Српски ћирилица Srpski latinica

 

Вренчев против Србије (п. бр.2361/05)

Европски суд за људска права je 23. септембра 2008. године објавио пресуду у односу на Републику Србију, а поводом представке господина Љубише Вренчева. Наведеном пресудом утврђене су повреде права на слободу и безбедност из чл. 5 ставова 3, 4 и 5  Конвенције, док повреда чл. 5 став 1 није утврђена.

Разматрајући допуштеност представке у вези са повредом чл. 5 став 1 Конвенције који се односи на законитост лишења слободе, приговор Владе да нису исцрпљени домаћи правни лекови у овом поступку, Суд није уважио, сматрајући грађанску тужбу на основу чл. 199 и 200 Закона о облигационим односима неефикасним правним средством као и жалбу Суду Србије и Црне Горе. Представка је, у складу са наведеним, проглашена допуштеном.

У вези са основаношћу тврдње о повреди чл. 5 став 1 Суд је утврдио да упркос неспоразуму који је настао у вези са пребивалиштем оптуженог пред домаћим судовима, притвор који је одређен подносиоцу представке није био незаконит нити произвољан. У поступку није било спорно да постоји основана сумња да је подносилац представке извршио кривично дело као и да је одређивање притвора са циљем да се обезбеди његово присуство у поступку, било законито. Поред тога, заступник је поднео током поступка пред Европским судом  изјаве два сведока дате у полицији 23. јануара 2006. године у којима суседи оптуженог који такође живе на адреси коју је оптужени навео као своје пребивалиште,  тврде да он заправо ту не живи од 1999. године У складу са наведеним, Суд је закључио да нема повреде права из чл. 5 став 1 Конвенције.

Наиме, у ставу 60 пресуде се у вези са тим наводи следеће:

"(i) иако се од подносиоца представке није могло очекивати да више пута тражи информације од органа да ли је неки поступак покренут против њега, он је био обавезан да, када га је полиција први пут испитивала, да своју de facto адресу;

(ii) без обзира на очигледну конфузију у службеним документима, полиција је отишла на адресу коју је дао подносилац представке (улица M.K. бр. 32) бар једном приликом, али је полицији један сусед рекао да он ту не живи од 1999. године (види ставове 12 и 25 у горњем тексту);

(iii) подносилац представке није ефикасно оповргао ову изјаву иако се испоставило да је његово пријављено боравиште (улица M.K. бр. 32) непромењено (види став 15 у горњем тексту);

(iv) чињеница да је подносилац представке дошао у полицијску станицу после телефонског позива његовом оцу је ирелевантна, зато што се то десило пошто је Окружни суд већ донео решење о његовом притвору, а органи, у сваком случају, по закону немају обавезу, без обзира у којој се фази поступак налази, да прибегавају овој конкретној мери; и

(v) пошто домаћи органи нису могли да нађу подносиоца представке, Окружни суд је оправдано закључио да се он заиста крије и одредио му је притвор у складу са чланом 436 став 1 (1) ЗКП, те није одредио његово привођење  сходно члановима 133 и 135, с обзиром да ова друга мера, по самој својој природи, не би могла да обезбеди његово присуство до закључења поступка о коме је реч (види став 30 у горњем тексту)".

Приликом разматрања повреде права из чл. 5 став 3  Конвенције који налаже да лице лишено слободе без одлагања буде изведено пред судију, Суд је закључио да у овом поступку подносилац представке није био изведен пред судију ни приликом одређивања притвора од стране Окружног суда у Београду нити приликом одлучивања по жалби од стране Врховног суда Србије. Укупно је протекло 20 дана до извођења подносиоца представке пред суд, и то на самом суђењу, што је са становишта судске праксе ЕСЉП неприхватљиво. Суд се посебно осврнуо на случајеве Brogan and others v. United Kingdom  као и McGoff  v. Sweden.

Приликом разматрања повреде чл. 5 став 3  Конвенције у вези са жалбом подносиоца представке да суд није разматрао алтернативне мере за обезбеђење присуства окривљеног у поступку, уместо притвора који му је одређен, обзиром да је у питању било лакше кривично дело, Суд је утврдио следеће : 1. да је подносилац представке поднео предлог Окружном суду  16. јула 2004. године да буде пуштен да се брани са слободе уз плаћење јемства или да му буде ограничено кретање до окончања кривичног поступка који се води против њега 2. да упркос тврдњама Владе, подносилац представке, према чл. 133 став 3  и чл. 137  Кривичног закона није имао обавезу да прецизира врсту и износ јемства  3. да је по подносилац представке осуђен на новчану казну (у противвредости од 128 евра) и да је у складу са тим, његов предлог за пуштање на слободу уз јемство могао бити прихваћен 4. да је подносилац представке пуштен на слободу 26. јула 2004. године, док његова предлог уопште није разматран.

У складу са наведеним Суд је утврдио да постоји повреда права подносиоца представке да се брани са слободе уз обезбеђење његовог присуства на суђењу, што је и предвиђено чл. 5 став 3 Конвенције.

Разматрајући повреду чл. 5 став 4  Конвенције у вези са трајањем поступка пред Врховним судом и одсуством саслушања подосиоца представке, Суд је проценио да је од подношења жалбе Врховном суду до доношења одлуке по жалби протекао период од четири дана што представља повреду чл. 143 ст. 6 тада важећег Кривичног закона који предвиђа да тај рок износи 48 сати. Уз то, бранилац подносиоца представке примио је одлуку Врховног суда два дана касније. Због тога Суд је сматрао да  постоји повреда чл. 5. став 4 у погледу трајања поступка пред Врховним судом као и у погледу чињенице да окривљени није саслушан од стране Врховног суда (упркос чињеници да је то редак случај у осталим државама над којима постоји јурисдикција Суда).

У вези са повредом чл. 5 став 5  Конвенције који се односи на утуживо право на накнаду лицу које је било лишено слободе у супротности са одредбама  члана 5 Конвенције, Суд није уважио приговор Владе да је  подносилац представке могао покренути парнични поступак у складу са тада важећим чл. 14 став 8 Повеље о људским и мањинским правима, чл. 23 став 4 Устава Србије, као и чл. 200 Закона о облигационим односима и чл. 560 став 1 тачка 3 тада важећег Кривичног закона или директно на основу Конвенције у складу са чл.10 и 16 Уставне повеље. Подносилац представке је истакао да је према одлуци Врховног суда притвор који му је одређен законит и према домаћем законодавству, у таквом случају, он нема право на надокнаду. По мишљењу Суда, Влада није доставила релевантне примере из судске праксе којима би се оповргнуло ово тврђење подносиоца представке. У складу са наведеним, Суд је утврдио да постоји повреда чл. 5 став 5  Конвенције. Другим речима, требало је да домаћи судови утврде да је дошло до кршења одредбе члана 5 Конвенције, што није учињено.

Примењујући члан 41 Конвенције, Суд је обавезао Републику Србију да:

"- плати подносиоцу представке 2.000,00 евра у динарској противвредности на име нематерјалне штете, најкасније у року од три месеца од наступања правоснажности пресуде, уз обавезу исплате камате за износ који је плаћен након протека та три месеца

- плати подносиоцу представке 1.603,00 евра  у динарској противвредности на име трошкова поступка".

Преузми пресуду (english) или (српски).

Напомена: Ова пресуда ће постати правоснажна под условима прописаним чланом 44 став 2 Конвенције. Могуће су редакторске промене текста пресуде.

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ