ЂОРЂЕВИЋ и МИЛОСАВЉЕВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 1. септембра 2026. године донео, а 22. септембра исте године објавио пресуду у предмету Ђорђевић и Милосављевић против Србије, бр. 34317/17 и 75858/17.

Пресуду је донео Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоци представки, господин Милан Ђорђевић (у даљем тексту: први подносилац) и господин  Саша Милосављевић (у даљем тексту: други подносилац) били су запослени у Министарству унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП).

Први подносилац је био запослен као помоћник вође смене дежурне службе у Полицијској испостави у Полицијској станици у Оџацима, ПУ Сомбор, док је други подносилац био запослен као вођа ватрогасно спасилачке групе, ватрогасно спасилачка чете у Панчеву.  

Подносиоци су поднели тужбе надлежним основним судовима против свог послодавца ради исплате неисплаћених зарада по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника. Први подносилац је поднео тужбу Основном суду у Сомбору, док је други подносилац поднео тужбу Основном суду у Панчеву.

Основни суд у Сомбору је пресудом П1. 213/14 од 20. априла 2015. године одбио тужбени захтев првог подносиоца као неоснован, а његова жалба је одбијена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1989/15 од 16. децембра 2015. године.

Након што је у жалбеном поступку укинута првостепена одлука којом је тужбени захтев другог подносиоца усвојен, Основни суд у Панчеву је у поновљеном поступку пресудом П1. 208/14 од 10. септембра 2015. године одбио његов тужбени захтев, која пресуда је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 3055/15 од 4. децембра 2015. године.

Незадовољни исходом поступака пред судовима опште надлежности, подносиоци су изјавили Уставном суду уставне жалбе. Уставни суд је одлуком Уж-1230/2016 од 8. децембра 2016. године одбио жалбу првог подносиоца као неосновану, док је решењем Уж-1172/2016 од 20. септембра 2017. године уставна жалба другог подносиоца одбачена јер није доставио доказе о неједнаком поступању судова на које се притуживао Уставном суду.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су поднели представке Суду у априлу и октобру 2017. године.

У представкама су се притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1.  Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) тврдећи да су домаћи судови одбили њихове захтеве, док су истовремено и недоследно пресуђивали и у корист и против стотина њихових колега полицијских службеника, упркос чињеници да су се њихови захтеви заснивали на истим или сличним чињеницама и да су се тицали идентичних правних питања, што је створило правну несигурност и представљало ускраћивање правде. Подносиоци су такође тврдили да су домаћи судови произвољно тумачили и примењивали материјално право приликом одбијања њихових захтева.

Други подносилац се у својој представци притуживао на повреду забране дискриминације из члана 14. Конвенције из разлога што су његовим колегама, које су се налазиле у истој чињеничној и правној ситуацији као и он, исплаћени додаци на плату.

ОДЛУКА СУДА

• члан 6. став 1. Конвенције

Суд је констатовао да је тадашњи Врховни касациони суд 10. новембра 2015. године усвојио правни став према којем је „упоредиви запослени“ (термин „државни службеник“ из члана 147. став 1. Закона о полицији) морао бити овлашћени службеник који је имао исти ниво образовања као и подносилац захтева, али који није радио ван редовног радног времена, чиме је судска пракса у погледу исплате додатака за рад ван радног времена усаглашена.

У предмету Шабановић и др. (број 39819/16 и 4 друге представке, од 7. октобра 2025. године) тужбени захтеви подносилаца су одбијени пре него што је тадашњи Врховни касациони суд донео правни став којим је дефинисан појам „упоредиви запослени“, па сама та околност није представљала повреду начела правне сигурности. За разлику од тог предмета, у овом случају другостепени судови су пресуде којим су одбијени захтеви подносилаца, а супротне правном ставу Врховног касационог суда,  донели око месец дана после усвајања истог.

Како подносиоци нису поднели ревизију против другостепених одлука, а Уставни суд због тога није одбио, односно одбацио њихове уставне жалбе, Уставни суд је, по оцени Суда, био дужан да испита притужбе подносилаца у погледу неуједначене судске праксе, што није учинио, па механизам за усклађивање судске праксе у овом случају није довео до исхода у складу са Конвенцијом.  

Узимајући у обзир чињеницу да је Уставни суд доказе првог подносиоца о недоследности судске праксе ценио не разматрајући одлучну чињеницу да је другостепена пресуда којим је одбијен његов тужбени захтев донета после правног става Врховног (касационог) суда, супротно тумачењу изнетог у њему, Суд сматра да би одбацивање притужби другог подносиоца због неисцрпљивања правних лекова, био претерани формализам, јер су у свим другим аспектима подносиоци у истој чињеничној и правној ситуацији. Из горенаведених разлога, Суд је приговор Владе о неисцрпљивању правних средстава у погледу другог подносиоца одбацио.

Следом изнетог, Суд је оценио да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

• члан 14. Конвенције

У вези са притужбом другог подносиоца на повреду забране дискриминације из члана 14. Конвенције, Суд је заузео став да је размотрио сва правна питања и да нема потребе да разматра и ту притужбу.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да на име трошкова и издатака првом подносиоцу исплати износ од 1.220 евра, а другом подносиоцу износ од 2.260 евра.