Prikaz odluke Aksentijević protiv Srbije, predstavka broj 57699/13

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) je 16. jula 2020. godine objavio odluku tročlanog sudijskog odbora u predmetu Aksentijević protiv Srbije, predstavka broj 57699/13, kojom je predstavku odbacio kao neprihvatljivu zbog zloupotrebe prava na individualnu predstavku.

Podnosilac predstavke se prituživao prema čl. 6. i 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) da je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u dužem trajanju od zakonskog maksimuma koji je bio propisan u vreme izvršenja krivičnih dela. Tačnije, podnosilac je smatrao da je izricanje jedinstvene kazne za krivična dela u sticaju, onako kako je to učinjeno u njegovom slučaju, predstavljalo kršenje Konvencije.

Konkretno, podnosilac je istakao da je primenom odredaba o odmeravanju kazne za krivična dela izvršena u sticaju, a povodom predloga za nepravo ponavljanje krivičnog postupka, osuđen na osnovu naknadno donetog Krivičnog zakonika na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 17 godina i 9 meseci, iako ista premašuje maksimalnu zatvorsku kaznu u trajanju od 15 godina koja je bila propisana prethodno važećim Osnovnim krivičnim zakonom. Podnosilac je izričito istakao da su sva krivična dela koja su bila predmet spajanja kazni izvršena za vreme važenja Osnovnog krivičnog zakona, odnosno pre 1. januara 2006. godine kada je stupio na snagu Krivični zakonik.

Evropski sud je sve navode podnosioca razmatrao u skladu sa članom 7. Konvencije.

Tužena Republika Srbija je u toku postupka, pored ostalog, istakla prigovor zloupotrebe prava na pojedinačnu predstavku, jer je podnosilac u svojoj predstavci lažno izneo neke od činjenica koje su relevantne za njegovu pritužbu. Tačnije, Tužena je navela da nije tačno da su sva krivična dela izvršena pre stupanja na snagu Krivičnog zakonika na dan 1. januara 2006. godine, jer su tri krivična dela zapravo izvršena u martu iste godine, te da je Krivičnim zakonikom bila predviđena maksimalna kazna zatvora od 20 godina zatvora.

Evropski sud je usvojio prigovor Tužene, utvrdivši da je podnosilac namerno pokušao da dovede Sud u zabludu ukazujući da su sva krivična dela izvršena do 1. januara 2006. godine, u situaciji kada da su tri krivična dela izvršena u martu 2006. godine, kada je važio Krivični zakonik. U tom smislu je konstatovano i da je podnosilac propustio da dostavi dve presude kojima je oglašen krivim za ova tri krivična dela, te da ih je Evropski sud dobio od strane Tužene koja je dostavila predmetne presude u toku postupka uz svoja zapažanja. Evropski sud je ukazao da je podnosilac propustio da istakne ubedljivu argumentaciju u svoju odbranu u vezi sa navedenom zloupotrebom, te da je teško zamisliti neki drugi razlog zašto je podnosilac propustio da dostavi baš predmetne presude koje ne idu u korist njegovih navoda o kršenju člana 7. Konvencije.

Evropski sud je u smislu navedenog istakao i da činjenice koje je podnosilac pokušao da sakrije (da li su krivična dela izvršena pre ili posle stupanja na snagu Krivičnog zakonika) predstavljaju srž ovog predmeta.

Imajući u vidu sve navedeno, Evropski sud je odlučio da odbaci predmetnu predstavku u skladu sa članom 35. st. 3 (a) i 4. Konvencije, zbog zloupotrebe prava na predstavku.