Српски ћирилица Srpski latinica

 

Вучковић и 29 других случајева против Србије (представкa 17153/11 и др.)

Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) објавио је 28. августа 2012. године пресуду Вучковић и 29 других случајева против Србије (представке 17153/11 и др.). Подносиоци представки, Бобан Вучковић и остали обратили су се Европском суду за људска права представкама које су поднели 14. фебруара 2011. године.

Притужбе подносилаца представки односиле су се на неуједначену судску праксу у вези са исплатом дневница на које су имали право сви резервисти који су били ангажовани у Војсци Југославије у периоду од марта до јуна 1999. године. Подносиоци су се притуживали и на дискриминацију по основу Закључка Владе Републике Србије од 17. јануара 2008. године (401-161/2008-1) којим су обезбеђена средства ради исплате новчане помоћи ратним војним резервистима са пребивалиштем на територији седам неразвијених општина (Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље).

Суд је утврдио:

  •  да није било повреде члана 6. став 1. Конвенције, односно да није било „дубоких и дуготрајних разлика“ у релевантној судској пракси, нити су те разлике довеле до правне несигурности у посматраном периоду;
  • да је дошло до повреде члана 14. Конвенције у вези са чланом 1. Протокола бр.1 уз Конвенцију јер није било објективног и разумног оправдања за различито поступање према подносиоцима представки само на основу њиховог пребивалишта;
  • да није потребно да посебно разматра притужбе у вези са чланом 1. Протокола бр. 12. уз Конвенцију;  
  • да је Република Србија обавезна да у року од 6 месеци од дана правноснажности пресуде у складу са чланом 44.  став 2. Конвенције, предузме све одговарајуће мере, како би се обезбедила недискриминаторна исплата ратних дневница у питању свима који на то имају право, при чему се подразумева да  у том смислу може бити потребна разумна и брза чињенична и/или административна провера;
  • да ће Суд одложити разматрање свих сличних представки које се налазе пред Судом за шест месеци од дана када ова пресуда постане правноснажна, при чему остаје могућност да Суд у било ком тренутку неку од ових представки прогласи недопуштеном и скине је са списка предмета пред Судом у складу са Конвенцијом;
  • да се одбија захтев за правичну накнаду.

ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ

Суд је разматрајући повреду члана 6. став 1. Конвенције, односно питање уједначености домаће судске праксе у вези с предметним питањем,  пошао од својих ставова утврђених у пресуди Нејдел Сахин и Перихан Сахин против Турске (пресуда Великог Већа бр. 13279/05 од 20. октобра 2011. године пар. 49 – 58). Ови приниципи би се могли резимирати на следећи начин (став 54. пресуде):

  1. Није улога Суда да се бави чињеничним или правним грешкама које је наводно учинио национални суд осим и у оној мери у којој су угрожена права заштићена Конвенцијом. Тако на пример, није задатак Суда да упоређује различите одлуке домаћих судова донете у сличним поступцима, с обзиром да се независност ових судова мора поштовати.
  2. Постојање противречних судских одлука је стална карактеристика правних система који се заснивају на мрежи првостепених и жалбених судова, са надлежношћу на одређеној територији. Такве разлике могу се јавити у оквиру самог суда. Ово се само по себи не може сматрати несагласним са Ковенцијом.
  3. Одлучујући критеријум за Суд приликом оцене да ли су противречне одлуке различитих домаћих судова, донете у последњој инстанци, у сагласности са правом на правично суђење према члану 6. став 1. Конвенције, састоји се у установљавању да ли постоје „дубоке и дуготрајне разлике“ у судској пракси домаћих судова, да ли домаће право предвиђа механизам за превазилажење ових разлика, те да ли се тај механизам примењује и са којим дејством.
  4. Оцена Суда заснива се и на принципу правне сигурности који је имплицитно садржан у свим члановима Конвенције и представља суштински аспект владавине права.
  5. Принцип правне сигурности гарантује одређену стабилност и доприноси поверењу јавности у судове. Опстајање противречних судских одлука, с друге стране, може довести до правне несигурности која би вероватно довела до умањења поверења јавности у правни систем, при чему је јасно да је такво поверење један од суштинских елемената државе која се заснива на владавини права.
  6. Међутим, захтев за правном сигурношћу и заштитом поверења јавности, не треба сматрати стеченим правом на конзистентност судске праксе. Развој судске праксе није сам по себи противречан примени правде јер пропуст да се одржи динамичан и развојни приступ може довести до ризика  да се не спроведу потребне реформе или побољшања.

 

Разматрајући околности овог предмета, Суд је уочио да су се подносиоци представке жалили на одбацивање њихових захтева од стране Апелационог суда у Нишу, док су други парнични судови усвајали идентичне тужбене захтеве које су поднели други резервисти, а на основу различите интерпретације рока застаревања који треба применити.

Суд је сматрао да је у периоду између 2002. године и марта 2009. године судска пракса била неуједначена, али да је у сваком случају од фебруара 2010. године била ефективно усаглашена пред другостепеним судовима у сагласности са правним схватањима Врховног суда из 2003. и 2004. године, односно у већини случајева примењиван је рок застаревања од 3 односно 5 година, а не општи рок застарелости у трајању од 10 година.

Суд је утврдио да су подносиоци представке поднели тужбу 26. марта 2009. године, те да је првостепени суд одбио њихов захтев 8. јула 2010. године, примењујући трогодишњи рок застарелости. Суд даље закључује да је релевантна судска пракса апелационих судова била усаглашена мање од годину дана пре подношења тужбеног захтева подносилаца, а у сваком случају више од четири месеца пре усвајања првостепене пресуде у њиховом случају.

Суд је разматрао и један пример пресуде због изостанка од 17. јула 2010. године у корист резервиста, па је уважио примедбу Владе да према члану 360, став 3. Закона о облигационим односима,  парнични суд не може узети у обзир застарелост потраживања уколико на то није указао сам дужник.  У том смислу, Суд је закључио да се овакав пример пре може сматрати изузетком у односу на праксу усаглашену до фебруара 2010. године.

У вези са повредом члана 6. Конвенције Суд је разматрао и допис Министарства економије и регионалног развоја из марта 2009. године којим је тражено да се застане са принудним извршењима у радним споровима до краја 2009. године. Суд је уважио приговор државе да је овај допис ирелевантан за предметни случај и приметио да он никада није ни био примењен.

Коначно, Суд закључује да се не може рећи да је предметном случају било „дубоких и дуготрајних разлика“ у релевантној судској пракси, нити је то довело до правне несигурности у посматраном периоду. У том смислу, Суд сматра да су притужбе подносилаца у вези са повредом члана 6. став 1. Конвениције, очигледно неосноване и да их треба одбацити на основу чл. 35. став 3. и 4, Конвенције.

ПОВРЕДА ЧЛАНА 14.  КОНВЕНЦИЈЕ У ВЕЗИ СА ЧЛАНОМ 1. ПРОТОКОЛА БР. 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ

Суд је сматрао да је у овом предмету дошло  до повреде чл. 14. Конвенције у вези са чланом 1. Протокола бр. 1, односно да су подносиоци представке били дискриминисани на основу Споразума од 11. јануара 2008. године, који је Влада Републике Србије закључила са групом резервиста који имају пребивалиште на територији одређених општина (Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље).

У погледу допуштености представке, у одбрани је истакнуто да су подносиоци представке поднели уставну жалбу, те да су представке преурањене, с обзиром да је уставна жалба делотворан правни лек. У том смислу је указано на праксу Уставног суда. Међутим, Суд је разматрајући одлуке Уставног суда (посебно Уж. 2901/10 од 17. фебруара 2011. године),  установио да се уставна жалба у вези са притужбама сличним онима које су изнели подносиоци представке не може сматрати делотворним правним леком.

При томе, Суд је посебно указао да се притужбе подносилаца односе на дискриминацију која произлази из Споразума од 11. јануара 2008. године (подвукао Суд), па ове притужбе треба разликовати од могућих других притужби на дискриминацију услед различитог поступања судова у односу на резервисте (став 71.).

У погледу основаности, разматрајући да ли се може применити члан 14. Конвенције у вези са чланом 1. Протокола бр. 1, Суд уочава да су исплате на које се односи предметни Споразум од 11. јануара 2008. године (односно искључење подносилаца из тог споразума), саме по себи повезане са признатим правом на дневнице.

Суд је даље приметио да је јасно да су исплате на које се односи споразум од 11. јануара 2008 и који је Влада РС прихватила Закључком од 17. јануара 2008. године, извршене на име дневница (подвукао Суд), а не на име социјалне помоћи. У том смислу Суд у потпуности подржава оцену које је дала Повереница за заштиту равноправности у свом Мишљењу и Препоруци од 26. јула 2011. године где се наводи да је поменути споразумом извршена дискриминација на основу места пребивалишта ратних војних резервиста са пребивалиштем на територији свих осталих општина које нису обухваћене споразумом (односно каснијим Закључком Владе од 17. јануара 2008. године). Суд се даље ослања на образложење поменутог Мишљења где се каже да и иако је у овом Закључку Владе РС наведено да ће се средства исплаћивати као социјална помоћ, очигледно је да се заправо ради о исплати дневница ратним војним резервистима. На такав закључак упућују и услови који су постављени у погледу подизања тужбе и одрицања од тужбеног захтева. С друге стране, да се не ради о социјалној помоћи види се и по томе што ратни војни резервисти нису били у обавези да приложе ниједан доказ из кога би се утврдило њихово имовно стање, односно, социјална угроженост. Да се заиста радило о социјалној помоћи, тада би и након њене исплате постојала обавеза Републике Србије да исплати дневнице ратним војним резервистима. Међутим, у конкретном случају, исплата „социјалне помоћи“ била је условљена подизањем тужбе и одрицањем од тужбеног захтева.

Суд је имао у виду и приговор Владе у смислу ограничених средстава у контексту постојања „легитимног циља“ којим се ово различито поступање може оправдати. Међутим, Суд закључује да је,  иако овај приговор није узет олако, одговор Владе на целу ситуацију је био произвољан. Коначно Суд закључује да без обзира на право државе на „простор за процену“, да ипак није постојало објективно и разумно оправдање за различито поступање само на основу разлика према  пребивалишту, како је то образложила и Повереница за заштиту равноправности.

Суд је одбио захтев подносилаца представке за правичну накнаду с обзиром да је захтев у том смислу био поднет ван рока који је одредио Суд.

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ГОСПОДИНА ANDRAS SAJO

Судија  Sajo је издвојио своје мишљење, сматрајући да је представка недопуштена у погледу наводне повреде члана 14. Конвенције у вези са чланом 1. Протокола бр.1. Овај судија је гласао против допуштености представке, посебно имајући у виду чињенице установљене у вези са наводном повредом члана 6. став 1 Конвенције. Овај став он даље образлаже тиме што је се уставна жалба подносилаца представке налази пред Уставним судом и тиме што је Европски суд у предмету Винчић и други, утврдио да је уставна жалба делотворан правни лек. У овој пресуди се наводи да је на Влади да докаже да је да правни лек – уставна жалба била делотворна. Судија примећује да се овај став Суда разликује од става израженог у предмету Винчић на основу које пресуде је терет доказивања промењен. Судија је приметио да је Влада показала да је Уставни суд у својим одлукама у вези са другим резервистима, разматрао неусаглашеност судске праксе. Уставни суд је у својој одлуци од 17. фебруара 2011. године (у ком предмету су се резервисти позивали такође на дискриминацију) прихватио да се притужбе могу односити на право на једнаку заштиту, али је сматрао да суштински реч о различитој примени рока застарелости. Ово се односи како на захтеве на основу члана 6. став 1, као и на захтеве на основу чл. 14. у вези са чланом 1. Протокола бр. 1.

Судија даље примећује да се чини  да је Суд у овој пресуди сматрао да је Споразумом из 2008. године о плаћању одређеној групи резервиста настало право на које се не може применити рок застаревања. Он додаје да правна природа споразума и могућност његове примене на подносиоце представке су питања која се блиско односе на питања тумачења домаћег права. Није на међународном суду да нуди своје тумачење овог права у одсуству домаћег тумачења, посебно имајући у виду да Уставни суд разматра ово питање.

Судија Sajo иде даље, па и у вези са основаношћу представке, примећује „да није убеђен да се члан 14. може применити с обзиром да нема права на имовину у предметном случају које би довело до примене члана 14. Супротно ставу већине судија  да је обавеза државе да исплати дневнице формално признате свим резревистима од 1999. године, те да се притужбе поднислаца представке односе  на права „у довољној мери имовинске природе“ да би се могла разматрати у оквиру члана 1. Протокола бр. 1, судија Sajo истиче да постојање „захтева“ не може значити „право на имовину“ у смислу члана 1. Протокола бр. 1. Ниједан суд никада није у корист подносилаца усвојио тужбени захтев, нити они имају признато право које није извршно због протека рока застарелости. Првостепени суд је само признао да тужбени захтев има правну природу наканаде штете, али није могао да одлучи о његовој основаности због одговарајуће примене рока застарелости. Стога, захтев подносилаца представке за накнаду штете остаје спекулативне природе.

Судија Сајо закључује да имајући у виду на први поглед повољнији положај одређене групе резервиста, разуме став својих колега, али да сматра да је требало да превагне принцип супсидијарности.

ЗАКЉУЧАК

У складу са издвојеним мишљењем судије Saja, у одбрани државе било је поред осталог, указано на значај примене начела супсидијарности, с обзиром да је уставна жалба од самог Суда оцењена као делотворан правни лек. У том смислу, изнети су ставови Уставног суда у  одлукама које се односе на слична питања.  Међутим, већина судија очигледно је сматрала да дискриминација произлази из текста самог Споразума од 11. јануара 2008. године који је Влада закључила са групом резервиста са одређене територије, прихватајући у потпуности Мишљење повереника за заштиту равноправности од 26. јула 2011. године.

Дакле, може се закључити да је Суд  утврдио да је дискриминација у питању настала по основу Споразума који је Влада закључила са групом резервиста 11. јануара 2008. године, а не по основу различите праксе домаћих судова. С обзиром да се пред Судом налази више од 3000 представки које се директно или индиректно односе на исто питање дискриминације, Суд је обавезао Републику Србију да у року од 6 месеци од правноснажности пресуде, предузме одговарајуће мере и исплати ратне дневнице свим онима који на то имају право, што подразумева да ће бити потребно да се спроведе одређени ефикасан верификациони поступак.
 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ