Српски ћирилица Srpski latinica

 

ПРЕСУДА ВЕЛИКОГ ВЕЋА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ ВУЧКОВИЋ И 29 ДРУГИХ ПРОТИВ СРБИЈЕ

У уторак 25. марта 2014. године Велико већа Европског суда за људска права објавило је пресуду у предмету Вучковић и други подносиоци представке против Србије. Велико веће је закључило да подносиоци представки нису искористили све правне лекове које су имали на располагању због наводне дискриминације, односно у вези са наводним повредама члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (забрана дискриминације), члана 1. Протокола бр. 1 (право на мирно уживање имовине) и члана 1. Протокола бр. 12 уз Конвенцију (општа забрана дискриминације).

Чињенично стање:

Предмет се односи на исплату дневница резервистима који су били ангажовани у Југословенској војсци за време НАТО интервенције у Србији од марта до јуна 1999. године. Свих тридесет подносилаца представке су држављани Србије, који углавном живе у нишкој области (Србија). Сви они су били мобилисани од стране Југословенске војске за време НАТО интервенције у Србији. На основу тога су имали право на дневнице у периоду од марта до јуна 1999. године. После демобилизације Влада Србије је наводно одбила да изврши своју обавезу према резервистима, укључујући и подносиоце представке. Резервисти су организовали серију јавних протеста, а после дужих преговора, 11. јануара 2008. године Влада је закључила Споразум са групом резервиста који имају пребивалиште на територији општина Куршумлија, Лебане, Бојник, Житорађа, Дољевац, Прокупље и Блаце. Закљученим споразумом гарантовано им је да ће им део дуговања бити плаћен у шест месечних рата. Поменуте општине изабране су због статуса неразвијеног подручја. Подносиоци представке, као и сви остали резервисти који су имали пребивалиште ван поменутих општина нису имали  никаква права по основу наведеног споразума. Подносиоци представке, који нису имали пребивалиште у овим општинама, поднели су тужбе парничном суду у Србији, са захтевом за исплату дневница тврдећи да су дискриминисани.  Ослањајући се на члан 1. Протокола број 1 (заштита имовине), члан 14. (забрана дискриминације) и члан 1. Протокола број 12 (општа забрана дискриминације), подносиоци представке жалили су се на дискриминацију у вези са исплатом предметних дневница.

У пресуди већа од 28. августа 2012. године Европски суд је утврдио, да није било повреда члана 6. став 1. Конвенције због различите праксе домаћих судова, али да је дошло до повреде члана 14. у вези са чланом 1. Протокола број 1. Европски суд је утврдило да није било „објективног и оправданог објашњења“ да подносиоци представке буду другачије третирани само на основу пребивалишта.

Влада је 26. новембра 2012. године затражила да се предмет упути Великом већу Европског суда према члану 43. (обраћање Великом већу), а веће је 11. фебруара 2013. године усвојило тај захтев.

Дана 15. маја 2013. године одржана је расправа пред Великим већем Европског суда за људска права.

Пред Великим већем је разматрано да ли су подносиоци представки били дискриминисани односно да ли  је дошло до повреда члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, члана 1. Протокола бр. 1 и члана 1. Протокола бр. 12 уз Конвенцију.

Размотривши чињенице предмета и законски оквир Европски суд је истакао да су подносиоци имали на располагању различита правна средства којима су могли да траже заштиту својих права. Наиме, Европски суд примећује да је према члановима 199. и 200. Закона о облигационим односима „резервиста“ који је служио у војсци у периоду између марта и јуна 1999. године могао да покрене поступак пред парничним судовима против органа Тужене државе и да, под одређеним условима, тражи накнаду штете на име неисплаћених  дневница (према Правилнику о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије). Такође је било могуће да се оспори свака дискриминаторна пракса у вези са тим исплатама према члану 21. Устава. Од  7. априла 2009. године  жртва дискриминације може се, осим тога, позвати и на члан 43. Закона о забрани дискриминације, који прописује  различите облике судске заштите. Европски суд је установио да су парнични судови имали потпуну надлежност да одлучују о предметним потраживањима. Наиме, у одређеном броју сличних предмета у којима захтеви нису били застарели, првостепени и жалбени судови широм Србије  усвајали су их у периоду од 2002. године до почетка марта 2009. године. У том смислу, Европски суд је сматрао да је у датом  тренутку жалба парничним судовима представљала делотворан правни лек у сврхе члана 35. став 1. Конвенције.

У пресуди Великог већа подвлачи се принцип супсидијарности и између осталог, истиче да је обавеза држава потписница да осигурају поштовање основних људских права и слобода на домаћем нивоу. Наглашава се да сваки подносилац представке пре обраћања Европском суду мора исцрпети домаће правне лекове у вези са притужбама које истиче у погледу повреда права заштићених Конвенцијом. То подразумева и да се морају поштовати формални захтеви и рокови који су прописани домаћим правом.

У предметном случају, подносиоци представки су поднели тужбу домаћем суду против Тужене државе 26. марта 2009. године позивајући се да им према важећим војним прописима нису биле исплаћене дневнице. При томе, подносиоци представки се нису позвали на дискриминацију у смислу члана 21. Устава, или на одредбе члана 14. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 12 уз Конвенцију. Они се нису позвали ни на Закон о забрани дискриминације који је ступио на снагу 7. априла 2009. године, убрзо после подношења тужбе. Европски суд је узео у обзир да је првостепени суд 8. јула 2010. године, одбио тужбени захтев и у образложењу између осталог закључио да иако је потраживање основано оно се мора одбити као застарело, на основу члана 376. став 1. Закона о облигационим односима. Европски суд је такође подсетио да је питање интерпретације домаћег права ствар националних власти, што је констатовано и у ранијој пресуди Већа у овом предмету.

Европски суд даље примећује да су се подносиоци представки обратили Уставном суду на основу чланова 32. и 36. Устава и члана 6. Конвенције, тврдећи да је пракса домаћих судова у вези са питањем рока застарелости, различита. Међутим, подносиоци представки нису пред Уставним судом поставили питање дискриминације, па је разумљиво да Уставни суд није разматрао ово питање. Европски суд је детаљно разматрао питање делотворности уставне жалбе и закључио да када правни системи предвиђају уставну заштиту основних права и слобода, онај који се притужује на повреду тих права мора покушати да оствари њихову заштиту пред домаћим судовима (видети одлуке Уставног суда Уж. 460/08, Уж.2293/10, Уж.2901/10, 2289/09 и 2886/10).

Разматрајући да ли у случају подносилаца представки постоји неки посебан разлог због кога они нису имали обавезу да искористе домаће правне лекове, Европски суд, између осталог, примећује да нема убедљивог објашњења зашто су они своје тужбене захтеве поднели тек 2009. године иако је питање „ратних дневница“ датира још из 1999. године.

Европски суд закључује да узимајући у обзир све околности случаја нема посебних разлога због којих би подносиоци били поштеђени захтева да исцрпе домаће правне лекове у складу са правилима и процедурама домаћег права. Наиме, да су тако поступили, то би дало прилику домаћим судовима да утврде да ли је питање спорних радњи или пропуста домаћих државних органа било у складу са Конвенцијом.

У том смислу, Европски суд је већином од 14 према 3 усвојио претходни приговор Владе у вези са притужбама поводом наводне дискриминације. Сходно томе, Европски суд није разматрао основаност притужби.

Вучковић и други подносиоци представке против Србије - енглески

Вучковић и други подносиоци представке против Србије - српски

 

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ