Prikaz odluke u predmetu Marković protiv Srbije br. 53661/13

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) 10. oktobra 2019. godine objavio odluku o nedopuštenosti predstavke u predmetu Marković protiv Srbije br. 53661/13.

Podnosilac predstavke se žalio, oslanjajući se na članove 6. i 10. Konvencije, da presude parničnog suda donesene protiv njega predstavljaju povredu njegovog prava na pravično suđenje i slobodu izražavanja, s obzirom na njegovu naknadnu oslobađajuću presudu u krivičnom postupku u pogledu ista dva novinska članka u kojoj su navedeni članci opisani kao društvena kritika, koja kao takva ne može biti podvrgnuta krivičnoj odgovornosti.

Naime, podnosilac predstavke je bio novinar i glavni urednik lokalnih nedeljnih novina  koji je tokom 2009. godine objavio članak pod naslovom „Zanemoćali mandarin“ i  članak pod naslovom „Dolazi vreme za polaganje računa: D., J., Š., neka se spremi...“  u kome se napominje da je g. A. bio poznata srpska politička ličnost koja je tokom svoje karijere obavljala različite funkcije. U vreme kada su navedeni članci objavljeni, on je bio član Skupštine Srbije i lider političke stranke.

Ubrzo nakon objavljivanja ovih članaka, g. A. je protiv podnosioca predstavke podneo građansku tužbu za naknadu nematerijalne štete, tvrdeći da su članci naneli štetu njegovoj časti i ugledu. Viši sud je usvojio tužbeni zahtev i dosudio naknadu nematerijalne štete, a Apelacioni sud je umanjio dodeljeni iznos na ime troškova i potvrdio preostali deo prvostepene presude.

Podnosilac predstavke je 2010. godine podneo ustavnu žalbu u kojoj je naveo da je povređeno njegovo pravo na pravično suđenje i slobodu izražavanja, jer: (i) su ga parnični sudovi smatrali odgovornim za nešto što čak nije ni spomenuto u objavljenim člancima - bankovni račun na Kipru i trošenje određenih opštinskih sredstava od strane g. A radi kupovine nekretnina; i (ii) njegovi stavovi, predstavljeni u članku pod naslovom „Zanemoćali mandarin“, su u početku bili prihvaćeni od strane parničnih sudova kao deo šaljive priče (humoreske), ali su ih kasnije opisali kao da su zasnovani na neistinitom predstavljanju činjenica - dva stanovišta koje su očigledno bila istovremeno neodrživa. Ustavni sud je odbacio žalbu podnosioca predstavke usled nedostatka odgovarajućih Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka smatrajući samu ustavnu žalbu još jednim pokušajem da se traži samo preispitivanje ishoda predmetnog parničnog postupka, kao i da se žali na navodno nepravilno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu relevantnog zakona.

U toku 2011 godine g. A je podneo i privatnu krivičnu tužbu protiv podnosioca predstavke. Krivični postupak je rezultirao oslobađajućom presudom. U toku 2013. godine podnosilac predstavke je podneo zahtev za ponovno otvaranje gore navedenog parničnog postupka na osnovu svoje pravnosnažne oslobađajuće presude u krivičnom predmetu. Viši sud je odbio taj zahtev jer pravni zastupnik podnosioca predstavke nije priložio odgovarajuće punomoćje za zastupanje.  Podnosilac predstavke je podneo novi, mada identičan, zahtev za ponovno otvaranje predmetnog parničnog postupka, međutim, taj zahtev je odbijen kao neblagovremen.

U svojim zapažanjima, Vlada je istakla prigovor zloupotrebe prava na predstavku u smislu člana 35, stav 3. Konvencije jer je podnosilac propustio da obavesti Sud o svojim pokušajima da ponovo pokrene parnični postupak nakon pravnosnažne oslobađajuće presude u krivičnom postupku.

Sud je odbacio ovaj prigovor Vlade i konstatovao da podnosilac predstavke zaista nije obavestio Sud o tome, ali s obzirom da parnični postupak nikada nije ponovo pokrenut i da je pravnosnažna presuda parničnog suda ostala netaknuta, činjenica da je pokušavao da pokrene ponovo parnični postupak iako se ne može smatrati beznačajnom (i možda bi bila spomenuta iz razloga opšteg konteksta), se sigurno ne može opisati kao da se tiče „same suštine predmeta o kome se presuđuje“.

Drugi prigovor Vlade se odnosio na neiscrpljivanje pravnih sredstava na domaćem nivou. Naime, Vlada je tvrdila da podnosilac predstavke nije pravilno predstavio činjenice u svojoj žalbi pred Ustavnim sudom jer se u svojoj ustavnoj žalbi nije pozivao na krivični postupak, niti je  izvršio dopunu predmetne žalbe nakon što mu je 24. januara 2013. godine uručena oslobađajuća presuda - a što je mnogo pre presude Ustavnog suda od 5. marta 2013. godine. Takođe, Vlada je tvrdila da podnosilac predstavke nije podneo svoj zahtev za ponovno otvaranje parničnog postupka na način koji je bio u skladu sa relevantnim domaćim procesnim zahtevima.

Odlučujući o dopuštenosti predstavke, Sud je uvažio prigovor Vlade i konstatovao da se navod o kršenju prava podnosioca predstavke prema Konvenciji "s obzirom na njegovu naknadnu oslobađajuću presudu u krivičnom postupku u odnosu na predmetna dva članka" ne nalazi u ustavnoj žalbi i da je podnosilac predstavke mogao, iako je krivični postupak okončan tek nakon podnošenja ustavne žalbe, da dopuni svoje argumente pred Ustavnim sudom nakon svoje oslobađajuće presude. Naime, podnosiocu predstavke je uručena oslobađajuća presuda 24. januara 2013. godine, dok je odluka Ustavnog suda donesena skoro šest nedelja kasnije, dana 5. marta 2013. godine. Podnosilac predstavke, međutim, to nikada nije učinio, te je umesto toga, u svojim zapažanjima pred Sudom, priznao da se njegova ustavna žalba odnosila isključivo na presude u parničnom postupku.

S obzirom na gore navedeno, Sud je utvrdio da podnosilac predstavke nije izneo pred Ustavnim sudom jedini činjenčni element svoje pritužbe koju je naknadno izneo pred Sudom u Strazburu, a to je navodna nedoslednost u odlučivanju o istoj stvari između parničnog i krivičnog suda na domaćem nivou. Shodno tome, Sud je našao da se predstavka u celosti mora odbaciti u skladu sa članom 35, stavovima 1. i 4. Konvencije usled propusta podosioca predstavke da pravilno iscrpi domaće pravne lekove.

Sud je istakao da bi drugačija presuda Suda bila suprotna supsidijarnom karakteru mehanizma Konvencije, i da bi predstavljala uskraćivanje mogućnosti tuženoj državi da stvari ispravi kroz sopstveni pravni sistem.

S obzirom na ovaj zaključak, Sud je proglasio predstavku nedopuštenom.

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE