Српски ћирилица Srpski latinica

 

Приказ пресуде у предмету Драган Петровић против Србије, представка број 75229/10

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Европски суд) је 14. априла 2020. године донео пресуду у предмету Драган Петровић против Србије, представка број 75229/10.

Представка је поднета на основу члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и односи се на претрес стана подносиоца представке и узимање ДНК узорка од њега, при чему су обе радње обављене у пред-кривичном поступку. Наиме, подносилац представке се жалио да је претрес његовог стана извршен уз повреду његовог права на поштовање „дома“ и „приватног живота“, које је загарантовано чланом 8. Конвенције. Подносилац представке се даље жалио да је узимањем ДНК узорка од њега букалним брисом такође прекршено његово право на поштовање „приватног живота“ у смислу исте одредбе. Подносилац се притуживао и на повреду права из члана 6. став 3. тачка а) Конвенције.

Околности предмета

Дана 29. јула 2008. године истражни судија Окружног суда у Суботици је наредио претрес стана у којем је подносилац представке живео. У наредби је наведено да је иста издата на захтев службеника Полицијске управе у Суботици који су тврдили да ће претрес „вероватно“ резултирати запленом доказа релевантних за истрагу убиства. Истражни судија је прихватио ово образложење и прецизирао да се при претресу треба фокусирати на „предмете узете“ након убиства, а нарочито на „црну кожну јакну“, као и на „ципеле и друге предмете“ који би могли бити повезани са предметним злочином. У наредби је наведено да се приликом вршења претреса полицијски службеници морају придржавати одговарајућих одредаба Законика о кривичном поступку. На крају, посебном наредбом донетом истог дана уз навођење истих разлога, истражни судија је наложио да се изврши и претрес стана у којем је живела гђа Б.

Истога дана, 29. јула 2008. године, посебном наредбом, истражни судија је наложио и узимање узорка пљувачке од подносиоца представке за потребе вршења ДНК анализе. Судија је овластио полицију да узме од подносиоца представке или узорак пљувачке или узорак крви, и уз принуду уколико се подносилац буде опирао, а уз помоћ медицинских радника. У образложењу ове наредбе је наведено да је ДНК тест неопходан како би се упоредили ДНК подаци пронађени на месту злочина, тј. убиства, са ДНК профилом подносиоца представке. Исту наредбу, у односу на исто кривично дело и из истих разлога, требало је применити и на г. Д.

Дана 11. септембра 2008. године, истражни судија је обавестио Окружно јавно тужилаштво да у извештају од 28. августа 2008. године форензички вештаци нису нашли подударање између ДНК узорка подносиоца представке и биолошких трагова пронађених на месту злочина.

Поступак пред Уставним судом

Подносилац представке је 4. августа 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу тврдећи, између осталог, да је дошло до повреде његовог права на поштовање дома и приватног живота, позивајући се, поред осталог, на члан 8. Конвенције, као и на чл. 25. и 40. Устава Републике Србије.

Уставни суд је 14. октобра 2010. године донео одлуку којом је, поред осталог, одбио уставну жалбу подносиоца представке у односу на истакнуте повреде права из члана 40. Устава Републике Србије (у  делу који се односи на претрес стана) и из члана 25. Устава (у делу који се односи на узимање ДНК узорка). Конкретно, Уставни суд је стао на становиште да су истражни судија и полиција поступили у складу са Уставом и законом. Вероватноћа да ће бити откривени релевантни докази је оправдавала претрес и узимање ДНК узорка од подносиоца представке. Штавише, иако је констатовао да је током претреса био присутан само један сведок, Уставни суд је утврдио да су разлози које је истражни судија дао у оба случаја били адекватни, те да је налог за претрес био довољно прецизан. На крају, Уставни суд је истакао да је подносилац представке дао свој ДНК узорак по својој слободној вољи, али без позивања на члан 131. Закона о кривичном поступку.

Одлука Уставног суда је уручена подносиоцу представке 2. децембра 2010. године. 

Допуштеност

Влада је истакла да је Уставни суд у својој одлуци од 14. октобра 2010. године размотрио притужбу подносиоца представке у погледу узимања ДНК узорка у односу на члан 25. Устава (одредбом која се односи на забрану мучења и нечовечног или понижавајућег поступања). У тим веома специфичним околностима, Влада је навела да се уставна жалба не може сматрати делотворним домаћим правним леком у погледу притужбе подносиоца представке која се односи на његов „приватни живот“, јер је Уставни суд могао да испитује само наводне „повреде права загарантованих Уставом“. Према мишљењу Владе је овај део представке поднесен ван рока, односно након више од шест месеци од спорног узимања ДНК узорка од подносиоца представке 30. јула 2008. године.

Влада је даље тврдила да је подносилац представке требало да искористи делотворне домаће правне лекове предвиђене одговарајућим националним законодавством о заштити података и да би требало би да његова представка буде одбачена услед неисцрпљивања правних средстава.

Европски суд је нашао да би било превише формалистички тражити од подносиоца представке да користи правни лек који чак ни Уставни суд није тражио од њега да користи. Европски суд сматра да је уставна жалба била „делотворни правни лек“ у смислу члана 35. став 1. Конвенције и, према томе, онај који је за подносиоца представке био одговарајући за исходовање, при чему је јасно да делотворност правног лека не зависи од извесности повољног исхода по особу која тражи обештећење. Европски суд је указао на члан 18. Устава који утврђује непосредну примену зајемчених права и закључио да је стога Уставни суд могао да преиспитује притужбе подносиоца и по члану 8. Конвенције

Основаност

(i) У погледу претреса стана

Подносилац представке је тврдио да је наредба за претрес била нејасна и без одговарајућег образложења, док је сȃм претрес стана произвољно спроведен и записник о претресу произвољно сачињен. Даље је истакао да је таква пракса омогућила све врсте злоупотреба, иако у овом случају подносилац представке није „постао жртва“ било каквог „подметања/фабриковања доказа“. Подносилац представке није био означен као осумњичени у сȃмој наредби за претрес, у којој је само било наведено да претрес може довести до важних доказа у вези са злочином који се истражује.  Коначно, подносилац представке је тврдио да је само један сведок био присутан претресу стана, иако се према Законику о кривичном поступку захтева присуство два сведока, са чим се никада није сагласио.

У вези са наредбом за претрес стана, Европски суд је констатовао да се она односила на „црну кожну јакну“, као и на „ципеле и друге предмете“ који су повезани са злочином који се истражује и  да је сȃма полиција већ обавестила истражног судију да је заплена ципела била неопходна како би се извршило упоређивање истих са траговима који су пронађени на месту злочина, док је кожна јакна предмет који је узет након убиства. Стога је Европски суд оценио да се  предметна наредба за претрес не може сматрати нејасном. Тачније, чак и уколико изузмемо то да ли је било могуће да наредба буде уоквирена још прецизнијим условима, било је довољно да, у датим околностима, њен обим буде ограничен посебно споменутим предметима и упућивањем на предметни догађај; то је заузврат ограничавало дискреционо право полицијских службеника који су вршили претрес и који су овлашћени да заплене само предмете за које се могло сматрати да су потенцијално повезани са наводним кривичним делом. Европски суд је закључио да су разлози наведени у наредби били релевантни и довољни у околностима овог предмета.

У вези са наводом да је претресу стана присуствовао само један, а не два сведока, Европски суд је констатовао да је адвокат подносиоца представке потписао потврду о привременом одузимању предмета, као и записник о претресу стана на који није имао примедбе. Имајући у виду наведено, Европски суд је закључио да је „ометање дома“ подносиоца представке било „у складу са законом“, да је предузето зарад остваривања „легитимног циља“ и да је било „неопходно у демократском друштву“, дакле у складу са чланом 8. Конвенције. Стога је Европски суд у овом делу оценио да није било повреде члана 8 Конвенције.

(ii) У погледу узимања ДНК узорка од подносиоца представке

Европски суд  је оценио да узимања ДНК узорка од подносиоца представке није било „у складу са законом“ у смислу члана 8. став 2. Конвенције, јер би онда предметне домаће законске одредбе, између осталог, требале бити „предвидљиве у погледу [њихових] ефеката“ по подносиоца представке.

Европски суд је имао у виду да се у предметном случају наредба, којим се овлашћују полицијски службеници да узму узорак пљувачке подносиоца представке, не позива ни на једну посебну законску одредбу и да сȃм члан 131. ст. 2. и 3. тада важећег Законика о кривичном поступку предвиђа да је суд могао да наложи узимање узорка крви или спровођење „других медицинских поступака“ само под условом да се то сматрало медицински неопходним зарад утврђивања чињеница „од значаја“ за криминалистичку истрагу. Према томе, Европски суд сматра да није било посебне одредбе у наведеном члану Законика која се односила на узимање ДНК узорка. Такође, Европски суд је констатовао да приликом узимања ДНК узорка од подносиоца представке, а према подацима садржаним у списима предмета, органи Тужене државе нису начинили службени записник о предузетим истражним радњама, чиме није поштован захтев из члана 239. Законика о кривичном поступку.

На крају, Европски суд је, упоређујући релевантне одредбе Законика о кривичном поступку из 2001. године и Законика из 2011. године, констатовао да је одредбама члана 131. ст. 2. и 3. Законика из 2001. године, а који је био на снази у релевантно време, између осталог било прописано да се узорак крви може узети од, или се „друге медицинске радње“ могу предузети према било којој особи, уколико се то сматра медицински неопходним зарад утврђивања чињеница „од значаја“ за кривичну истрагу, чиме су такви поступци омогућавани у односу на потенцијално веома велику групу особа. Супротно томе, одредбе члана 140. ст. 1, 3. и 4. важећег Законика из 2011. године предвиђају да се букални брис може узимати само од осумњиченог или, како би се „елиминисала сумња у повезаност са кривичним делом“, од оштећеног или друге особе која се затекла на месту злочина. У тим околностима, Европски суд сматра да би било разумно претпоставити да је, усвајањем јасно детаљнијих одредби које се тичу узимања ДНК узорака у свом недавном Законику о кривичном поступку, држава имплицитно сȃма признала потребу за оштријим уређивањем овог питања у поређењу са претходно важећим законодавством у овој области.

Из наведеног је Европски суд закључио да мешање државе у „приватни живот“ подносиоца представке није било „у складу са законом“, те да је непотребно да се даље испитује да ли је ово мешање предузето у циљу остваривања „легитимног циља“ и да ли је било „неопходно у демократском друштву“, у смислу члана 8. Конвенције. Стога је Европски суд у овом делу утврдио да је дошло до повреде члана 8 Конвенције.

Наводна повреда члана 6 Конвенције

У својим писменим поднесцима од 21. марта 2015. године, поднетим након што је Влада обавештена о представци, подносилац је такође тврдио да му је ускраћено право да благовремено и детаљно буде обавештен од стране државних органа о чињеници да је сматран осумњиченим лицем у погледу одређеног кривичног дела, што је „супротно захтевима из члана 6. става 3 тачка (а) Конвенције“.

Европски суд је нашао да подносилац представке никада није покренуо ово питање на домаћем нивоу и овај део представке је одбацио на основу члана 35. ст. 1. и 4. Конвенције због неисцрпљивања домаћих правних лекова.

Европски суд је једногласно утврдио да није било повреде члана 8. Конвенције у погледу претреса дома подносиоца представке, а са шест гласова за и једним против да је дошло до повреде члана 8. Конвенције у погледу узимања ДНК узорка од подносиоца представке.

Штета

Европски суд је утврдио да се подносиоцу представке лично исплати износ од 1.500 евра на име накнаде нематеријалне штете и 1.200 евра на име накнаде трошкова поступка. Европски суд је одбио захтев да се наведени износи исплате адвокату подносиоца представке, будући да не постоји директно овлашћење од стране подносиоца представке о томе да је било какву надокнаду трошкова и издатака додељену њему лично неопходно платити господину Јухасу Ђурићу.

Издвојено мишљење судије MOUROU-VIKSTRÖM

Судија Mourou-Vikström се није сагласила са закључком већине да узимање узорка од подносиоца представке, за потребе анализе његовог ДНК профила, није било у складу са законом на основу тога што то није било предвидљиво.

Напоменуто је да је законска одредба која је била на снази у релевантно време - члан 131. ст. 2. и 3. Законика о кривичном поступку - предвиђала узимање узорка крви или друге медицинске радње, уз судско овлашћење, уколико је то било неопходно за утврђивање чињеница од значаја за кривичну истрагу и да законодавство у овој области иде и даље, предвиђајући да се те мере могу применити под присилом уколико дотична особа одбија сарадњу.

На основу ове одредбе и захтева јавног тужиоца, судија је наредио да се од подносиоца представке узме узорак пљувачке или алтернативно узорак крви, чак и силом уколико је то потребно. Подносилац представке је пристао на букални брис у присуству свог адвоката. Судија је, дакле, поступио у потпуности у складу са законом, који је по мом мишљењу био потпуно јасан и предвидљив. Закон је без сумње обухватио узимање узорка пљувачке за потребе ДНК идентификације, што представља кључни доказ у кривичним предметима и кључно средство истражитеља и истражних судија при утврђивању истине. Како се речи „друге медицинске радње“ могу уопште другачије тумачити тако да не обухватају ову врсту доказа? Према закону би било могуће узети само узорак крви; ово би, као и букални брис, омогућило да се одреди ДНК профил подносиоца представке. Међутим, судија је као приоритет наложио узимање букалног бриса, што представља методу која је мање инвазивна и мање непријатна за подносиоца. Према мишљењу судије Mourou-Vikström речи „друге медицинске радње“ несумњиво обухватају и узимање ДНК узорака и да једино ограничење у погледу медицинских радњи које се могу наложити је да исте не смеју нанети штету здрављу дотичне особе, а подразумева се да је узимање узорка безболно и да нема здравствених последица. То у потпуности спада у оквир закона.

Судија Mourou-Vikström је закључила да је јасно да је оспорена мера проистекла из налога које је инхерентно издао независни судија, и која није проузроковала непријатности за подносиоца представке. И на крају, није потребно посебно истаћи да су резултати ДНК теста омогућили брзо искључење доказа који су могли директно повезати подносиоца представке са злочином. Нови Законик о кривичном поступку изричито предвиђа да се букални брис може узети без пристанка дотичне особе. Услови под којима је узорак узет у конкретном случају су, према томе, такође компатибилни са новим кривично-правним правилима.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ