Српски ћирилица Srpski latinica

 

Приказ пресуде Бољевић против Србије, представка број 47443/14

I – Увод

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Европски суд) је 16. јуна 2020. године у предмету Бољевић против Србије, представка број 47443/14, у седмочланом већу, једногласно донео пресуду којом је утврдио да је подносиоцу повређено право на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).

Подносилац се у представци коју је поднео Европском суду у јуну 2014. године, ослањајући се на члан 8. Конвенције, жалио да му је ускраћена могућност да докаже своје порекло путем ДНК анализе, јер су редовни судови 2012. године, због наступања застарелости, одбили његов предлог за понављање поступка за утврђивање очинства који је правноснажно окончан седамдесетих година прошлог века.

II - Околности случаја

Подносилац представке је све до 2011/12 године сматрао да је неспорно да је његов биолошки отац господин А.

Међутим, током оставинског поступка након смрти А, подносилац је сазнао за правноснажну пресуду Окружног суда у Зрењанину из 1971. године којом је утврђено да А није његов биолошки отац (по тужби А за утврђивање очинства). Окружни суд у Зрењанину и тадашњи Врховни суд Војводине су овакав закључак донели на основу изјава сведока о томе када су се А и мајка подносиоца упознали.

Подносилац и његова мајка су у јануару 2012. године поднели Вишем суду у Зрењанину предлог за понављање правноснажно окончаног поступка утврђивања очинства из 1971. године. У предлогу су посебно истакли: да је подносилац за пресуду из 1971. године сазнао тек 2011 године; да у време доношења пресуде није било могуће ДНК теститање, што је сада по налогу суда могуће; да је у матичним књигама А све време уписан као отац подносиоца.

Виши суд у Зрењанину је 9. јануара 2012. године одбацио предлог подносиоца као неблаговремен. Апелациони суд у Новом Саду је крајем јануара 2012. године одбио жалбу подносиоца и потврдио првостепено решење. Образлажући своје одлуке, надлежни судови су истакли да се на основу нових чињеница предлог за понављање поступка може поднети у року од пет година од правноснажности пресуде, који рок је у конкретном случају истекао још 1977. године. Апелациони суд у Новом Саду је у свом образложењу додао да је ирелевантна чињеница да је подносилац за пресуду из 1971. године сазнао недавно, јер је током поступка чије понављање тражи имао законског заступника.

Подносилац је против поменутог решења Апелационог суда у Новом Саду поднео Уставном суду уставну жалбу, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава. Уставни суд је 4. фебруара 2014. године донео решење Уж-2082/2012 којим је одбацио уставну жалбу подносиоца. Уставни суд је констатовао да се оспорени акт, ratione materiae, не може довести у везу са повредом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. У односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је  указао да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству пред органом више инстанце испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка. Како је подносилац имао и искористио право на жалбу против првостепеног решења, Уставни суд је његову уставну жалбу и у овом делу одбацио.

III - Прихватљивост

Приликом разматрања прихватљивости представке, Европски суд је најпре оценио да питање које је покренуто у представци, а које се односи на утврђивање очинства, потпада под оквир члана 8. Конвенције, тако да је надлежност Европског суда ratione materiaе неспорна.

Европски суд је потом оценио да подносилац није био дужан да исцрпи правни пут обештећења на који је указала Република Србија, уз напомену да би свој став о овом питању могао преиспитати у будућим случајевима. Наиме, Република Србија је истакла приговор неисцрпљивања домаћих правних средстава, заступајући став да је подносилац представке пропустио да поднесе парничну тужбу за утврђивање очинства на основу члана 55. Породичног закона, с обзиром да подношење исте није везано за рок. Такође, Република Србија се позвала на став Европског суда из пресуде Јевремовић против Србије (број 3150/05, став 101, од 17. јула 2007. године) у коме стоји да је „грађанска парница једини пут којим је прва подноситељка представке могла утврдити да ли је тужени њен биолошки отац или не“.

Међутим, Европски суд је истакао да Република Србија није успела да докаже делотворност овог правног средства у случајевима сличним случају подносиоца представке, односно да није доставила судску праксу која доказује да се парничном тужбом може утврдити идентитет биолошког родитеља помоћу поступка ДНК тестирања без обзира на постојање коначне судске одлуке о истом питању, а која је донета пре више деценија (видети став 38. пресуде Бољевић). У том смислу, Европски суд је истако да се не може успоставити аналогија са случајем Јевремовић и одбио је овај приговор Републике Србије.

Коначно, Европски суд је одбио и приговор Републике Србије да подносилац представке није правилно искористио уставну жалбу као делотворно домаће правно средство, јер је у уставној жалби истакао само повреду права на правично суђење и права на правно средство и то на крајње уопштен начин, не доводећи у везу садржину ова два права са околностима конкретног случаја.

Европски суд је заузео став да је подносилац пред Уставним судом прећутно изнео притужбу коју је потом поновио и у представци, јер је у уставној жалби, поред осталог, навео да му је ускраћено право да утврди прави идентитет свог биолошког оца уз помоћ ДНК теста, а што је у супротности са Конвенцијом. У том смислу, Европски суд је указао да Устав у члану 18, између осталог, утврђује „непосредну примену“ људских права зајемчених „потврђеним међународним уговорима и законима“ (видети став 39. пресуде Бољевић).

 IV - Основаност

Приликом разматрања основаности представке, Европски суд је истакао да је пред њим постављено питање да ли је Тужена држава, бавећи се покушајем подносиоца представке да утврди идентитет свог биолошког оца помоћу ДНК тестирања, испунила своје позитивне обавезе из члана 8. Конвенције.

Европски суд је најпре утврдио да је одбијање домаћих судова да понове правноснажно окончан парнични поступак из седамдесетих година било у складу са законом и да нема доказа о арбитрерности у образложењима првостепеног и другостепеног суда.

Европски суд је даље утврдио да је ово одбијање тежило легитимном циљу - заштити правне сигурности и права других. Тачније, Европски суд је оценио да законом прописани рокови за понављање правноснажно окончаног поступка имају за циљ да заштите интересе наводних очева од старих захтева и да спрече могућу неправду уколико би се од судова захтевало да утврђују чињенице које су се одиграле пре много година.

Оцењујући да ли је Република Србије успоставила правичну равнотежу између супротстављених права и интереса (интереса појединца у односу на интерес заједнице у целини, као и супротстављених приватних интереса), Европски суд је пре свега подсетио: на општа начела која се примењују (ст. 50. до 53. пресуде Бољевић); на чињеницу да се израз „сви“ у члану 8. Конвенције односи и на дете и на потенцијалног оца; да избор начина на који се обезбеђује поштовање права из члана 8. Конвенције у начелу спада под поље слободне процене државе.

Европски суд је полазећи од општих принципа закључио да очување правне сигурности, само по себи, није довољан основ да се подносиоцу ускрати право да открије истину о свом пореклу и о битном аспекту свог личног идентита, посебно имајући у виду специфичне околности његовог конкретног предмета и значаја који је за њега имао. Став је Европског суда да домаће законодавство није омогућило да се узму у обзир релевантни елементи специфичне ситуације у којој се нашао подносилац представке или да се успостави равнотежа релевантних интереса (ст. 50. и 51. пресуде  Бољевић), а да домаћи судови, због истека законом предвиђених рокова нису били у могућности да суштински разматрају захтев подносиоца представке. Европски суд је указао да није у стању да прихвати аргумент Владе да је подносилац представке требало да поднесе нову парничну тужбу на основу члана 55. Породичног закона, скрећући пажњу и на околност да „у спису предмета нема назнака какав би био положај породице покојника у вези са ДНК тестирањем, док Суд не жели да спекулише о овој конкретној тачки“.

Имајући у виду специфичне околности случаја, Европски суд је нагласио да у зависности од конкретних околности, он може да донесе различите закључке у сличним предметима, под условом да су у складу са општим начелима изнетим у ст. ст. 50. до 53. пресуде Бољевић пресуде Бољевић.

V - Накнада штете

Европски суд је пресудио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права само по себи довољно правично задовољење за нематеријалну штету коју је претрпео подносилац.         

Доносећи овакву одлуку, Европски суд је, поред осталог, имао у виду да је чланом 426. Закона о парничном поступку из 2011. године прописано да се парнични поступак може поновити уколико Европски суд донесе пресуду „у којој је утврђена повреда људског права која је могла бити од утицаја на доношење повољније одлуке у поступку“.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ