Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 19. septembra 2019. godine objavio jedanaest odluka kojima se predstavke izjavljene protiv Republike Srbije odbacuju kao neprihvatljive.

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 19. septembra 2019. godine objavio jedanaest odluka kojima se predstavke izjavljene protiv Republike Srbije odbacuju kao neprihvatljive. U pitanju su odluke u predmetu Stojković protiv Srbije, broj 22640/16; Sinđelić i drugi protiv Srbije, broj 7129/15; Popov protiv Srbije, broj 7736/17; Novković protiv Srbije, broj 7946/14; Mladenović i drugi protiv Srbije, broj 41375/16; Maksić i drugi protiv Srbije, broj 41404/16; Lazić protiv Srbije, broj 76024/16; Kolašinac protiv Srbije, broj 64233/16; Horvatović-Vasilić i Horvatović protiv Srbije, broj 64188/16; Bihorac protiv Srbije, broj 33470/16 i Antić protiv Srbije, broj 42144/16.

Reč je o predstavkama u kojima su se podnosioci prituživali zbog preterane dužine trajanja parničnih i upravnih postupaka, ali i zbog neizvršenja pravosnažnih presuda donetih u odnosu na preduzeća sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Podnosioci su isticali povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju, kao i prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Konvencije.

Ceneći konkretne okolnosti slučaja Sud je odbacio predstavke kao neprihvatljive iz razloga predviđenih članom 35. Konvencije. Sve odluke doneo je tročlani sudijski odbor.

U predmetima Mladenović i drugi, Lazić, Antić i Bihorac predstavke su odbačene jer je Sud utvrdio zloupotrebu prava na predstavku, s obzirom da su podnosioci propustili da obaveste Sud o činjenicama od značaja za odlučivanje u datim predmetima. Sud je ukazao da predstavka može biti odbačena u smislu člana 35. stav 3. tačka a) Konvencije ako se svesno zasniva na lažnim informacijama ili ako su značajne informacije i dokumenti namerno izostavljeni, bez obzira da li su bili poznati podnosiocima ili su u pitanju nove značajne okolnosti koje su se dogodile u toku trajanja postupka. Nepotpune i stoga zbunjujuće informacije mogu predstavljati zloupotrebu prava na predstavku, naročito ako se date informacije tiču suštine predmeta i ako nije pruženo zadovoljavajuće objašnjenje zbog čega informacije nisu dostavljene Sudu. U napred pomenutim predmetima, gde je Sud utvrdio zloupotrebu prava na predstavku, podnosioci su propustili da obaveste Sud da su pred domaćim organima ostvarili zaštitu prava na suđenje u razumnom roku uključujući isplatu novčane naknade, da su povukli predlog za izvršenje u izvršnim postupcima na čiju se dužinu pritužuju ili da su u međuvremenu namirili više od polovine novčanog potraživanja koje je predmet izvršnog postupka zbog čije preterane dužine su se obratili Sudu. Takođe, u odlukama u kojima je utvrdio zloupotrebu prava na predstavku Sud je izneo stanovište da pravni zastupnici, imajući u vidu dužnost Suda da ispituje navode o kršenju ljudskih prava, moraju pokazati visok nivo profesionalnog obzira i razumnu saradnju sa Sudom, štedeći ga pritom razmatranja neutemljenih tj. neozbinjnih predstavki. Namerna ili nenamerna zloupotreba resursa Suda može ugroziti kredibilitet rada pravnog zastupnika u očima Suda, a ukoliko se to sistematski ponavlja, može rezultirati da pojedinim pravnim zastupnicima bude zabranjeno zastupanje podnosilaca predstavki u skladu sa pravilom 36. stav 4. tačka b) Poslovnika o radu Suda.

Sud je u predmetu Kolašinac proglasio predstavku neprihvatljivom jer je podnositeljka propustila da iskoristi domaća pravna sredstva tj. pravna sredstva predviđena Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015) i ustavnu žalbu. Podnositeljka je osporila delotvornost domaćih pravnih sredstava, međutim Sud je konstatovao da u konkretnom slučaju nema razloga da odstupi od shvatanja  po kome ustavna žalba predstavlja delotvorno pravno sredstvo u ovoj vrsti slučajeva počev od 22. juna 2012. godine (videti Marinković protiv Srbije, broj 5353/11, stav 59, odluka od 29. januara 2013. godine). Kada su u pitanju pravni lekovi predviđeni Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Sud je stava da, ukoliko podnositeljka smatra da su isti iz nekog razloga nedelotvorni, takve navode je trebalo da iznese u ustavnoj žalbi.

Iz obrazloženja odluke u predmetu Maksić i drugi može se videti da su se podnosioci prituživali u smislu člana 6. stav 1. Konvencije zbog preterane dužine trajanja parničnih postupaka. Sud je nakon razmatranja predmeta zaključio da se tužena Republika Srbija ne može smatrati odgovornom, s obzirom da su podnosioci propustili da na valjan način iznesu pritužbe pred Ustavnim sudom. Tačnije, Sud je odbacio predstavke kao neprihvatljive zbog nepravilnog korišćenja domaćeg pravnog sredstva (ustavne žalbe).

U predmetu Novković, kao i u predmetu Sinđelić i drugi, Sud je odbacio predstavke kao neprihvatljive u jednom delu na osnovu člana 35. stav 1. Konvencije jer nisu iscrpljena domaća pravna sredstva, dok su u drugom delu predstavke odbačene kao očigledno neosnovane u smislu člana 35. stav 3. tačka a) Konvencije. U odluci u predmetu Novković Sud je ocenio da se ukupna dužina trajanja parničnog postupka od tri godine i tri meseca u dve sudske instance ne može smatrati preteranom, tako da je u tom delu predstavka odbačena kao očigledno neosnovana. Prethodno je podnositeljka iz predmeta Novković izjavila ustavnu žalbu pritužujući se na preteranu dužinu trajanja postupka, ali je ustavna žalba odbačena. Imajući u vidu da je sporni domaći postupak nastavljen, Sud smatra da je u odnosu na naknadni period trajanja postupka podnositeljka morala ponovo da se obrati Ustavnom sudu, što ista nije učinila, tako da je u tom delu predstavka odbačena zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova na osnovu člana 35. stav 1. Konvencije.

Dalje je potrebno obratiti pažnju na odluku Suda u predmetu Sinđelić i drugi. Veliki broj podnosilaca izjavio je predstavku pritužujući se na dužinu trajanja upravnog postupka koji još uvek nije okončan i traje skoro trinaest godina. Sud je konstatovao da je sproni upravni postupak otpočeo 11. septembra 2006. godine kada su podnosioci izjavili žalbu nadležnom drugostepenom organu, te je u ukupnu dužinu trajanja postupka uračunao i postupak po izjavljenoj ustavnoj žalbi s obzirom da je Ustavni sud u dva navrata poništio presude Upravnog suda, što dovodi do zaključka da je sproni upravni postupak imao četiri instance. Izjavljene predstavke u delu koji se tiče perioda od 11. septembra 2006. godine do 13. marta 2014. godine Sud je odbacio kao neprihvatljive, s obzirom da je ocenio da podnosioci više nemaju status žrtve u smislu člana 34. Konvencije. Naime, Ustavni sud je odlukom od 13. marta 2014. godine utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudio podnosiocima novčanu naknadu od po 300,00 evra na ime nematerijalne štete. Iako je dosuđeni iznos manji od onih koje određuje Sud, imajući u vidu konkretne okolnosti slučaja, a posebno veliki broj stranaka u postupku i ograničen interes stranaka za ishod postupka, Sud smatra da je dosuđeni iznos razuman. Kada je u pitanju deo predstavke koji se tiče perioda trajanja spornog upravnog postupka nakon 13. marta 2014. godine, Sud je zauzeo stav da su podnosioci propustili da iskoriste domaće pravno sredstvo, odnosno da je trebalo ponovo da se obrate Ustavnom sudu pritužujući se na preteranu dužinu trajanja postupka u naknadnom periodu.

U predmetima Horvatović-Vasilić i Horvatović, Popov i Stojković, Sud je odbacio predstavke kao očigledno neosnovane tj. utvrdio je da tužena Republika Srbija ne može biti odgovorna za preterano dugo trajanje parničih postupaka. Naime, Sud je cenio složenost zahteva koji je bio predmet postupka, kao i značajan doprinos podnosilaca  produžetku trajanja postupka predlaganjem prekida postupka ali i samostalnim ili zajedničkim (sa drugom stranom) traženjem odlaganja većeg broja ročišta. Sledstveno, Sud je u pomenutim predmetima izjavljene predstavke proglasio neprihvatljivim na osnovu člana 35. stav 3. tačka a) Konvencije.

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE