Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда Зорица Јовановић против Србије (представка бр. 21794/08)

Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 26. марта 2013. године објавио пресуду у предмету Зорица Јовановић против Србије. Суд је утврдио да је представка допуштена, да је дошло до повреде права на породични живот из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту Конвенција), те да није неопходно да разматра наводне повреде члана 13. Конвенције.

Суд је обавезао Републику Србију да исплати подноситељки представке у року од три месеца од датума када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе у динарској противвредности:

10.000 евра (десет хиљада евра), плус порез који се може платити, на име нематеријалне штете;

1.800 евра (хиљаду осам стотина евра), плус порез који подноситељка представке може платити, на име трошкова;

Правоснажност пресуде наступа, у смислу члана 44 став 2 Конвенције када странке изјаве да неће захтевати да се предмет изнесе пред Велико веће Суда, када колегијум одбије захтев за обраћање Великом већу и у сваком случају по протеку три месеца после доношења пресуде (овде 26. јуна 2013. године).

У смислу члана 46. Конвенције Суд је обавезао Републику Србију да спроведе и одређене мере опште природе, односно да у року од једне године од наступања правноснажности пресуде предузме одговарајуће мере у циљу установљавања механизма који би омогућио свим родитељима у сличним ситуацијама да добију одговарајуће одговоре и накнаду. При томе, независно тело са одговарајућим овлашћењима би требало да надзире овај процес, у коме би могли да буду дати веродостојни одговори у вези са судбином сваког детета, као и да се понуди одговарајућа накнада.

 

Чињенице предмета

Овај предмет се односи на ткзв. случајеве „нестале новорођенчади“. Наиме, подноситељка представке је тврдила да је њено дете 72 сата после порођаја (1983. год.) није преминуло, већ да јој је било противправно одузето за време њеног боравка у Здравственом центру у Ћуприји. Имајући у виду да обдукциони налаз никада није добила, као ни тело детета, подноситељка представке је поднела кривичну пријаву Општинском јавном тужилаштву у Ћуприји. Надлежно тужилаштво је одлучило да нема места кривичном гоњењу. Наиме, подноситељка представке је поднела кривичну пријаву тек 7. јула 2003. године, а Општинско јавно тужилаштво у Ћуприји је одбацило кривичну пријаву 15. октобра 2003. године јер није било доказа да је њен син преминуо 31. октобра 1983. године. Суд примећује да није било никаквог додатног образложења нити назнака да су обављене било какве претходне истражне радње.

Током 2002. године, а затим и 2007. године Општина Ћуприја је потврдила да је дете подноситељке било уписано у матичну књигу рођених, али не и у матичну књигу умрлих.

Медицински центар у Ћуприји је на захтев Зорице и Видака Јовановића (супруг подноситељке), доставио копије порођајног протокола и протокола умрлих. У протоколу је уписано „exitus non sigmata“, односно да је наступила смрт без индикација узрока. Отпусна листа са епикризом, историја болести мајке, протокол порођаја, историја болести детета, дечији протокол, протокол умрлих, захтев за обдукцију, потврда о смрти,  нису достављени јер ова установа овом документацијом не располаже због уништења дела документације Службе гиникологије и акушерства у поплави.

Суд је имао у виду Извештај Народне Скупштине од 14. јула 2006. – Извештај о раду анкетног одбора образованог ради утврђивања истине о новорођеној деци несталој из породилишта у више градова Србије, Извештај заштитника грађана о случајевима ткзв. „несталих беба“ са препорукама од 29. јула 2010. године, Извештај о раду радне групе за израду предлога закона ради стварања формално-правних услова за поступање надлежних органа по пријавама о нестанку новорођене деце из породилишта упућен Народној скупштини 28. децембра 2010. године, као и релевантне одредбе Устава РС (члан 34.), релевантне одредбе кривичних закона, Закона о облигационим односима и Закона о здравственој заштити.

 

Допуштеност представке

У одбрани Републике Србије се пре свега указивало на временску ненадлежност Суда у предметном случају. Наиме, истакнуто је да је за установљење временске надлежности Суда од суштинског значаја идентификовати, у сваком одређеном предмету, тачно време наводног кршења при чему треба узети у обзир и чињенице на које се подносилац представке жали и обим права Конвенције за које се тврди да је било прекршеноИз чињеница предмета се може утврдити да је дете подноситељки наводно узето више од 20 година пре ступања Конвенције на снагу у односу на Тужену (31. октобар 1983. године). Даље, подноситељка представке (њен супруг) поднела је кривичну пријаву 10. јануара 2003. године. Ова пријава одбачена је 15. октобра 2003. године од стране Јавног тужилаштва, а подноситељка представке (тј. њен супруг) је обавештена да је могла да покрене кривични поступак на сопствени предлог. Дакле, све чињенице које чине наводно мешање нису у оквиру Конвенције ratione temporis, која је ступила на снагу 3. марта 2004. године у односу на Републику Србију.

Међутим, Суд је сматрао да су случајеви нестанка лица (иако овде није утврђено да је реч о нестанку) специфичан феномен који карактерише трајна неизвесност и недостатак информација или чак намерно заташкавање чињеница о томе шта се заиста догодило. Нестанак није „тренутни акт“, па се у том смислу позитивна обавеза државе протеже све дотле док се не утврди судбина одређеног лица. У том смислу, Суд је сматрао да пропуст државе да омогући подноситељки представке да добије коначну и/или веродостојну информацију у вези са судбином њеног сина, траје до данас. Притужбе подноситељке представке се односе на трајну ситуацију, па се примедбе државе у вези са временском ненадлежношћу морају одбацити.

У одбрани је такође посебно истакнуто да је представка недопуштена због протека рока од 6 месеци према члану 35. Конвенције, с обзиром да је подноситељка поднела представку 4 године после одбацивања њене кривичне пријаве. Наиме,  чланом 35. став 1. Конвенције је прописано да се Суд може бавити неким случајем ако је он достављен Суду у року од шест месеци од датума правоснажне одлуке у процесу исцрпљења домаћих правних средстава. Циљ рока од шест месеци је да унапређује правну сигурност, тиме што осигурава да ће се предмети који покрећу питања према Конвенцији решавати у разумном року и да се одлуке из прошлости неће непрестано оспоравати. Рок од шест месеци тече од доношења правоснажне одлуке у процесу исцрпљивања домаћих правних лекова. Када је на почетку, међутим, јасно да делотворно правно средство није доступно подносиоцу представке, овај рок тече од датума окончања поступка или мера на које се жали, или од датума сазнања о том поступку или о његовом дејству

 Иако Суд у принципу прихвата да се представке могу одбацити као неблаговремене у случајевима претераног или необјашњивог кашњења подносилаца када су схватили или могли да схвате да истрага није покренута или да је неефикасна, те да  нема реалних изгледа да ће делотворна истрага бити спроведена у будућности,  Суд је сматрао у конкретном случају је подноситељка могла да очекује решавање суштинских правних и фактичких питања у вези са њеним притужбама. Наиме, мора се узети у обзир да је Народна скупштина усвојила Извештај Анкетног одбора 14. јула 2006. године, који је између осталог, садржао препоруку да се размотре измене релевантних закона. Такође, локални медији су објавили изјаву Председника скупштине16. маја 2010. године да ће бити формирана радна група са циљем да се одговори на захтеве родитеља у случајевима „несталих  беба“. У Извештају Заштитника грађана од 29. јула 2010. године такође се указује да родитељи имају право да сазнају стварну судбину своје деце и препоручује се усвајање lex specialis који би то омогућио.

Сви ови акти су по мишљењу Суда, били довољни да створе код подноситељке оправдано очекивање у вези са одговарањем на њене притужбе, све до извештаја радне групе од 28. децембра 2010. године када је постало очигледно да до таквог одговора неће доћи.

Коначно, у вези са допуштеношћу у одбрани је указано и на могућност подноситељке да поднесе тужбу у парничном поступку у вези са повредом права на породични живот, али је Суд оценио ову могућност као недолотворну, сматрајући да је на овај начин подноситељка могла само да евентуално добије одређену накнаду, али не и „информацију о стварној судбини њеног сина“.

 Имајући у виду све наведено, Суд је одбацио примедбе државе у погледу допуштености представке.

 

Основаност

У погледу основаности представке Суд је указао да је суштина члана 8. Конвенције заштита појединца од арбитрерног мешања јавних власти. Суд је подсетио и на позитивну обавезу државе, која између осталог обухвата и делотворност истражних поступака у вези са правом на породични живот.

Суд је приметио да у конкретном случају, тело сина подноситељке представке никада није предато породици, да узрок смрти никада није био утврђен, да подноситељка никада није добила извештај о аутопсији нити је обавештена где је њен син наводно сахрањен, а његова смрт никада није званично уписана. Кривична пријава је одбачена без одговарајућег разматрања и подноситељка до данас нема веродостојну информацију о томе шта се десило са њеним сином.

Суд такође указује да су државни органи сами потврдили у више наврата, после ступања Конвенције на снагу: а) да су током 1980-их постојали озбиљни недостаци у погледу законске регулативе и одређених процедура пред различитим државним органима и у здравственим установама; б) није било јасних правила у погледу поступања у ситуацијама када дође до смрти новорођенчета у болници; в) преовладавајуће мишљење је било да родитељи треба да буду поштеђени сахрањивања новорођенчади, због чега је могуће да су неки били намерно онемогућени да то ураде; г) ова ситуација оправдава сумње и бригу родитеља у вези са питањем шта се заиста десило са њиховом децом, и не може се искључити могућност да те бебе нису заиста незаконито одузете; д) одговор државе у периоду између 2006 и 2010. је био неодговарајући, и ђ) стога родитељи имају право да сазнају шта је стварна судбина њихове деце.

Коначно, Суд је указао и да  у међувремену, усвојени нови прописи и правила, могу имати утицаја само за убудуће, док практично ништа није понуђено оним родитељима, који и даље трпе због спорних догађаја из прошлости, укључујући и подноситељку.

 

КОМЕНТАР

С обзиром на природу повреде, јасно је да у погледу основаности представке не може бити изнета аргументација која би оправдала претерано дуго стање неизвесности подноситељке представке, као и свих родитеља у сличним ситуацијама. И сама Народна скупштина, као и заштитник грађана недвосмислено су указали на различите пропусте у погледу одговарајућих процедура, као што је то уочио и Суд.

Међутим, у погледу допуштености представке чини се да је Суд у вези са применом рока од 6 месеци врло широко тумачио ово правило, сматрајући да је очекивање подноситељке да ће добити одређене одговоре, на основу извештаја Анкетног одбора Народне скупштине из 2006. године, било оправдано и разумно. Иако је кривична пријава поднета 20 година после спорног догађаја, одбачена 2003. године, Суд је сматрао да је у околностима овог предмета представка поднета 2008. године, била благовремена.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ