Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда у предмету Пауновић и Миливојевић против Србије, представке број 41683/06), објављена 24. маја 2016. године

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 24. маја 2016. године донео пресуду у предмету Пауновић и Миливојевић против Србије, представке број 41683/06).

Подносиоци представке су у представци навели да им је незаконитом одлуком Народне супштине одузет мандат, те да су лишени права да буду посланици у Народној скупштини. Они су се позвали на повреду чл. 6, 9, 10, 13. и 14. Европске Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и чланa 3. Протокола број 1 уз Конвенцију.

Подноситељка представке, Ксенија Миливојевић, је поднеском од 12. фебруара 2015. године обавестила Суд да повлачи своју представку, из ког разлога је Суд њену представку скинуо са листе предмета.

У вези са подносиоцем Гораном Миливојевиће, Суд је, након што је одбацио приговор Владе да је представка неспојива ratione personae и да подносилац није исцрпео домаћа правна средства, прогласио представку допуштеном и испитивао основаност тврдњи о повреди члана 3. Протокола број 1 уз Конвенцију.

Суд је најпре подсетио да се члан 3. Протокола број 1 разликује од других права зајемчених Конвенцијом и њеним протоколима, тиме што предвиђа обавезу Високе стране уговорнице да одржи изборе који обезбеђују слободно изражавање мишљења грађана, а не неко посебно право или слободу. Међутим, имајући у виду припремни рад у вези са чланом 3. Протокола број 1 и тумачење одредбе у контексту Конвенције као целине, Суд је констатовао да ова одредба, такође, подразумева појединачна права, укључујући и право појединца да бира и да буде биран. Суд је даље констатовао да су права зајемчена чланом 3. Протокола број 1 од суштинског значаја за утврђивање и одржавање основа делотоворне и садржајне демократије која се руководи владавином права, али да она нису апсолутна. Наиме, Суд је препозао да у овој области постоји широко поље слободне процене држава уговорница, јер  постоје бројни начини да се изборни системи организују и спроводе, као и много разлика, поред осталог, у историјском развоју, културној различитости и политичком мишљењу, а које свака држава уговорница обликује у сопствену демократску визију. С тим у вези, Суд је констатовао да не заузима став о избору изборног или неког другог система, те да је та одлука, која се утврђује историјским и политичким разматрањима специфичним за сваку земљу, у начелу одлука за коју сама држава има право да је донесе.

И поред тога, Суд је истакао да је његов задатак да, као крајња инстанца, утврди да ли су захтеви члана 3. Протокола број 1 испоштовани. То подразумева да се Суд увери да услови које државе уговорнице прописују не смањују права у питању у оној мери која угрожава њихову суштину и лишава их делотворности. Такође, ти услови морају бити одређени у тежњи ка легитимном циљу, при чему примењена средства не смеју бити непропорционална. Суд је даље констатовао да ниједан услов који је одређен не сме ометати слободно изражавање појединца приликом избора законодавне власти. Они морају одражавати, и не смеју бити супротни, намери да се одржи интегритет и делотворност изборног поступка, а чији је циљ идентификовање воље народа кроз универзално право гласа.

Коначно, Суд је констатовао да текст одредбе члана 3. Протокола број 1 не садржи изричито позивање на „законитост“ неке мере коју је држава предузела. Међутим, владавина права, једно од основних начела демократског друштва, садржана је у свим члановима Конвенције и њених Протокола. Ово начело повлачи за собом дужност на страни државе да успостави законодавни оквир и да, према случају, подреди законодавство, ради обезбеђења својих обавеза према Конвенцији уопштено, а посебно према члану 3. Протокола број 1.

Применом напред наведених ставова на конкретан случај, Суд је најпре констатовао да је питање које произилази у конкретном случају да ли је престанак скупштинског мандата подносиоца представке био у складу са важећим законским прописима. Суд је констатовао да је у првој верзији Закона о избору народних посланика, члан 88. прописивао да мандат изабраног народног посланика престаје ако то лице престане да буде члан политичке странке или коалиције са чије листе кандидата је он или она изабран. Међутим, Уставни суд Србије је 2003. године ставио ван снаге те одредбе. Уставни суд је нагласио да народни посланици добијају мандат од народа, а не од странке. Суд није видео ниједан разлог да понуди другачије тумачење у овом случају. С обзиром на то, Суд је закључио да је јасно да је у време када је подносилац представке био лишен свог скупштинског мандата, домаће законодавство предвиђало да скупштински мандат припада народном посланику лично, а не политичкој партији на чијој лиси је он или она изабран. Даље, а у складу са правилом утврђеним чланом 230. Пословника Скупштине, народни посланик, када нуди своју оставку, мора то да учини у писаној форми и да је преда лично председнику Народне скупштине. То је, према томе, био законски и подзаконски оквир који је држава донела, а у складу са обавезама које има према члану 3. Протокола број 1.

Међутим, у овом предмету подносилац представке није лично поднео оставку Народној скупштини, већ његова политичка странка, противно супротно израженим жељама подносиоца представке. Суд није прихватио тврдњу Владе да Народна скупштина није знала да подносилац представке не жели да поднесе оставку у време када је донета одлука којом се он лишава скупштинског мандата. Без обзира да ли је оверена изјава подносиоца представке, у којој је он изјавио да је његова претходна оставка неважећа, имала пријемни печат Народне скупштине, између странака није спорно да је подносилац представке присуствовао седници скупштинског Одбора за административне послове на којој је лично поднео копију наведене изјаве. Штавише, из записника са седнице, који је Влада доставила Суду, произлази да је подносилац представке лично обавестио чланове Одбора о намери да не поднесе оставку и да је своју ранију оставку сматрао неважећом.

Стога је Суд закључио да је престанком мандата подносиоца представке повређен Закон о избору народних посланика и Пословник Народне скупштине, који су захтевали да народни посланик лично поднесе оставку, а у складу са његовом искреном вољом и у време када он или она има мандат у питању. Такође, Суд је закључио да је цео процес престанка мандата подносиоца представке спроведен ван важећег законодавног оквира и  да је био незаконит. Стога је Суд закључио да је дошло до повреде члана 3. Протокола број 1 уз Конвенцију.

Позивајући се на члан 13. Конвенције, у вези са чланом 3. Протокола број 1, подносилац представке се жалио и на то да није имао делотворан правни лек којим би оспорио повреду његовог пасивног бирачког права.

У вези са овом притужбом, Суд је најпе констатовао да је, у случајевима где је спор након избора у вези са бирачким правима био предмет контроле од стране домаћег суда, изабрао да притужбе разматра искључиво према члану 3. Протокола број 1 уз Конвенцију. Међутим, у предметима где спорови након избора нису били предмет контроле од стране домаћих судова, Суд је посебно разматрао притужбу према члану 13. Конвенције. Имајући у виду очигледно неоснован приговор Владе о томе да је подносилац имао на располагању парнични поступак, Суд је утврдио да је дошло и до повреде члана 13. Конвенције у вези са чланом 3. Протокола број 1.

Суд је одбацио притужбу подносиоца о наводној повреди члана 6. став 1. Конвенције као неспојиву ratione materiae са одредбама Конвенције, а није сматрао да је неопходно да посебно разматра притужбу по члану 14. Конвенције.

На име накнаде материјалне штете, Суд је првом подносиоцу досудио тражени износ од 4.600 евра (ЕУР), а што одговара нето заради и доприносима на које би имао право као посланик у периоду од 16. маја 2006. године до 14. фебруара 2007. године, када се мандат свих посланика у Народној скупштини окончао због нових избора. Такође, Суд је првом подносиоцу на име трошкова поступка досудио износ од 5.400 евра (пет хиљада четири стотине евра), заједно са порезом који се може наплатити подносиоцу представке. У погледу тражене нематеријалне штете, Суд је сматрао да утврђивање повреде члана 3. Протокола број 1 представља довољно правично задовољење на име нематеријалне штете и није досудио никакав износ у овом делу.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ