суд је испитивао да ли је било довољно уравнотежавајућих фактора да се надокнаде потешкоће у којима је одбрана радила због прихватања одлучујућег доказа одсутног сведока. Суд је најпре констатовао да у пресудама домаћих судова нема назнаке да су изјави коју је дао С. К. приступили са неком посебном пажњом или да је чињеница да је он одсутан сведок подстакла домаће судове да посвете мању тежину његовој изјави. Суд је, даље, приметио да домаћи судови нису имали пред собом никакав додатни оптужујући доказ који поткрепљује изјаву С. К, уз изузетак раније изјаве коју је дала наводна жртва. Што је најважније, Суд је констатовао да домаћи органи нису озбиљно покушали да сакупе даље доказе да би се утврдиле пресудне чињенице за утврђивање кривичне одговорности подносилаца представке. Коначно, Суд је приметио да су подносиоци представке имали прилику да изложе сопствену верзију догађаја за време суђења и да оспоре кредибилитет изјаве С. К. Међутим, домаћи судови нису ништа предузели да испитају тврдње самог С. К. за време првог суђења, а које је адвокат одбране поновио за време поновног суђења да С. К. мора да је дао изјаву, ако ју је заиста дао, док је био под дејством алкохола. С обзиром на изложено, Суд је утврдио да нису постојали уравнотежујући фактори да се надокнаде потешкоће под којима је одбрана радила због прихватања непроверене изјаве сведока као доказа који је послужио као одлучујућа основа за осуду подносилаца представке.

Као закључак, у процени свеопште правичности суђења, Суд је констатовао да се осуда подносилаца представке одлучујуће заснивала на непровереном доказу и да су постојали недовољни уравнотежујући фактори за накнаду потешкоћа под којима је одбрана радила. Суд је значајну тежину дао чињеници да је одсуство марљивости од стране домаћих органа било примарни разлог за прихватање изјаве С. К. као доказа тек након његове смрти и, сходно томе, немогућности одбране да га унакрсно испита на претресу. Из напред наведених разлога, Суд је оценио да је дошло до повреде члана 6. ст. 1. и 3 (г) Конвенције.

Поред утврђења повреде права, Суд је на име накнаде нематеријалне штете првом подносиоцу досудио 3.000 евра, а другом подносиоцу 2.000 евра, заједно са порезом који се може платити. Такође, Суд је обавезао Тужену да на име трошкова поступка исплати подносиоцима 5.282,30 евра. 

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ