Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08

Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković.

Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično suđenje prema članu 6. stav 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu Konvencija), jer su njihove tužbene zahteve domaći sudovi odbili, dok su u drugim sličnim slučajevima tužbeni zahtevi bili usvojeni. U suštini Evropski sud je razmatrao da li je praksa srpskih sudova bila neujednačena, odnosno da li su sudovi odlučivali različito u pogledu istih tužbenih zahteva i da li su podnositeljke predstavki u tom kontekstu imale pravično suđenje prilikom odlučivanja o njihovim građanskim pravima i obavezama, u skladu sa članom 6. stav 1. Konvencije. U tom smislu je postavljeno i pitanje da li je poštovano načelo pravne sigurnosti koje se podrazumeva u ovoj odredbi Konvencije.

Sud je presudom utvrdio da nije bilo povrede člana 6. stav 1. Konvencije.

Sud je u presudi naveo sledeće relevantne činjenice:

Posle intervencije NATO na Kosovu, jugoslovenska i srpska vlada saglasile su se sa faznim povlačenjem vojnih i policijskih snaga sa te teritorije i prenosom celokupne delotvorne uprave na međunarodne snage bezbednosti (u daljem tekstu: „KFOR“). U vezi sa jednim brojem opština, uključujući i opštinu Suva Reka, prenos je trebalo da se obavi 15. juna 1999. godine. Dalje je predviđeno da će posle toga KFOR biti taj koji će „održavati bezbednost za sve građane Kosova“.

U vezi sa prvom podnositeljkom predstavke (S. Stanković, predstavka broj 37194/08) navedeno je da joj  je Oslobodilačka vojska Kosova 13. juna 1999. godine otela supruga u opštini Suva Reka. Nakon toga, Opštinski sud u Bujanovcu je 12. marta 2002. godine proglasio njenog supruga umrlim, a ova odluka je postala pravnosnažna 3. aprila 2002. godine.

Prva podnositeljka je 19. maja 2005. godine, podnela parničnu tužbu protiv Republike Srbije Prvom opštinskom sudu u Beogradu, tražeći naknadu za pretrpljeni duševni bol zbog tog događaja. Navedeni sud je presudom od 19. maja 2006. godine odbio tužbeni zahtev. Ova presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu od 21. novembra 2007. godine.                

U vezi sa drugom podnositeljkom predstavke (S. Trajković, predstavka broj 37260/08) navedeno je da joj je Oslobodilačka vojska Kosova dana 13. juna 1999. godine otela supruga u opštini Suva Reka. Nakon toga, Opštinski sud u Bujanovcu je dana 24. juna 2002. godine proglasio supruga druge podnositeljke predstavke umrlim. Ova odluka postala je pravnosnažna 16. jula 2002. godine. Druga podnositeljka je 31. maja 2005. godine podnela parničnu tužbu protiv Republike Srbije Prvom opštinskom sudu u Beogradu, tražeći naknadu za pretrpljeni duševni bol zbog tog događaja.  Navedeni sud je presudom od 19. maja 2006. godine odbio tužbeni zahtev. Okružni sud u Beogradu je presudom od  3. aprila 2008. godine potvrdio prvostepenu presudu.

U obrazloženjima su i Prvi opštinski sud i Okružni sud smatrali da, između ostalog, iako je suprug i prve i druge podnositeljke predstavke bio zaista otet 13. juna 1999. godine Republika Srbija ne može biti odgovorna, u smislu člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pošto je KFOR trebalo da obezbeđuje bezbednost svih građana Kosova počev od 9. juna 1999. godine.

Podnositeljke su tvrdile da su u desetinama drugih presuda, donetih u periodu od 2006. godine do 2010. godine, Okružni sud u Beogradu, a kasnije Apelacioni sud u Beogradu, kao i Vrhovni sud, presudili u korist tužilaca smatrajući da je Republika Srbija odgovorna za život i bezbednost svih lica sa prebivalištem na Kosovu do stvarnog prenosa kontrole na KFOR posmatrajući svaku opštinu posebno. U tom smislu se navode brojne domaće presude.

Država je tvrdila u odbrani da činjenice konkretnog slučaja jasno ukazuju da nije bilo povrede člana 6. stav 1. Konvencije, posebno posle presude Vrhovnog suda od 5. septembra 2007. godine koji je prihvatio drugi kriterijum u rešavanju pitanja naknade štete zbog smrti bliskog lica na Kosovu. Jedini izuzetak je presuda Rev 1540/10 koja je poništena odlukom Ustavnog suda Už 2786/10 i nakon ponovljenog postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom doneta je presuda Rev1 28/2013 od 19.04.2013. godine u kojoj odluci je izražen stav u skladu sa preovlađujućom sudskom praksom ustanovljenom odlukom Rev 1551/07.             

Ocena Suda

Sud je pošao od svoje dobro ustanovljene prakse u predmetima u kojima je razmatrao pitanje ujednačenosti sudske prakse (Presuda Velikog veća Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske ([VV], broj 13279/05, 20. oktobar 2011. godine) i  podsetio na glavna načela koja se primenjuju u predmetima u vezi sa pitanjem protivrečnih sudskih odluka:

(i) Uloga Suda nije da se bavi činjeničnim ili pravnim pogreškama koje je navodno učinio nacionalni sud osim i u onoj meri u kojoj su povređena prava zaštićena Konvencijom .... Na isti način, nije zadatak Suda da upoređuje, sem u slučaju očigledne proizvoljnosti, različite odluke domaćih sudova, čak i kada su donete u naizgled sličnim postupcima, s obzirom da se nezavisnost ovih sudova mora poštovati;

(ii) Postojanje suprotnih sudskih odluka je stalna karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži sudećih i žalbenih sudova, sa nadležnošću na određenoj teritoriji. Takve razlike mogu se javiti u okviru istog suda. Ovo se samo po sebi ne može smatrati suprotno Konvenciji;

(iii) Kriterijumi kojima se Sud rukovodi prilikom ocene da li su suprotne odluke različitih domaćih sudova, koji su odlučivali u poslednjoj instanci, u saglasnosti sa pravom na pravično suđenje prema članu 6. stav 1. Konvencije, sastoji se u ustanovljavanju da li postoje „duboke i dugotrajne razlike“ u sudskoj praksi domaćih sudova, da li domaće pravo predviđa mehanizam za prevazilaženje ovih razlika, te da li se taj mehanizam primenjuje i kakav je efekat te primene;

(iv) Ocena Suda zasniva se takođe i na principu pravne sigurnosti koji je implicitno sadržan u svim članovima Konvencije i predstavlja suštinski aspekt vladavine prava;

(v) Princip pravne sigurnosti garantuje, između ostalog, izvesnu stabilnost i doprinosi poverenju javnosti u sudove. Opstajanje protivrečnih sudskih odluka, s druge strane, može dovesti do pravne nesigurnosti koja bi verovatno dovela do umanjenja poverenja javnosti u pravni sistem, pri čemu je jasno da je takvo poverenje jedan od suštinskih elemenata države koja se zasniva na vladavini prava;

(vi)  Međutim, zahtevi za pravnom sigurnošću i zaštitom legitimnog poverenja javnosti, ne daju stečeno pravo na doslednost sudske prakse (...). Razvoj sudske prakse nije sam po sebi protivrečan ispravnoj primeni pravde jer propust da se održi dinamičan i razvojni pristup mogao bi dovesti do rizika ometanja reforme ili napretka.

Razmatrajući konkretne okolnosti predmeta Sud primećuje da iz sudske prakse koju su strane dostavile proizlazi da su u periodu od 26. decembra 2006. godine i 10. juna 2010. godine samo u predmetima podnositeljki predstavke domaći sudovi odbili tužbene zahteve. U svim drugim slučajevima tužbeni zahtevi su usvojeni sa obrazloženjem da su organi Republike Srbije bili odgovorni za život i bezbednost svih lica sa prebivalištem na Kosovu i Metohiji do stvarnog prenosa efektivne kontrole na KFOR posmatrajući svaku opštinu posebno. Sud zaključuje da su srpski sudovi ujednačili svoju praksu o konkretnom pitanju u relevantno vreme. Iako su u slučaju podnositeljki odlučili drugačije i iako je to uznemirujuće za lica na koja se odnosi, Sud je smatrao da je postojanje suprotnih sudskih odluka stalna karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži sudećih i žalbenih sudova, sa nadležnošću na određenoj teritoriji. Takve razlike mogu se javiti u okviru istog suda. Ovo se samo po sebi ne može smatrati povredom Konvencije (stav 41).

Sud je takođe primetio da se obrazloženje domaćih presuda koje su donete u odnosu na podnositeljke ne može smatrati proizvoljnim U tom smislu, Sud je uzeo u obzir da stav opštinskog i okružnog suda - da država ne može biti odgovorna jer je obavezu da osigura bezbednost preuzeo KFOR od 9. juna 1999. godine, svakako nije neopravdan, posebno imajući u vidu nejasne nacionalne i/ili međunarodne odredbe koje bi pružile odgovarajuću interpretaciju (stav 42).

Na osnovu navedenog Sud je zaključio da nije bilo „dubokih i dugotrajnih razlika“ u relevantnoj sudskoj praksi, niti je došlo do pravne nesigurnosti, u konkretnom periodu.  Pri tome, podrazumeva se da nije uloga Suda da odlučuje kakav je trebalo da bude ishod po tužbama podnositeljki predstavki (stav 43).

Imajući u vidu sve navedeno Sud je jednoglasno utvrdio da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije.

Komentar

Ovom presudom Sud je prihvatio stav države da je praksa domaćih sudova u posmatranom periodu pretežno bila ujednačena. Ovaj predmet se jasno razlikuje od okolnosti u slučajevima Vinčić i drugi, Rakić i drugi i Živić, u kojima je Sud utvrđivao povredu člana 6. stav 1 zbog pravne nesigurnosti. Ako pogledamo okolnosti u  predmetu Vinčić jasno je da  Okružni sud u Beogradu nije ujednačio svoju praksu ni posle  usvajanja pravnog shvatanja na sednici svog građanskog odeljenja. U  presudama Živić i Rakić je utvrđeno da Okružni sud u istom periodu (2006-2008) donosio različite odluke u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a Vrhovni sud je propustio da zauzme  jasan stav u odnosu na sporno pitanje (videti presudu Rakić, stav 43).

Nasuprot ovome, sudska praksa je u predmetnom slučaju išla ka ujednačavanju i pre odluke Građanskog odeljenja Vrhovnog suda od 18. marta 2008. godine, a nakon toga je u najvećoj meri ujednačena. Raspravljanje spornih pitanja u praksi i ujednačavanje sudske prakse zahteva vreme. U konkretnom slučaju, donošenjem presude Rev. 1551/07 od 5. septembra 2007. godine i njenog potvrđivanja na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda od 18. marta 2008. godine uklonjena je neizvesnost i od tog vremena domaća sudska praksa po ovom pitanju uglavnom je dosledna, tj. prvostepeni i drugostepeni sudovi jedinstveno su utvrđivali da je šteta nastala u vreme dok se vojska i policija još uvek nisu povukle sa područja na kome je šteta nastala, pa su u zavisnosti od toga su tužbeni zahtevi usvajani ili odbijani.

Shodno tome, Sud je zaključio da u praksi domaćih sudova nije bilo „dubokih i dugotrajnih razlika“.

 

SAOPŠTENJA I VESTI
  • Presuda u predmetu Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 i 1906/15), objavljena 5. aprila 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. aprila 2016. godine jednoglasno doneo presudu u predmetu Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15,...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava – Milojević i drugi protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07), objavljena 12. januara 2016. godine
    Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Milojević i 2 podnosioca protiv Srbije (br. 43519/07, 43524/07 i 45247/07) objavio presudu 12. januara 2016. godine kojom je utvrdio povredu člana 6. stav 1 Konvencije...... detaljnije
  • ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA U PREDMETU MIKULOVIĆ VUJISIĆ PROTIV SRBIJE (predstavke broj 49318/07 i 58216/13).
    Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je 24. novembra 2015. godine jednoglasno doneo Odluku o nedopuštenosti (objavljena 17. decembra 2015. godine) u predmetu Mikulović Vujisić protiv Srbije...... detaljnije
  • Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i Trajković protiv Srbije, br. 37194/08 i br. 37260/08
    Evropski sud za ljudska prava je 22. decembra 2015. godine objavio presudu povodom predstavki gospođe S. Stanković i gospođe S.Trajković. Podnositeljke su se prituživale na povredu prava na pravično...... detaljnije
  • NAJAVE