Iskender ĆOROVIĆ protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 7. jula 2026. godine doneo, a 27. avgusta iste godine objavio odluku u predmetu Ćorović protiv Srbije, broj 10772/19.
Odluku je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na odbijanje zahteva podnosioca da mu se vrati u naturi imovina koja je nacionalizovana od njegovog pokojnog oca, a kojoj je u međuvremenu promenjena namena i pretvorena je u muzej. Podnosilac je istakao povredu prava iz člana 6. stav 1. Konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, smatrajući da prvobitno oduzimanje imovine njegovog pokojnog oca nije bilo sprovedeno u skladu sa zakonom koji je bio na snazi u relevantnom periodu, te da su odluke donete u kasnijem upravnom, upravnosudskom i ustavnosudskom postupku, u vezi sa vraćanjem sporne imovine u naturi, bile proizvoljne. U tom smislu, ukazao je, između ostalog, i na druge konkretne slučajeve nacionalizovane imovine koja je takođe bila pretvorena u muzeje, ali je potom, na zahtev, vraćena u naturi zakonskim naslednicima prvobitnih vlasnika. Sud je pritužbe koje se odnose na zahtev za restituciju u naturi i navodnu proizvoljnost odluka donetih u upravnom postupku i postupku pred Upravnim i Ustavnim sudom s tim u vezi odbacio kao očigledno neosnovane, a pritužbe koje se odnose na lišenje „imovine bez postojanja očiglednog javnog interesa“ zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnosilac predstavke, gospodin Iskender Ćorović, (u daljem tekstu: podnosilac), podneo je zahtev za vraćanje u naturalnom obliku poslovnih zgrada i građevinskog zemljišta, podržavljenih 1959. godine na osnovu zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. Nacionalizovana imovina je prethodno bila u vlasništvu oca podnosioca.
Agencija za restituciju - Područna jedinica Kragujevac je delimičnim rešenjem broj 46-000194/2012 od 7. jula 2014. godine odbila zahtev za vraćanje imovine u naturalnom obliku, jer je u istoj smešten Muzej „Ras“ - ustanova kulture, i jer bi time došlo do bitnog ometanja u radu i funkcionisanju ustanove, te je konstatovala da će se o pravu na obeštećenje odlučiti posebnim rešenjem. Žalba podnosioca je odbijena rešenjem Ministarstva finansija - Sektora za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-621/2014-13 od 7. novembra 2014. godine.
Upravni sud (Odeljenje u Kragujevcu) je 22. septembra 2016. godine doneo presudu U. 8488/15 kojom je odbio tužbu podnosioca podržavši pravni stav upravnih organa da u konkretnom slučaju ne može doći do naturalnog vraćanja, budući da je na zemljištu čije se vraćanje traži smešten Muzej „Ras“, ustanova osnovana od strane grada Novog Pazara, u kojoj se obavlja delatnost kulture i nauke, pa bi vraćanjem bio bitno ometen rad i funkcionisanje pomenute ustanove.
Nezadovoljan ishodom postupka za vraćanje oduzete imovine, podnosilac je Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenja u Kragujevcu, pritužujući se na povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.
Ustavni sud je 3. oktobra 2018. godine, rešenjem Už-426/2017, ustavnu žalbu odbacio ocenivši da se od njega, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.
Rešenjem Agencije za restituciju - Područna jedinica Kragujevac, broj 46-000194/2012 od 25. februara 2019. godine, usvojen je zahtev podnosioca i još troje lica i utvrđeno je pravo na obeštećenje i osnovica za obeštećenje za oduzetu imovinu. Prema stavu 3. izreke rešenja, iznos obeštećenja će biti utvrđen posebnim rešenjem kada se za to steknu uslovi u skladu sa zakonom. Ministarstvo finansija je 1. juna 2023. godine potvrdilo prvostepeno rešenje. Podneskom od 24. jula 2023. godine, podnosilac je obavestio Agenciju za restituciju da „odustaje od daljeg postupka“.
Dana 15. januara 2020. godine, podnosilac je podneo tužbu radi utvrđenja prava svojine na nacionalizovanoj imovini Višem sudu u Novom Pazaru. Taj postupak je još uvek u toku.
PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosilac je predstavku Sudu podneo 19. februara 2019. godine.
U predstavci se prituživao na povredu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, tvrdeći da je lišen imovine, a da ne postoji pravni interes za oduzimanje, jer vraćanjem imovine ne bi bio ometen rad muzeja, pošto bi muzej mogao da obavlja svoju funkciju i u drugim zgradama sličnog tipa.
Takođe, prituživao se i na povredu člana 6. Konvencije i člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju, ističući da je u drugim sličnim predmetima doneta suprotna odluka, odnosno da je vraćena imovina ranijim vlasnicima, te da je postupak trajao od 2012. do 2018. godine što ukazuje na neaktivnost domaćih organa.
Konačno, podnosilac se prituživao i na povredu zabrane diskriminacije iz člana 14. Konvencije zbog nejednakog postupanja nadležnih organa u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, jer je, prema njegovim navodima, bivšim vlasnicima vraćena zgrada Narodnog muzeja u Nišu i muzeja Istorije Srbije u Beogradu, a nacionalizovane su u istom periodu kad i podnosiočeva imovina i predstavljaju istorijsku znamenitost.
ODLUKA SUDA
Sud je, pre svega, podsetio da garancije utvrđene odredbom člana 6. stav 1. Konvencije podrazumevaju obavezu sudova da pruže adekvatno obrazloženje svoje odluke, što ne podrazumeva detaljan odgovor na svaki argument. Obim obrazloženja odluke zavisi od okolnosti konkretnog slučaja.
Potom je Sud naglasio da se u slučajevima restitucije imovine oduzete prethodnim vlasnicima od strane bivšeg režima, odredbe člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju ne smeju tumačiti tako da nameću obavezu državama da vrate na njih prenetu imovinu pre stupanja Konvencije na snagu ili ograničavaju pravo države da odrede obim i uslove vraćanja te imovine. S druge strane, ako država zakonom reguliše uslove za vraćanje te imovine ili odredi delimičnu ili potpunu naknadu umesto vraćanja imovine u naturi, takav zakon se smatra osnovom za nastanak imovinskog prava zaštićenog članom 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju.
U konkretnom slučaju, Sud je ocenio da su odluke nadležnih organa (Agencija za restituciju, Ministarstvo finansija, Upravni sud, Ustavni sud) zasnovane na razlozima koji su bili dosledni, relevantni i dovoljni, te da su bile utemeljene na domaćem zakonodavstvu koje je primenjeno radi ostvarivanja javnog interesa.
Sud je prihvatio tvrdnje Vlade da muzej nije imao alternativne prostorije i da su prostorije muzeja namenski korišćene. U pogledu tvrdnji podnosioca da bi nepokretna imovina koja je proglašena delom kulturnog nasleđa mogla biti vraćena prethodnom vlasniku uz zadržavanje namene, Sud je istakao da je neophodno da se ispune uslovi propisani domaćim zakonom - Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Konačno, Sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu relevantne podatke koje mu je Vlada dostavila o postupcima restitucije koji su za predmet imali javne ustanove - u većini tih predmeta zahtevi za vraćanje imovine u naturi su odbijeni, a u svega nekoliko slučajeva su usvojeni. U dva dostavljena predmeta, restitucija se odnosila na muzeje, i zgrade su vraćene u naturi. Međutim, za razliku od predmeta podnosioca, ta restitucija nije značajno otežala rad i funkcionisanje tih muzeja, jer su prostorije koje su bile predmet restitucije korišćene u administrativne svrhe, ili su se u njima nalazile privatne zbirke, ili su same ustanove imale pristup dodatnim prostorijama. Sud je konstatovao da su svi ti predmeti razmatrani pojedinačno i da su na svaki od njih primenjeni zakonski kriterijumi.
Imajući u vidu sve navedeno, Sud je pritužbe podnosioca koje se odnose na njegov zahtev za restituciju u naturi na osnovu člana 6. stav 1. Konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju odbacio kao očigledno neosnovane, u skladu sa odredbama člana 35. st. 3. (a) i 4. Konvencije.
U pogledu pritužbe podnosioca na osnovu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju koja se odnosi na „lišenje navedene imovine bez postojanja javnog interesa“, Sud je ocenio da se ta pritužba mora odbaciti zbog neiscrpljivanja pravnih sredstava, na osnovu odredaba člana 35. st. 1 i 4. Konvencije, jer je parnični postupak relevantan za to pitanje u toku pred domaćim sudovima.
Kako se podnosilac pred Sudom nije prituživao u vezi sa postupkom obeštećenja, Sud ovo pitanje nije ni razmatrao.