Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine

Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije u odnosu na sva tri podnosioca, i povredu člana 8. Konvencije u odnosu na prvog i drugog podnosioca.

U ovom predmetu Sud je prethodnom Odlukom od 3. septembra 2013. godine proglasio nedopuštenim pritužbe prema članu 6. stav 2 Konvencije (povreda pretpostavke nevinosti) i dostavio predstavke državi na odgovor u pogledu čl. 6.stav 1 i čl. 8. Konvencije.

Sva tri podnosioca predstavke otpuštena su iz Ministarstva unutrašnjih poslova obrazloženim rešenjima u kojima je navedeno da su predlog za prestanak radnog odnosa podneli njihovi pretpostavljeni, na osnovu činjenice da su protiv podnosilaca pokrenuti krivični postupci. Ova rešenja su doneta na osnovu člana 45. tada važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima, u vezi sa članom 34 istog zakona („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 44/91,79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/2001 i 106/2003). Prema ovom Zakonu, zaposlenom službeniku radni odnos mogao je prestati ukoliko on ne ispunjava neki od uslova iz člana 34, između ostalog, i kada se protiv zaposlenog vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti.

Povodom pitanja koja su pokrenuta ovom predstavkom Ustavni sud i Vrhovni sud u svojim odlukama su izneli različite stavove. Sud je posebno uzeo u obzir praksu Ustavnog suda (odluka (Stefanović, UŽ-753/2008, 19. januar 2011. godine i Radovanović, UŽ-1757/2009, od 27. septembra 2012. godine).

Povreda člana 8. Konvencije

U pogledu člana 8. Konvencije Evropski sud je postavio pitanje stranama da  li je bilo mešanja u pravo podnosilaca na poštovanje njihovog privatnog života u smislu člana 8 stav 1 Konvencije i ako jeste, da li je to mešanje u pravo podnosilaca na privatni život bilo u skladu sa uslovima propisanim ovim članom. Država nije osporavala da je došlo do mešanja u smislu člana 8, ali je isticala da je to bilo u skladu sa zakonom.

Razmatrajući da li se član 8. Konvencije može primeniti u konkretnom slučaju Sud je primetio da se član 8. odnosi na zaštitu integriteta i ugleda, pa su pritužbe podnosilaca obuhvaćene zaštitom prema članu 8. Konvencije,  imajući u vidu pritužbe podnosilaca koje se odnose na zaštitu njihovog „užeg kruga“, posebno njihove materijalne sigurnosti i njihovih porodica (stavovi 40-41).

Razmatrajući prigovor države da podnosioci nisu iskoristili domaće pravne lekove u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, kao i da nisu podneli ustavnu žalbu, Sud je smatrao da ove prigovore treba odbiti. Sud je s tim u vezi, primetio da su podnosioci otpušteni na osnovu rešenja donetih u upravnom postupku protiv kojih su uložili žalbe koje su bile odbijene. Zatim su pokrenuli parnične postupke ističući suštinski iste pritužbe kao pred Sudom, a njihovi zahtevi su odbijeni. U tom smislu, Sud je smatrao da su podnosioci iscrpeli dostupne domaće pravne lekove i da se nije moglo očekivati da dodatno pokrenu još jedan parnični postupak.

U pogledu iscrpenosti ustavne žalbe Sud je ostao dosledan u svom stavu da se ustavna žalba smatra delotvornim pravnim lekom od 7. avgusta 2008. godine. Podnosioci su podneli predstavke pre ovog datuma.

U pogledu trećeg podnosioca, Sud je smatrao da je njegova pritužba na osnovu čllana 8. nedopuštena ratione temporis. Stav Suda je bio da je podnosilac otpušten 13. jula 2000. godine, a imajući u vidu da je otpuštanje bilo trenutni akt, koji nije doveo do trajne situacije ili povrede Konvencije (u tom smislu Sud se pozvao na presudu Blečić protiv Hrvatske, videti takođe odluku Jovanović protiv Hrvatske, br.59109/00). Kasnija odluka Vrhovnog suda iz 2007. godine dovela je samo do potvrđivanja „mešanja“ koje je već bilo prouzrokovano odlukom o otpuštanju (stav 52.).

U pogledu osnovanosti Sud je prvo konstatovao da iako prema članu 8. ne postoji pravo na zaposlenje, pojam „privatnog života“ uključuje i profesionalne aktivnosti (stav 59.). U tom smislu, došlo je do mešanja u privatni život podnosilaca.

Sud je zatim razmatrao da li je ovo mešanje bilo zasnovano na zakonu.

Sud je podsetio na svoju praksu u kojoj je utvrdio da izraz „propisano zakonom“ i „u skladu sa zakonom“ u smislu čl. 8. do 11. Konvencije, ne znači samo da je sporna mera bila propisana zakonom, već podrazumeva i određeni kvalitet zakona u pitanju. Zakon mora biti dostupan i predvidiv, odnosno formulisan sa dovoljnom preciznošću da omogući pojedincu da svoje ponašanje uskladi (stav 62.).

Da bi domaći zakon zadovoljio ove uslove on mora obezbediti pravnu zaštitu protiv proizvoljnog mešanja javnih vlasti u prava koja Konvencija jemči. U stvarima koje utiču na osnovna prava bilo bi suprotno principu vladavine prava, da diskreciono pravo dato izvršnoj vlasti bude neograničeno. Zakon mora jasno ukazivati obim tih diskrecionih prava datih određenim vlastima i način njihovog vršenja. (stav 63.).

Sud dalje ukazuje u stavu 64. da takva neprecizna formulacija zakona može biti ispravljena ukoliko postoje dovoljne procesne garancije, kao što je postupak rasprave pred nezavisnim telom koje može ispitati primenu diskrecionih ovlašćenja i osigurati da ona nisu primenjena na proizvoljan način. Nije dovoljno da su diskreciona ovlašćenja samo formalno predmet sudskog preispitivanja, već zaista telo u pitanju mora biti nadležno da ispita da li su preduzete mere imale legitiman cilj i da li su bile proporcionalne.

Primenjujući navedena načela na ovaj predmet (stav 65.) Sud prvo primećuje da država priznaje da formulacija člana 45. Ministarstva unutrašnjih poslova nije bila sasvim precizna. Sud primećuje da je ova odredba je ostavila Ministarstvu diskreciono pravo odlučivanja o otpuštanju policajaca protiv kojih je pokrenut krivični postupak. Ona ne ukazuje kako će se to diskreciono ovlašćenje primenjivati, niti predviđa postupanje u slučaju oslobađanja krivične odgovornosti policijskih službenika. U odsustvu bilo kakvog objašnjenja u pogledu primene diskrecionih ovlašćenja, zakon na osnovu koga su podnosioci otpušteni, ne samo da je neprecizan već ga je Ministarstvo unutrašnjih poslova proizvoljno primenjivalo.

Ovakvi nedostaci zakona mogu se ispraviti kroz postojanje procesnih garancija, kao što je gore navedeno. Sud priznaje da su podnosioci imali mogućnost da pokrenu parnični postupak i da zahtevaju da se preispita zakontitost njihovog otpuštanja. Međutim, Sud primećuje da je Vrhovni sud eksplicitno odbio da ispituje  način na koji  je Ministarstvo primenilo diskreciona ovlašćenja, ne uvažavajući pokušaj nižih sudova da ispitaju zakonitost i proporcionalnost sporne mere. Na taj način Vrhovni sud je propustio da suštinski i nezavisno ispita otpuštanje podnosilaca primenjujući formalistički pristup i ostavljajući Ministarstvu potpunu i nekontrolisanu mogućnost diskrecionog odlučivanja. (stav 66.)

Sud zaključuje da predmetni parnični postupci nisu omogućili suštinsko sudsko ispitivanje, pa u tom smislu nije ni bilo garancija da sporna mera nije bila proizvoljno primenjena.

Povreda člana 6. stav 1 Konvencije

U pogledu člana 6. stav 1 Evropski sud je postavio stranama  pitanje da li su odluke Vrhovnog suda Srbije u kojima je potvrđeno otpuštanje sa posla podnosilaca predstavke dovoljno obrazložene, u skladu sa zahtevima člana 6. stav 1 Konvencije U tom smislu, Sud se pozvao na presudu  presudu K.M.C. protiv Mađarske.

Stav države je bio da se analogija sa slučajem K.M.C. ne može se postaviti jer su rešenja o otpuštanju podnosilaca bila jasna, obrazložena i razmatrana od strane tri sudske instance u radnim sporovima koje su podnosioci pokrenuli radi njihovog poništaja.

Razmatrajući povredu člana 6. stav 1 Konvencije, Sud je podsetio da u odlukama sudova moraju biti dati razlozi na kojima se odluka zasniva. U kom obimu će to obrazloženje biti dato, zavisiće od prirode odluke i okolnosti slučaja.  Međutim, kada primenjuje pravna pravila kojima nedostaje preciznost, domaći sudovi moraju pokazati posebnu pažnju prilikom obrazlaganja razloga zbog kojih je to pravilo primenjeno u konkretnom slučaju. Samo navođenje nejasne odredbe ne može se smatrati dovoljnim obrazloženjem (stav 83.).

U konkretnom slučaju, osvrćući se ponovo na neodgovarajući kvalitet zakonske odredbe na osnovu koje su podnosioci bili otpušteni, Sud primećuje da je Ustavni sud, posle 2008. godine, razmatrao dva slična predmeta. U tim odlukama, Ustavni sud je zaključio da su i zakon na osnovu koga su podnosioci (ustavne žalbe) bili otpušteni i sudske odluke koje su donete na sličan način kao i u slučaju podnosilaca, bili proizvoljni i doveli do povrede prava na pravično suđenje. Sud zaključuje da imajući u vidu skoro iste činjenične i pravne okolnosti, ne vidi razlog da odstupi od obrazloženja Ustavnog suda i utvrđuje povredu člana 6. stav 1. Konvencije u odnosu na sva tri podnosioca.

Pravična naknada

Na ime pretrpljene nematerijalne štete prvom podnosiocu nije dosuđeno ništa jer nije podneo zahtev za pravičnu naknadu.  Drugom je dosuđeno na ime nematerijalne štete 5.800 evra (od traženih 10 000), dok je zahtev za naknadu materijalne štete odbačen kao neobrazložen. U slučaju trećeg podnosioca, dosuđeno je 2.400 evra na ime nematerijalne štete (zbog povrede člana 6. st.1), dok je zahtev za naknadu materijalne štete odbačen.

Takođe, zahtevi za naknadu troškova su odbačeni jer nisu bili potkrepljeni dokazima.

Primena člana 46. Konvencije

Treći podnosilac predstavke je smatrao da Sud treba da naloži tuženoj državi da ponovi parnični postupak u kome bi domaći sudovi primenili prinicipe koje je Sud utvrdio u ovoj presudi, koji  bi omogućio ponovno zaposlenje podnosioca u policiji.

Sud je konstatovao da član 426. tačka 11 Zakona o parničnom postupku omogućava ponavljanje postupka ukoliko neka stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke. U tom smislu Sud je smatrao da nije neophodno da naloži traženu individualnu meru.

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE