Српски ћирилица Srpski latinica

 

Салонтаји-Дробњак против Србије (36500/05)

Поводом представке Славка Салонтаји-Дробњака Европски суд за људска права 13. октобра 2009. године објавио је пресуду којом је утврдио две повреде члана 6 став 1 Европске конвенције о људским правима (правичност поступка за делимично лишење пословне способности и право на приступ суду у вези са враћањем потпуне пословне способности) и повреду члан 8 Конвенције (право на поштовање приватног и породичног живота).

Подносиоцу представке Суд је због учињених повреда досудио 12.000 евра на име правичне накнаде за нематеријалн штету и 3000 евра на име трошкова поступка, док је одбио остатак захтева за правичну накнаду (тражено 20.000 евра) и накнаду трошкова поступка (тражено 3.360 евра).

Такође, Суд је сматрао да није потребно да посебно испитује постојање повреде члана 13 Конвенције (право на делотворно правно средство), јер се наводи представке у том делу своде на повреду члана 6 став 1 Конвенције.

Приказ чињеница предмета

Први кривични поступак


У јуну 1996. године подносилац је претио генералном директору фирме у којој је био запослен ловачким ножем и гранатом ручне израде, али је доборовољно одустао од претњи. Због тога је касније оптужен за кривично дело угрожавање сигурности.

Током овог поступка подносилац је испитиван од стране два вештака медицинске струке који су утврдили да он има граничне поремећаје личности, али да није агресиван.

Општински суд у Врбасу је поводом наведене оптужбе огласио подносиоца кривим за угрожавање сигурности и изрекао му меру безбедности обавезно психијатријског лечења на слободи.

У периоду од 22. новембра 1996. године до 16. новембра 1998. године подносилац се редовно јављао на третман, а 16. новембра 1998. године ослобођен је ове обавезе.

Поступак за лишење пословне способности

Поступак за лишење пословне способности подносиоца представке покренут је по службеној дужности у марту 2002. године пред Општинским судом у Врбасу.(детаље о начину покретања поступка видети у ставу 19 пресуде).

Суд је у овом предмету одредио психијатријско вештачење подносиоца наводећи да је подносилац инволвиран у низ судских предмета, те да је број оваквих предмета у великом порасту, због чега је интерес суда да му се испита пословна способност, а на ту чињеницу указивали су и Окружни суд у Новом Саду и Врховни суд Србије.

О покретању овог поступка подносилац је обавештен на тај начин што га је Судско-медицински одбор Медицинског факултета у Новом Саду обавестио да треба да буде испитиван.

Подносилац је тада поставио следеће услове да би био испитиван: 1.  да буде унапред обавештен о идентитету вештака који ће га испитивати; 2. да му буде дата могућност да се изјасни да ли прихвата вештака или не; 3. његово испитивање требало би да се обави јавно, у судници; 4. цело испитивање би требало да буде снимано.

Судско-медицински одбор Медицинског факултета у Новом Саду обавестио је суд да су ови услови неприхватљиви.

Два друга вештака накнадно одређена од стране суда изнела су исто мишљење, док друга двојица нису били суду на располагању тј. нису били вољни да испитују подносиоца.

Општински суд је 28. јуна 2004. године одредио да подносилац буде подвргнут обавезном психијатријском испитивању и буде смештен у психијатријску установу не дуже од три месеца.

Подносилац и адвокат З.П., именован од стране Центра за социјални рад као привремени старалац подносиоца, поднели су обојица жалбу против ове одлуке.

Окружни суд је одбио ове жалбе и потврдио првостепену одлуку.

З. П. се притуживао у вези са тим председницима Општинског суда у Врбасу и Врховног суда, као и Центру за социјални рад, наводећи да је поступак незаконит, дуготрајан и да има утицаја на породицу подносиоца, да би 20. октобра 2004. године обавестио Центар за социјални рад да је одлучио да не буде више привремени старалац подносиоцу.

Центар за социјални рад је 25. новембра 2004. године обавестио Општински суд да ће подносилац иступати самостално у поступку.

Општински суд у Врбасу је одредио привођење подносиоца и његов смештај у психијатријску установу ради испитивања.

Подносилац је прихватио да буде испитиван у просторијама Института за психијатрију КЦ у Новом Саду, а по његовом захтеву, судија који поступа у овом предмету био је присутан његовом испитивању.

Институт је 24. децембра 2004. године закључио да подносилац пати од параноје и препоручио је ограничење његове пословне способности.

У јануару 2005. године је дао писано пуномоћје свом суседу С.Н. да га представља у поступку, због чега је он позван на следеће рочиште као пуномоћник подносиоца представке.

Суђење заказано за 7. фебруар 2005. године одложено је на захтев подносиоца.

На рочишту одржаном 22. фебруара 2005. године председавао је други судија. Подносилац такође није био присутан, јер се налазио у притвору поводом једног другог поступка који је вођен против њега (видети у наставку). Пуномоћнику подносиоца није било допуштено да присуствује расправи. Подносилац је био заступан од М.Г., правника из Центра за социјални рад, кога је именовао суд за пуномоћника подносиоца. Подносилац никада није срео М.Г. и није био упознат са његовим именовањем. На овом рочишту суд је одлучио да се подносиоцу ограничава пословна способност за учествовање у правним радњама, одлучивању о сопственом лечењу и располагању већим новчаним средствима.

Подносилац је 24. марта 2005. године изјавио жалбу против ове одлуке наводећи да је поступак спроведен незаконито, да му је пуномоћник одређен без његовог знања, а да лицу кога је он изабрао није било допуштено да га заступа, те да он није био присутан на рочишту на коме му је ограничена пословна способност.

Окружни суд у Новом Саду је одбио његову жалбу 12. маја 2005. године, а подносилац је ову одлуку примио 24. маја 2005. године.

Подносилац је 31. маја 2005. године изјавио ревизију, али је Врховни суд Србије ревизију одбио 28. фебруара 2006. године.

Други кривични поступак


По притужбама двоје судија који су поступали у предмету подносиоца, због угрожавања сигурности, подносилац је лишен слободе 9. фебруара 2005. године, након испитивања од стране истражног судије Окружног суда у Врбасу.

Истражни поступак против подносиоца покренут је 14. фебруара 2005. године, да би истражни судија дана 23. марта 2005.  године одредио да подносилац буде подвргнут психијатријском вештачењу.

У извештају лекара КПД болнице од 26. априла 2005. године, између осталог, се наводи „да је очигледно да је у време када је дело извршено подносилац имао идеје претеривања у односу на суд, судије и друга лица инволвирана у  поступак. Имајући у виду поремећену личност подносиоца његова способност да схвати значај својих поступака и да управља њима била је битно смањена (мада не и искључена).“

Подносилац је 9. маја 2005. године пуштен из притвора.

Општински суд у Бачкој Паланци осудио га је 16. маја 2006. године 6 месеци условно на три године, а изгледа да су жалбе подносиоца и његовог пуномоћника поднете 30. маја 2006. године односно 31. маја 2006. године одбијене од стране Окружног суда у Новом Саду.

Покушаји подносиоца да врати пословну способност


Подносилац је 7. јуна 2005. године покушао да покрене поступак за враћање пословне способности у потпуности, али су у Општинском суду у Врбасу одбили да приме његов поднесак са образложењем да такву његову радњу треба да одбори Центар за социјални рад, све док му се не именује старалац.

Центар за социјални рад је накнадно именовао И.С., сина подносиоца за његовог стараоца, па је он 25. августа 2005. године поднео Општинском суду у Врбасу предлог за враћање пословне способности подносиоцу.

Суд је овај предлог одбио 25. септембра 2005. године наводећи да није постојала сагласност Центра за социјални рад за предузимање такве радње, а Окружни суд у Новом Саду је 25. јануара 2006. године потврдио ову одлуку по жалби.

Подносилац је 3. априла 2006. године поднео захтев Центру за социјални рад тражећи покретање поступка за враћање пословне способности. Центар је 20. априла 2006. године одбио овај захтев са образложењем да због ограничене пословне способности подносилац наведени захтев није могао да поднесе лично. Против ове одлуке подносилац је изјаво жалбу Покрајинском секретаријату за здравство и социјалну политику, али је 5. јуна 2006. године његова жалба одбачена са образложењем да подносилац није могао лично да изјављује жалбу. Подносилац је 14. јуна 2006. године поднео нову жалбу.

И.С. је 8. јуна 2006. године Центру за социјални рад поднео нови захтев за враћање пословне способности подносиоцу, а следећег дана исти такав захтев поднео је и суду.

Изгледа да су оба захтева била игнорисана.

Центар за социјални рад је 10. јуна 2006. године је размотрио статус подносиоца, али је дошао до закључка да је садржај његових поднесак исти, осим што их сада потписује И.С.

Каснији захтеви подносиоца поднети током 2007. и 2008. године су одбацивани са истим образложењем (видети пресуду, ставови од 76. до 83.)

Иначе, Центар за социјални рад је 18. марта 2008. године именовао Т.М. за стараоца подносиоца, али је  11. августа 2008. године Т.М. разрешен ове дужности и   поново је за стараоца именован син подносиоца И.С.

Релевантне одредбе

Европски суд је указао на релевантне одредбе из Закона о браку и породичним односима (15 и 274 став 2), Породичног закона (12 ст. 1, 64, 125 ст. 3, 137, 138, 140, 147) и Закона о ванпарничном поступку (31-44), Кривичног законика и Закона о парничном поступку, а указао је и на релевантну препоруку Комитета министара Савета Европе државама чланицама од 23. фебруара 1999. године.

Приговор временске надлежности Суда

Република Србија је истакла да су се многе околности предметног случаја догодиле пре 3. марта 2004. године тј. момента када је Република Србија ратификовала Конвенцију.

Суд се начелно сложио са тим, али је истакао да се ради сагледавања контекста читавог догађаја морају узети у обзир све околности, па и околности које су се догодиле пре момента ратификације, због чега је овај приговор одбијен.

Повреда члана 6 (правичност поступка за лишење пословне способности)

Суштина притужби подносиоца на правичност поступка за лишење пословне способности сводила се на то да он није присуствовао рочишту одржаном 22.фебруара 2005. године, када је делимично лишен пословне способности, да он том приликом није имао заступника, који би на делотворан начин штитио његове интересе и да одлука националног суда да се он делимично лиши пословне способности није била на довољан начин образложена.

Суд није прихватио аргументацију Републике Србије да је подносилац већ раније у неколико наврата био саслушаван пред судом, да су писани докази омогућавали суду да одлуку донесе у одсуству подносиоца, да и у случају да је био присутан не би било могуће да буде на ваљан начин саслушан због стања у коме се налазио, да би његово саслушање нашкодило његовом здрављу и да, у сваком случају, и да је био саслушан, суд не би дошао до другачијег закључка.

Такође, Суд се није сложио са аргументацијом да је именовање привременог стараоца који је заступао интересе подносиоца на рочишту одржаном 22. фебруара 2005. године било у најбољем интересу подносиоца, јер се радило о професионалцу који је био потпуно посвећен заштити интереса подносиоца.

Најзад, Суд није прихватио ни аргументацију да је Општински суд у Врбасу брижљиво и потпуно прикупио и оценио доказе, доносећи разумну одлуку о делимичном лишењу пословне способности подносиоца, а све у складу са чланом 36 став 2 Закона о ванпарничном поступку.

Суд је признајући држави извесно поље слободне процене у овој ситуацији нашао: 1) да је подносилац био искључен са рочишта на коме је лишен пословне способности, чиме је био онемогућен да оспори налаз вештака којим је препоручено да буде делимично лишен пословне способности; 2) да је у одлуци Општинског суда у Врбасу, којом је подносилац делимично лишен пословне способности, само речено да присуство подносиоца не  би било „свсисходно“, без икаквог додатног образложења са позивом на члан 36 став 2 Закона о ванпарничном поступку на крајње неодређени начин; 3) присуство подносиоца није могло бити искључено на бази арбитрерног предвиђања о његовој хипотетичкој бескорисности; 4) мада је подносиоцу за поменуто рочиште обезбеђена правница именована од стране државе, он није био у прилици да се сретне са њом, нити да јој да инструкције како би требало да заступа његове интересе. Стога је Суд закључио да поступак, узет у целости, није задовољио захтеве правичности, због чега је дошло до повреде члана 6 став 1 Конвенције у вези са правом на правично суђење.

Повреда члана 6 (у вези са правом на приступ суду подносица, а поводом враћања пословне способности у потпуности)

Суд није прихватио аргументацију Републике Србије у вези са ваљаном применом националног законодавства од стране домаћих органа у конкретној ситуацији, као и аргументацију да је домаће законодавство у потпуности усклађено са Конвенцијом.

Наиме, Суд налази извесну несразмеру између националног законодавства и његове примене у односу на ограничавање права подносиоца на приступ Суду. У том смислу, Суд најпре примећује да подносиоцу пословна способност није враћена пуне четири године од тренутка од када је дошло до њеног делимичног одузимања. У том периоду изостао је свеобухватни психијатријски преглед подносиоца. Уместо тога, Центар за социјални рад је обавио у два наврата прилично површан преглед подносиоца. Најзад, Суд констатује и недостатак домаћег законодавства у вези са тим, јер њиме није предвиђено периодично судско разматрање стања подносиоца, с обзиром да је  и принципом 14 Препоруке Комитета министара Савета Европе од 23. фебруара 1999. године, предвиђено да би лишење пословне способности требало бити временски ограничено, уз периодично преиспитивање. Насупрот таквом решењу, српско законодаство у тој области кључна, готово дискрециона овлашћења даје Центру за социјални рад.

Стога, Суд је нашао да је члан 6 став 1 Конвенције повређен и у вези са правом на приступ суду.

Повреда члана 8 (право на поштовање приватног и породичног живота)

Суд је истакао да поље слободне процене државе у вези са чланом 8 Конвенције зависи од квалитета процеса доношења одлука. Ако је поступак одлучивања имао озбиљних недостатака, закључци до којих су дошли национални органи су више подложни критици.

Уз констатацију да делимично лишавање пословне способности без сумње потпада под мешање у приватни живот у смислу члана 8 Конвенције, Суд сматра да је потребно утврдити да ли је такво мешање било сразмерно циљу који се желео постићи (заштита државе од претераног парничења од стране подносиоца).

У вези са тим Суд сматра да док је ограничење пословне способности подносиоца било веома озбиљно, поступак на коме је заснована таква одлука имао је бројне мањкавости. Након четири године од делимичног лишења пословне способности подносилац, упркос бројним захтевима, чека да питање враћања пословне способности буде размотрено од суда. Суд признаје потребу државе да се заштити од несносних парничара, али сматра да је потребно установити ефикасни судски механизам који би се изборио са таквим захтевима, без потребе прибегавању додатних мера које би се одразиле на пословну способност таквих лица.

Стога је утврђена и повреда члана 8 Конвенције.

Коментар

Повреде правила процедуре у једном тако важном поступку, какав је поступак за лишавање пословне способности, нису могле резултирати другачијом пресудом од ове. Поготово што у пракси Суда већ постоји сличан случај (Shtukaturov v. Russia, пресуда од 27. марта 2008. године).

Суд је сходно члану 36 став 2 Закона о ванпарничном поступку имао могућност да одустане од саслушања подносиоца, али само уколико би то било штетно по његово здравље или ако саслушање није било могуће због душевног или физичког стања подносица. За рочиште одржано 22. фебруара 2005. године суд о томе је требало да дају надлежни вештаци, али тако није поступљено. Уместо тога суд је одлучио да не саслуша подносиоца који  је био у притвору, оцењујући да то не би било „сврсисходно“. У таквим околностима и уз одсуство заступника кога је подносилац сам изабрао могућности за одбрану државе сведене су на узалудан посао.

Ако занемаримо питање правичне накнаде и трошкова поступка, који нису мали, пред српским властима могу стајати обавезе у погледу предузимања индивидуалних и генералних мера. Индивидуалне мере би се односиле на поступак за враћање потпуне пословне способности подносиоцу који се у смислу чл. 42 став 1 Закона о ванпарничном поступку може покренути по службеној дужности, баш као што је покренут и поступак за делимично лишавање пословне способности. Генералне мере би се, сходно сугестији из ове пресуде, али и сходно препоруци Комитета министара од 23. фебруара 1999. године, односиле на обавезно преиспитивање постојања разлога за лишење пословне способности од стране суда. Такође, генералне мере би се односиле, како се такође каже у пресуди Суда, на „установљењу ефикасног судског механизма који би суд заштитио од несносних парничара“, али који истовремено не би представљао ускраћивање права на суд и који се не би сводио на лишавање пословне способности, поготово не у домену бриге о здрављу, што је такође било у супротности са поменутом препоруком Комитета министара.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ