Српски ћирилица Srpski latinica

 

Приказ пресуде Поповић и други против Србије, представка број 26944/13 и три друге

I – Увод

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Европски суд) је 30. јуна 2020. године објавио пресуду седмочланог већа у предмету Поповић и други против Србије, представка број 26944/13 и три друге, којом је утврдио да није било повреде забране дискриминације из члана 14. Конвенције, у вези са чланом 1. Протокола број 1. уз Конвенцију.

Подносиоци су се притуживали да су као „цивилни инвалиди“ дискриминисани у погледу права на мирно уживање имовине, а имајући у виду да домаће законодавство „војним инвалидима“ са истим степеном инвалидитета пружа новчана давања у укупном износу који је до пет пута већи, а што подразумева право на додатак за негу и помоћ другог лица у већем износу и личну инвалиднину и ортопедски додатак, на које „цивилни инвалиди“ уопште немају право.

 

II - Околности случаја

Подносиоци представки су лица са инвалидитетом, потпуно зависна од употребе инвалидских колица, која су задобила инвалидитет несрећним случајем, и то: први подносилац, падом са висине; други и трећи подносилац, у саобраћајној несрећи; четврти подносилац, у несрећи за време пуцњаве ватреним оружјем.

Подносиоцима је у поступку пред домаћим органима утврђен инвалидитет у степену од 100% и по том основу им је утврђено право на додатак за негу и помоћ другог лица у увећаном износу.

Сви подносиоци су поднели тужбе Општинском суду у Новом Саду против Републике Србије - Министарства рада, запошљавања и социјалне политике са захтевом за накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед дискриминације у односу на „војне инвалиде“, који добијају многоструко већи додатак за негу и помоћ другог лица од њих, како и социјална давања која подносиоци као „цивилни инвалиди“ уопште не добијају (лична инвалиднина и ортопедски додатак). Њихове тужбе су правоснажно одбијене са образложењем да пружање већих социјалних давања једној категорији лица са инвалидитетом не представља дискриминацију, имајући у виду широко право државе да одлучује о питањима социјалне политике.

Након правоснажног окончања поступка, сви подносиоци су изјавили уставне жалбе Уставном суду са идентичном притужбом о дискриминацији, међутим, њихове уставне жалбе су одбачене.

 

III - Прихватљивост

Приликом разматрања прихватљивости представки, Европски суд је најпре оценио да предметне притужбе, а које се односе на наводну дискриминацију у вези са правом на мирно уживање имовине, потпадају под оквир члана 14. Конвенције у вези са чланом 1. Протокола број 1. уз Конвенцију, тако да је надлежност Европског суда ratione materiaе неспорна.

Тужена Република Србија је, поред осталог, истакла приговор да су подносиоци пропустили да у складу са чланом 168. став 2. Устава исцрпе иницијативу за оцену уставности и законитости, као делотворно правно средство у околностима конкретног случаја, с обзиром да су притужбе подносилаца апстрактне природе и да указују на неусаглашеност домаћег законодавства са Конвенцијом. Тужена је у том погледу истакла да су подносиоци морали да искористе иницијативу за оцену уставности и законитости уместо уставне жалбе, која се у складу са чланом 170. Устава може поднети само против појединачних аката и радњи.

Одлучујући о наведеном приговору, Европски суд је пошао од чињенице да се уставна жалба у начелу има сматрати делотворним правним средством у правном систему Републике Србије, као и да би било претерано очекивати од подносилаца да након парничног поступка и уставне жалбе искористе још један правни лек. Поред тога, Уставни суд је након пријема уставних жалби подносилаца могао да покрене поступак за оцену уставности и законитости на сопствену иницијативу.

Европски суд је одбацио и приговор Републике Србије о неблаговремености представки, након чега је прешао на разматрање основаности притужби.   

 

IV - Основаност

Пресудом је констатовано да би према редовном току ствари најпре било потребно испитати да ли се подносиоци, као „цивилни инвалиди“, налазе у упоредивој или релативно сличној ситуацији као „војни инвалиди“. Међутим, имајући у виду специфичне околности овог предмета, Европски суд је сматрао да није неопходно заузети чврст став по овом питању, с обзиром да је различито поступање према двема категоријама лица са инвалидитетом свакако имало објективно и разумно оправдање.

Европски суд је, наиме, прихватио наводе Републике Србије да се различито поступање Државе према двема категоријама лица са инвалидитетом треба сматрати оправданим због разлике у начину настанка инвалидитета. Наиме, „војни инвалиди“ су лица која су задобила инвалидитет вршећи војну дужност, а што подразумева изложеност већем ризику, док код „цивилних инвалида“ (у коју групу спадају и подносиоци) инвалидитет настаје услед несреће, здравственог обољења или услед радњи трећих лица. Такође, „војни инвалиди“ би у парничном поступку тешко могли да остваре накнаду штете због претрпљеног инвалидитета, док наведена изложеност „војних инвалида“ већем ризику подразумева и моралну обавезу на страни државе.

Европски суд је, поред наведеног, имао у виду да домаће законодавство пружа „цивилним инвалидима“ низ других права, која „војни инвалиди“ немају, што указује на постојање мање разлике у поступању државе према двема категоријама лица са инвалидитетом, него што се то наводи у представкама.

У образложењу пресуде се даље наводи да су домаћи органи у принципу у бољем положају од међународног судије да оцене шта је у најбољем јавном интересу по питању општих мера економске и социјалне политике, и то због непосредног знања о свом друштву и његовим потребама. У том смислу, Европски суд ће по правилу поштовати избор законодавног органа, осим ако је исти „очигледно без разумног основа“.

Европски суд је, у складу са свиме наведеним, стао на становиште да избор српског законодавца у погледу висине социјалних давања за „цивилне“ и „војне инвалиде“ није био „без разумног основа“, односно да је различито поступање Тужене према двема категоријама лица са инвалидитетом у конкретном случају имало објективно и разумно оправдање. Према томе, пресудом је утврђено да није било повреде члана 14. Конвенције у вези са чланом 1. Протокола број 1. уз Конвенцију.

Одлука о основаности је донета већином гласова свих судија чланова седмочланог већа, и то тако што је пет судија гласало за, а двоје судија против, са напоменом да су судије Ravarani и Schukking издвојиле сaгласно мишљење, док су судије Vehabović и Paczolay издвојиле мишљење у прилог става да је требало утврдити повреду Конвенције.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ