ĐORĐEVIĆ i MILOSAVLJEVIĆ protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 1. septembra 2026. godine doneo, a 22. septembra iste godine objavio presudu u predmetu Đorđević i Milosavljević protiv Srbije, br. 34317/17 i 75858/17.
Presudu je doneo Odbor.
|
Predmet se odnosi na neujednačenu domaću sudsku praksu u pogledu zahteva za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, noćni rad i rad tokom državnih i verskih praznika koji obavljaju policijski službenici zaposleni pri Ministarstvu unutrašnjih poslova. Drugi podnosilac predstavke se prituživao i na povredu zabrane diskriminacije iz člana 14. Konvencije zbog isplaćivanja dodataka na platu njegovim kolegama koji su bili u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji kao on. Sud je utvrdio da je podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije iz razloga što su presude drugostepenih sudova kojima su odbijeni tužbeni zahtevi podnosilaca donete suprotno pravnom stavu Vrhovnog suda od 10. novembra 2015. godine, a po njegovom donošenju. Sud nije razmatrao pritužbu drugog podnosioca na povredu zabrane diskriminacije iz člana 14. Konvencije imajući u vidu da je razmotrio sva činjenična i pravna pitanja. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnosioci predstavki, gospodin Milan Đorđević (u daljem tekstu: prvi podnosilac) i gospodin Saša Milosavljević (u daljem tekstu: drugi podnosilac) bili su zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP).
Prvi podnosilac je bio zaposlen kao pomoćnik vođe smene dežurne službe u Policijskoj ispostavi u Policijskoj stanici u Odžacima, PU Sombor, dok je drugi podnosilac bio zaposlen kao vođa vatrogasno spasilačke grupe, vatrogasno spasilačka čete u Pančevu.
Podnosioci su podneli tužbe nadležnim osnovnim sudovima protiv svog poslodavca radi isplate neisplaćenih zarada po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada u vreme državnih i verskih praznika. Prvi podnosilac je podneo tužbu Osnovnom sudu u Somboru, dok je drugi podnosilac podneo tužbu Osnovnom sudu u Pančevu.
Osnovni sud u Somboru je presudom P1. 213/14 od 20. aprila 2015. godine odbio tužbeni zahtev prvog podnosioca kao neosnovan, a njegova žalba je odbijena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1989/15 od 16. decembra 2015. godine.
Nakon što je u žalbenom postupku ukinuta prvostepena odluka kojom je tužbeni zahtev drugog podnosioca usvojen, Osnovni sud u Pančevu je u ponovljenom postupku presudom P1. 208/14 od 10. septembra 2015. godine odbio njegov tužbeni zahtev, koja presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3055/15 od 4. decembra 2015. godine.
Nezadovoljni ishodom postupaka pred sudovima opšte nadležnosti, podnosioci su izjavili Ustavnom sudu ustavne žalbe. Ustavni sud je odlukom Už-1230/2016 od 8. decembra 2016. godine odbio žalbu prvog podnosioca kao neosnovanu, dok je rešenjem Už-1172/2016 od 20. septembra 2017. godine ustavna žalba drugog podnosioca odbačena jer nije dostavio dokaze o nejednakom postupanju sudova na koje se prituživao Ustavnom sudu.
PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosioci su podneli predstavke Sudu u aprilu i oktobru 2017. godine.
U predstavkama su se prituživali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) tvrdeći da su domaći sudovi odbili njihove zahteve, dok su istovremeno i nedosledno presuđivali i u korist i protiv stotina njihovih kolega policijskih službenika, uprkos činjenici da su se njihovi zahtevi zasnivali na istim ili sličnim činjenicama i da su se ticali identičnih pravnih pitanja, što je stvorilo pravnu nesigurnost i predstavljalo uskraćivanje pravde. Podnosioci su takođe tvrdili da su domaći sudovi proizvoljno tumačili i primenjivali materijalno pravo prilikom odbijanja njihovih zahteva.
Drugi podnosilac se u svojoj predstavci prituživao na povredu zabrane diskriminacije iz člana 14. Konvencije iz razloga što su njegovim kolegama, koje su se nalazile u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i on, isplaćeni dodaci na platu.
ODLUKA SUDA
- član 6. stav 1. Konvencije
Sud je konstatovao da je tadašnji Vrhovni kasacioni sud 10. novembra 2015. godine usvojio pravni stav prema kojem je „uporedivi zaposleni“ (termin „državni službenik“ iz člana 147. stav 1. Zakona o policiji) morao biti ovlašćeni službenik koji je imao isti nivo obrazovanja kao i podnosilac zahteva, ali koji nije radio van redovnog radnog vremena, čime je sudska praksa u pogledu isplate dodataka za rad van radnog vremena usaglašena.
U predmetu Šabanović i dr. (broj 39819/16 i 4 druge predstavke, od 7. oktobra 2025. godine) tužbeni zahtevi podnosilaca su odbijeni pre nego što je tadašnji Vrhovni kasacioni sud doneo pravni stav kojim je definisan pojam „uporedivi zaposleni“, pa sama ta okolnost nije predstavljala povredu načela pravne sigurnosti. Za razliku od tog predmeta, u ovom slučaju drugostepeni sudovi su presude kojim su odbijeni zahtevi podnosilaca, a suprotne pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda, doneli oko mesec dana posle usvajanja istog.
Kako podnosioci nisu podneli reviziju protiv drugostepenih odluka, a Ustavni sud zbog toga nije odbio, odnosno odbacio njihove ustavne žalbe, Ustavni sud je, po oceni Suda, bio dužan da ispita pritužbe podnosilaca u pogledu neujednačene sudske prakse, što nije učinio, pa mehanizam za usklađivanje sudske prakse u ovom slučaju nije doveo do ishoda u skladu sa Konvencijom.
Uzimajući u obzir činjenicu da je Ustavni sud dokaze prvog podnosioca o nedoslednosti sudske prakse cenio ne razmatrajući odlučnu činjenicu da je drugostepena presuda kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev doneta posle pravnog stava Vrhovnog (kasacionog) suda, suprotno tumačenju iznetog u njemu, Sud smatra da bi odbacivanje pritužbi drugog podnosioca zbog neiscrpljivanja pravnih lekova, bio preterani formalizam, jer su u svim drugim aspektima podnosioci u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Iz gorenavedenih razloga, Sud je prigovor Vlade o neiscrpljivanju pravnih sredstava u pogledu drugog podnosioca odbacio.
Sledom iznetog, Sud je ocenio da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije.
- član 14. Konvencije
U vezi sa pritužbom drugog podnosioca na povredu zabrane diskriminacije iz člana 14. Konvencije, Sud je zauzeo stav da je razmotrio sva pravna pitanja i da nema potrebe da razmatra i tu pritužbu.
PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)
Sud je obavezao Republiku Srbiju da na ime troškova i izdataka prvom podnosiocu isplati iznos od 1.220 evra, a drugom podnosiocu iznos od 2.260 evra.