Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда у предмету Здравковић против Србије, представка број 28181/11, објављена 20. септембра 2016. године

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 20. септембра 2016. године донео пресуду у предмету Здравковић против Србије, представка број 28181/11.

Подноситељка представке се у представци притуживала због неизвршења привремене мере о виђању са дететом и вршењу родитељског права, истичући да су повређена њена права гарантована чланом 6. став 1. Конвенције и чланом 8. Конвенције. Позивајући се на члан 6. став 1. Конвенције, подноситељка се жалила и на дуго трајање поступка о вршењу родитељског права.

Суд је најпре одлучио да представка није очигледно неоснована у оквиру значења члана 35. став 3. (а) Конвенције, као и да представка није недопуштена по неком другом основу.

У вези са притужбом подноситељке да је неизвршењем привременог решења о виђању са дететом и вршењу родитељског права, повређен члан 6. став 1. Конвенције, Суд се позвао на своју утврђену праксу да члан 6, између осталог, штити спровођење правоснажних обавезујућих судских одлука које, у државама које прихватају владавину права, не могу остати неизвршене на штету једне стране.

Суд је утврдио да је неизвршење трајало приближно годину дана и десет месеци у односу на привремена права виђања подноситељке представке са дететом и приближно годину дана и осам месеци у односу на привремена права подноситељке представке на вршење родитељског права. Друго, ова два извршна поступка вођена су истовремено, пошто су домаћи судови заузели став да би задржавање решења о привременој мери била делотворна мера која повећава вероватноћу поновног успостављања контакта између детета и подноситељке представке, пре поновног враћања детета мајци. Треће, дете, у то време старости између девет и дванаест година, није било вољно да са подноситељком представке проводи време и јасно је ставило на знање да жели да настави да живи са туженим. Четврто, сам тужени највећим делом није био за сарадњу. Пето, Центар за социјални рад, и сам државни орган који ради у тесној сарадњи са парничним и извршним судовима, играо је конструктивну улогу у поступку. Шесто, домаћи судови су неколико пута одредили новчане казне, у покушају да обезбеде сагласност туженог. Најзад, извршни судија је неколико пута наложио физички пренос вршења родитељског права на подноситeљку представке, али подноситељка представке, иако је током поступка била веома активна, на крају није могла да физички преузме вршење родитељског права за дете, будући да није постојала његова изричита сагласност у том смислу, а подноситељка представке је упорно одбијала мере присиле.

С обзиром на горе наведено, Суд је закључио да је Држава предузела све неопходне кораке да изврши правоснажну одлуку о вршењу родитељског права у њену корист и закључио да није дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

У вези са притужбом подноситељке да је неизвршењем привреме мере о виђању са дететом и вршењу родитељског права, повређен члан 8. Конвенције, Суд је истакао да члан 8. садржи право родитеља да се предузму мере које ће их спојити са њиховом децом и обавезу домаћих органа да олакшају то спајање.

У вези са тим, Суд је нагласио да је одлучујуће да ли су национални органи предузели све оне неопходне мере за олакшање извршења које се могу оправдано захтевати у посебним околностима сваког случаја. У овом контексту, прикладност неке мере оцењује се брзином њеног извршења, пошто пролазак времена може имати непоправљиве последице за односе између детета и родитеља који не живе заједно.

Закључно, Суд је нашао да је Држава предузела све неопходне кораке да изврши решење о привременој мери у питању и оценио да није дошло до повреде члана 8. Конвенције.

У вези са дужином поступка за вршење родитељског права, разматраном према члану 6. став 1. Конвенције, Суд је констатовао да је укупна дужина поступка, који је вођен на три нивоа судске надлежности краћа за један дан од две године и осам месеци.

Узимајући у обзир важност спора за подноситељку представке и њеног сина, Суд је у свеобухватним околностима истакао да дужина поступка није била претерана, те да није дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

А) Издвојено мишљење судије Пастор Виланове

Судија Пастор Виланова је истакао да, нажалост, не може да се сложи са одлуком да није било повреде чл. 6. Конвенције и члана 8. Конвенције у овом предмету.

Судија је истакао да је подноситељки представке у два наврата додељено искључиво родитељско право, а да ове судске одлуке никада нису делотворно извршене, због опструктивног маневрисања на страни дететовог оца, што се може закључити из извештаја Центра за социјални рад од 12. фебруара и 31. марта 2010. године.

Према мишљењу судије, новчане казне нису постигле циљ, што показује чињеница да је отац решио да их плати и да није ни покушао да дете врати мајци. Осим тога, Суду нису биле познате економске могућности оца. Без обзира на ово, новчане казне су веома закасниле.

Штавише, упркос неспремности оца да добровољно изврши парничне одлуке донете против њега, парнични судија није чак ни размотрио покретање кривичног поступка против њега.

Чињеница да је мајка одбијала употребу силе (у интересу њеног детета) није ослобађала судију од испуњења позитивних мера у смислу чл. 6. и 8. Конвенције. Битно је да се појасни да су у периоду од две и по године српски органи заказали само три датума за доношење делотворне правде за подноситељку представке.

У истом смислу, судија је сматрао да је дошло до повреде члана 6. Конвенције због неизвршења извршних пресуда и спорости која карактеристише поступак доношења одлука у овом предмету.

Б) Издвојено мишљење судије Serhides

Судија Serhides је истакао да се не слаже са одлуком да нема повреде члана 6. став 1. Конвенције и члана 8. Конвенције у овом предмету.

Судија је сматрао да српски правни оквир у целини није, у односу на чињенице предмета, обезбедио механизам за одвраћање или методе за извршење решења о виђању са децом и вршењу родитељских права и кажњавање њиховог непоштовања или непридржавања.

Према српском грађанском праву, извршни суд није могао наложити меру лишења слободе туженом, чак ни најкраћу, пошто такве казне нису прописане грађанским правом. Према томе, суд који је донео решења о виђању са дететом и вршењу родитељског права није имао делотворна средства да их спроведе.

Судија је истакао да, одредбе члана 192. Кривичног законика, иако одвраћајуће природе, нису заправо одвратиле туженог, пошто је тужилац одустао од кривичног гоњења туженог, а подноситељки представке је остављено да сама води кривично гоњење.

Предузете мере извршења морале су остати узалудне, у датим околностима, без расположивости прецизних одредби за спречавање непоштовања судских одлука.

С обзиром на све наведено, судија је закључио да српски правни систем или оквир у целини, суочивши се са питањем извршења решења у питању, није био делотворан, пошто није обезбедио одговарајући и благовремен одговор у оквиру обавезе државе према члану 6. став 1. и члану 8. Конвенције. Тужена држава је посебно пропустила да обезбеди делотворан правни систем и механизам и да предузме све неопходне мере ради заштите права подноситељке представке и детета према горе наведеним одредбама Конвенције.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ