Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда у предмету Мучибабић против Србије, представка број 34661/07, објављена 12. јула 2016. године

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 12. јула 2016. године донео пресуду у предмету Мучибабић против Србије, представка број 34661/07.

Подносилац представке је у представци тврдио да Тужена држава није спровела неодложну и делотворну истрагу о смрти његовог сина, који је погинуо услед снажне експлозије која се десила 23. јуна 1995. године у погонима предузећа „Грмеч“ из Београда. Он се позивао на повреду чл. 6. и 13. Конвенције.

У светлу своје судске праксе, Суд је пре свега одлучио да ову притужбу треба разматрати према члану 2 . Конвенције, којим се штити право на живот.

У односу на приговор Владе да Суд нема надлежност rationae remporis да одлучује о представци, Суд је утврдио да је надлежан да разматра притужбу подносиоца представке само у оној мери у којој се она односи на кривичну истрагу спроведену након ступања Конвенције на снагу у односу на Србију. Међутим, Суд је додао да због контекста и разматрајући ситуацију на коју се притужује у целини, може, такође, да узме у обзир и све релевантне догађаје пре тог датума.

Влада је истакла и приговор неблаговремености представке, наводећи да је подносилац пропустио да се придржава правила рока од шест месеци утврђеног чланом 35. став 1. Конвенције. Суд је одбио и овај приговор Владе, са образложењем да подносилац представке није неоправдано каснио са подношењем представке. Суд је одредио обавезу марљивости и иницијативе за породице жртава које желе да се притужују због закаснеле или неделотворне истраге и које не могу да чекају неодређено до упућивања тих притужби Суду. Суд је, међутим, утврдио да све док постоји садржајан контакт између рођака и власти у вези са притужбама и захтевима за информације, или нека назнака, или реалистична могућност, напретка истражних мера, углавном неће бити разматрања непрописног кашњења од стране подносилаца представки

Суд је, такође, одбио и приговор Владе да подносилац представке више не може да тврди да је жртва повреде права на коју се ослонио у вези са дужином истраге о смрти његовог сина, пошто је Уставни суд Републике Србије утврдио повреду права на суђење у разумном року, а Комисија за накнаду штете, с тим у вези, понудила да подносиоцу представке исплати РСД 100.000 као накнаду. Наиме, Суд је образложио да домаћи органи нису пружили делотворно или довољно обештећење подносиоцу за наводну повреду.

Испитујући основаност представке, Суд је истакао да када су животи изгубљени у околностима које потенцијално укључују одговорност државе, да је дужност државе да обезбеди, свим средствима на располагању, одговарајуће реаговање – судова или других – тако да се законодавни и управни оквир успостављен за заштиту права на живот правилно примењује и да се све повреде тог права спрече и казне. Суд је, такође, истакао да у таквим случајевима, надлежни органи морају поступати са узорном марљивошћу и брзином и морају на сопствену иницијативу покренути истрагу која је у стању да, прво, утврди околности под којима је дошло до несреће и недостатке у раду регулаторног система и, друго, идентификује државне службенике или органе који су у било ком својству укључени у ланац догађаја у питању.

Суд је констатовао да је син подносиоца представке, заједно са још десет других лица, настрадао у несрећи која је изазвана производњом ракетног горива, што је, per se, опасна делатност која ствара потенцијално експлозивну атмосферу у којој извор паљења може изазвати експлозију и довести у опасност безбедност људи. Кад год држава предузима или организује опасне делатности, или их одобрава, она системом правила и довољном контролом мора да осигура да се ризик смањи на разуман минимум. Констатовано је даље да су животи изгубљени као последица несумњиво опасних делатности, познатих државним органима и у оквиру њихове одговорности. Међутим, Суд је констатовао да нема временску надлежност да разматра догађаје који окружују несрећу, да ли је потребно критиковати регулаторни оквир или да ли су надлежни органи пропустили да предузму законске мере које су биле неопходне и довољне да се спрече ризици својствени тој опасној делатности.

Стога је Суд истакао ће се ограничити на разматрање да ли су мере предузете у оквиру поступка који је подносилац представке покренуо у оквиру кривично-правног система Србије, и у оквиру временске надлежности Суда, биле задовољавајуће у пракси.

По том питању, Суд је констатовао да су државни органи на сопствену иницијативу спровели истрагу о кобној несрећи у извесној мери, која је окончана до 2000. године. Подносилац представке  је 12. јуна 2000. године затражио, као супсидијарни тужилац, да се отвори делотворна истрага о повредама безбедносних прописа у вези са несрећом. Надлежни правосудни органи одбили су да отворе истрагу.

Подносилац представке и још два лица су подигла оптужницу 22. априла 2003. године против неких службеника предузећа „Грмеч“ и „ЈПЛ“, као и против бившег заменика начелника Службе безбедности, зато што нису предузели мере које су биле потребне да би се спречило да животи сина подносиоца представке и других буду неизбежно доведени у опасност или да се ублажи број настрадалих. Суд је приметио да је овај поступак и даље у току (тринаест година након што је оптужница потврђена), те да је било неколико дугих периода необјашњене неактивности у том поступку, да је суђење поново почињало пред новим већима шест пута, или због промене већа или због тога што су та кашњења поступка захтевала ново суђење.

Суд је сматрао да су у предметима према члану 2. у вези са поступцима покренутим да се расветле околности смрти појединца, дуги поступци, као што је овај, јака назнака да је поступак мањкав до тачке установљавања повреде процесних обавеза Тужене државе према Конвенцији, осим ако држава не пружи веома уверљиве и вероватне разлоге да оправда такав ток поступка. Суд је даље закључио да у овом предмету Влада није показала ниједан разлог који оправдава тако дуг поступак након датума ратификације Конвенције.

Разматрајући основаност притужби, Суд је закључио да се Тужена држава и њен правни систем као целина, суочила са доказивим случајем немара који је изазвао кобне последице, а да није брзо, марљиво и делотворно реаговала у складу са обавезама Србије које проистичу из члана 2. Конвенције у његовом процесном аспекту.

Поред утврђења повреде права из члана 2. Конвенције, Суд је на име накнаде нематеријалне штете подносиоцу досудио 12.000 евра, заједно са порезом који се може платити. Такође, Суд је обавезао Тужену да на име трошкова поступка исплати подносиоцу 3.000 евра.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ