Искендер ЋОРОВИЋ против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 7. јула 2026. године донео, а 27. августа исте године објавио одлуку у предмету Ћоровић против Србије, број 10772/19.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на одбијање захтева подносиоца да му се врати у натури имовина која је национализована од његовог покојног оца, а којој је у међувремену промењена намена и претворена је у музеј. Подносилац је истакао повреду права из члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, сматрајући да првобитно одузимање имовине његовог покојног оца није било спроведено у складу са законом који је био на снази у релевантном периоду, те да су одлуке донете у каснијем управном, управносудском и уставносудском поступку, у вези са враћањем спорне имовине у натури, биле произвољне. У том смислу, указао је, између осталог, и на друге конкретне случајеве национализоване имовине која је такође била претворена у музеје, али је потом, на захтев, враћена у натури законским наследницима првобитних власника. Суд је притужбе које се односе на захтев за реституцију у натури и наводну произвољност одлука донетих у управном поступку и поступку пред Управним и Уставним судом с тим у вези одбацио као очигледно неосноване, а притужбе које се односе на лишење „имовине без постојања очигледног јавног интереса“ због неисцрпљивања домаћих правних средстава. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац представке, господин Искендер Ћоровић, (у даљем тексту: подносилац), поднео је захтев за враћање у натуралном облику пословних зграда и грађевинског земљишта, подржављених 1959. године на основу закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта. Национализована имовина је претходно била у власништву оца подносиоца.
Агенција за реституцију - Подручна јединица Крагујевац је делимичним решењем број 46-000194/2012 од 7. јула 2014. године одбила захтев за враћање имовине у натуралном облику, јер је у истој смештен Музеј „Рас“ - установа културе, и јер би тиме дошло до битног ометања у раду и функционисању установе, те је констатовала да ће се о праву на обештећење одлучити посебним решењем. Жалба подносиоца је одбијена решењем Министарства финансија - Сектора за имовинско-правне послове број 46-00-621/2014-13 од 7. новембра 2014. године.
Управни суд (Одељење у Крагујевцу) је 22. септембра 2016. године донео пресуду У. 8488/15 којом је одбио тужбу подносиоца подржавши правни став управних органа да у конкретном случају не може доћи до натуралног враћања, будући да је на земљишту чије се враћање тражи смештен Музеј „Рас“, установа основана од стране града Новог Пазара, у којој се обавља делатност културе и науке, па би враћањем био битно ометен рад и функционисање поменуте установе.
Незадовољан исходом поступка за враћање одузете имовине, подносилац је Уставном суду изјавио уставну жалбу против пресуде Управног суда - Одељења у Крагујевцу, притужујући се на повреду права на правично суђење и права на имовину из члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
Уставни суд је 3. октобра 2018. године, решењем Уж-426/2017, уставну жалбу одбацио оценивши да се од њега, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорене пресуде.
Решењем Агенције за реституцију - Подручна јединица Крагујевац, број 46-000194/2012 од 25. фебруара 2019. године, усвојен је захтев подносиоца и још троје лица и утврђено је право на обештећење и основица за обештећење за одузету имовину. Према ставу 3. изреке решења, износ обештећења ће бити утврђен посебним решењем када се за то стекну услови у складу са законом. Министарство финансија је 1. јуна 2023. године потврдило првостепено решење. Поднеском од 24. јула 2023. године, подносилац је обавестио Агенцију за реституцију да „одустаје од даљег поступка“.
Дана 15. јануара 2020. године, подносилац је поднео тужбу ради утврђења права својине на национализованој имовини Вишем суду у Новом Пазару. Тај поступак је још увек у току.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је представку Суду поднео 19. фебруара 2019. године.
У представци се притуживао на повреду члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, тврдећи да је лишен имовине, а да не постоји правни интерес за одузимање, јер враћањем имовине не би био ометен рад музеја, пошто би музеј могао да обавља своју функцију и у другим зградама сличног типа.
Такође, притуживао се и на повреду члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију, истичући да је у другим сличним предметима донета супротна одлука, односно да је враћена имовина ранијим власницима, те да је поступак трајао од 2012. до 2018. године што указује на неактивност домаћих органа.
Коначно, подносилац се притуживао и на повреду забране дискриминације из члана 14. Конвенције због неједнаког поступања надлежних органа у истој чињеничној и правној ситуацији, јер је, према његовим наводима, бившим власницима враћена зграда Народног музеја у Нишу и музеја Историје Србије у Београду, а национализоване су у истом периоду кад и подносиочева имовина и представљају историјску знаменитост.
ОДЛУКА СУДА
Суд је, пре свега, подсетио да гаранције утврђене одредбом члана 6. став 1. Конвенције подразумевају обавезу судова да пруже адекватно образложење своје одлуке, што не подразумева детаљан одговор на сваки аргумент. Обим образложења одлуке зависи од околности конкретног случаја.
Потом је Суд нагласио да се у случајевима реституције имовине одузете претходним власницима од стране бившег режима, одредбе члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију не смеју тумачити тако да намећу обавезу државама да врате на њих пренету имовину пре ступања Конвенције на снагу или ограничавају право државе да одреде обим и услове враћања те имовине. С друге стране, ако држава законом регулише услове за враћање те имовине или одреди делимичну или потпуну накнаду уместо враћања имовине у натури, такав закон се сматра основом за настанак имовинског права заштићеног чланом 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
У конкретном случају, Суд је оценио да су одлуке надлежних органа (Агенција за реституцију, Министарство финансија, Управни суд, Уставни суд) засноване на разлозима који су били доследни, релевантни и довољни, те да су биле утемељене на домаћем законодавству које је примењено ради остваривања јавног интереса.
Суд је прихватио тврдње Владе да музеј није имао алтернативне просторије и да су просторије музеја наменски коришћене. У погледу тврдњи подносиоца да би непокретна имовина која је проглашена делом културног наслеђа могла бити враћена претходном власнику уз задржавање намене, Суд је истакао да је неопходно да се испуне услови прописани домаћим законом - Законом о враћању одузете имовине и обештећењу.
Коначно, Суд је приликом доношења одлуке имао у виду релевантне податке које му је Влада доставила о поступцима реституције који су за предмет имали јавне установе - у већини тих предмета захтеви за враћање имовине у натури су одбијени, а у свега неколико случајева су усвојени. У два достављена предмета, реституција се односила на музеје, и зграде су враћене у натури. Међутим, за разлику од предмета подносиоца, та реституција није значајно отежала рад и функционисање тих музеја, јер су просторије које су биле предмет реституције коришћене у административне сврхе, или су се у њима налазиле приватне збирке, или су саме установе имале приступ додатним просторијама. Суд је констатовао да су сви ти предмети разматрани појединачно и да су на сваки од њих примењени законски критеријуми.
Имајући у виду све наведено, Суд је притужбе подносиоца које се односе на његов захтев за реституцију у натури на основу члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију одбацио као очигледно неосноване, у складу са одредбама члана 35. ст. 3. (а) и 4. Конвенције.
У погледу притужбе подносиоца на основу члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију која се односи на „лишење наведене имовине без постојања јавног интереса“, Суд је оценио да се та притужба мора одбацити због неисцрпљивања правних средстава, на основу одредаба члана 35. ст. 1 и 4. Конвенције, јер је парнични поступак релевантан за то питање у току пред домаћим судовима.
Како се подносилац пред Судом није притуживао у вези са поступком обештећења, Суд ово питање није ни разматрао.