Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда у предмету Стоковић и други против Србије, представка број 75879/14 и 17 других), објављена 8. марта 2016. године

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 8. марта 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Стоковић и други против Србије (представка број 75879/14 и 17 других). О овом предмету, као о предмету у коме постоји добро установљена пракса Суда, упркос противљењу Владе, одлучивао је трочлани Одбор, па је пресуда правоснажна.

Подносиоци представки су били запослени у ХК „Комграп“ а.д. „Комграп – Макиш“ д.о.о, (у даљем тексту: дужник), који је у релевантном периоду био у већинском друштвеном власништву. Пре обраћања Суду, подносиоци представки су изјавили Уставном суду уставну жалбу.

Подносиоци представки су се, на основу члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију, жалили Суду због пропуста државе да изврши правоснажне судске одлуке донете у њихову корист против дужника. Такође, подносиоци су се, на основу члана 13. Конвенције, жалили и на непостојање делотворног правног лека.

Испитујући допуштеност представки ratione personae, Суд је констатовано да Уставни суд није доделио подносиоцима у два случаја накнаду нематеријалне штете, будући да је оценио да треба да буде узет у обзир само период у коме су, након смрти њихових правних претходника, подносиоци наставили извршни поступак. С позивом на праксу у предмету M.Ö. против Турске (броој 26136/95, од 19. маја 2005. године, став 25) Суд је указао да је већ утврђивао да у ситуацији када се наследник изјасни о својој намери да настави поступак, може да се жали на целокупну дужину конкретног поступка, из ког разлога је Суд оценио да су ове представке сагласне ratione personae са Конвенцијом.

Суд није прихватио приговор Владе да су одлуком Уставног суда од 27. новембра 2013. године подносиоци изгубили статус жртве, јер у конкретном случају Уставни суд није наложио исплату износа досуђених правоснажном домаћом пресудом.

Такође, Суд није прихватио приговор Владе да су представке недопуштене због неисцрпљивања домаћих правних лекова, будући да подносиоци представки нису пријавили своја потраживања у стечајном поступку, као ни приговор да подносиоци нису искористили правно средство у вези заштите права на суђење у разумном року, а које им је доступно од 22. маја 2014. године. С тим у вези, Суд је констатовао да су подносиоци већ покушали да добију задовољење пред Уставним судом и да, чак и када би се претпоставило да би наведени правни лек могао сматрати делотворним, не би могло разумно да се очекује да подносиоци употребе још једно правно средство које се појавило након што је Уставни суд одлучио о њиховим уставним жалбама.

У вези са меритумом представки, Влада је тврдила да је дужник од 2007. године приватна компанија и да држава не може да буде сматрана одговорном за неизвршење судских одлука против приватне компаније.

Суд је, с позивом на пресуду Јовичић и други против Србије, подсетио да је, независно од тога да ли је дужник приватизован 2007. године, у време доношења правоснажне пресуде и решења о извршењу, дужник функционисао као лице под контролом државе, те да је, стога, држава директно одговорна за његове дугове.

Суд је даље подсетио да је у сличним предметима често утврђивао повреде члана 6. и/или члана 1. Протокола 1 и закључио да Влада није предочила никакву чињеницу или убедљив аргумент који би довео до тога да Суд постигне другачији закључак у овом предмету, из ког разлога је утврдио да су повређени члан 6. став 1. Конвенције  и члан 1. Протокола 1 уз Конвенцију.

С обзиром на постигнути закључак, Суд није сматрао да је потребно да испита притужбу на основу члана 13. Конвенције.

Суд је утврдио да је држава дужна да исплати подносиоцима представки износе досуђене пресудом из јуна 2003. године, као и трошкове извршног поступка, умањено за евентуално већ исплаћене износе.

У погледу нематеријалне штете, Суд је утврдио да држава треба да исплати једној подноситељки на име нематеријалне штете и трошкова поступка тражени износ од 1.741 евра, док је у односу на остале подносиоце утврђено право на исплату од по 2.000 евра, након одузимања евентуално исплаћених износа по овом основу.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ